Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba li mi išta ...?
Moj drugar Ilija, otišao iz svog sela ispod Kozare još dok je ono u Bosanskoj Krajini bilo, a bilo mu je jedva dvadeset i taman je iz vojske stigao. Obreo se u malom slovenskom gradiću blizu Ljubljane gdje je već bilo njegovih seljana i tu radio u nekakvoj fabrici nečega. Živio je u podstanarskoj sobici a svakih nekoliko meseci odlazio bi autobusom do svoga sela gde je rado bio viđen od majke i petero-šestero što braće što sestara. A rado ga viđalo i nekoliko devojaka pa i taze udatih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mladih žena čiji su muževi također grbačili negde po Sloveniji. Onako visok, krupan i kosmat, kao da je Ćopić u njega gledao dok je opisivao svoga Nikoletinu Bursaća. Tu negde u okolnim gradićima gde bi subotom nakon teške radne nedelje tumarao s drugarima, upozna moj Ilija i svoju buduću Zoru. I taman ona zatrudni, a ono u Sloveniji pripuca. Ne bi drugo, nego pođe Ilija nekom ne baš rođenom ujaku u Minhen. Moglo se – jer tada makar i crven, naš je pasoš u celoj Evropi bio za poštovanje.U Minhenu i okolici sve skrivajući se, radio je Ilija na "baušteli", što bi se po naški reklo, na gradilištu. Naravno na crno, bez radne i boravne dozvole, bez osiguranja, i bez znanja nemačkog, onako na dnevnicu a ponekad i bez nje. Radio je a u glavi mu se samo njegova Zora vrzmala koju je pre nego će za Minhen poći, odveo kod njenih negde u okolinu Teslića gde se, pisala mu je, porodila i donela na svet zdravo žensko dete. I sve tako radeći po bauštelama, sazna Ilija da se još jedino u Austriji može legalno otići kao turista na tri meseca, pronaći posao, stan pa onda za nekoliko nedelja stigne ti i radna dozvola a ubrzo i boravna viza. I krenu Ilija. Ionako mu je neredovito plata stizala, a i kad bi stizala a stizala bi svakog petka onako naruke, bivala je sve manja jer mu je onaj isti ujak debelo naplaćivao svoju brigu o njemu.
I stiže Ilija u Austriju, da započne novi život. Sve je išlo kako je i čuo, za nekoliko nedelja već je radio kao baštovan, sadio je, uređivao dvorišta i bašte, orezivao voćke. I sve to lepo i legalno i sa redovitom mesečnom platom. Za koji mesec doveo je i svoju Zoru i ono svoje žensko dete, onako autobusom kroz ratne strahote koje već uveliko zahvatiše i njegovu Bosnu. I odlazio bi, opet onako autobusom, i nosio svojim rođacima i seljanima svega što bi im od pomoći bilo: odeće, obuće, igračke pa i cele bicikle, a nosio bi i novac što bi drugi svojima po njemu slali jer sami nisu niti hteli niti smeli.
Tih ratnih godina rodi se Iliji još jedno i opet žensko dete. Neka, biće toga još – rekao bi Ilija kada bi ga drugari u klubu zadirkivli. Rekao bi još da će sledeći put, kad bude sa Zorom, da obuje čizme. A i posao je Ilija promenio, otišao je da radi u fabrici madraca i anatomskih podmetača za madrace. Radi na nekoj mašini i pakuje ih.
Radi tako da, kad ne radi a ne radi samo kad ode na godišnji jer bolovanje još nije prijavio, dakle kad ne radi, mora trojica da ga menjaju. Za deset godina položio Ilija i vozački ispit, kupio je i polovnog golfa dvojku a uspeo da sačini i nešto kuće u svom dvorištu u istom onom selu ispod Kozare. Sad vam je to ne više Bosanska Krajina no Republika Srpska.
A tada smo se nekako i upoznali. Čuo je za mene pa došao da mu nacrtam taj kućerak da se kod svojih pohvali kako on zida kuću po planu a ne onako kao svi oni odoka. Naravno, napravio sam mu to i rekoh da ništa ne košta. Od tada ne prođe nedelja a da me ne nazove i pita Treba li mi išta?
Nekako ubrzo potom zaposli se i Zora, zaposli se u fabrici gde se pilići kolju, čerupaju, čiste i pakuju u najlon vrećice. Sa klanjem počinju zorom u pola četiri pa tako friško pakovane piliće možete kupiti u svakom marketu već isti dan. Otad Iliji krenu sve nizbrdo, Zora mu je otkazala poslušnost pa čak prestade išta po kući da radi. Samo bi pušila i kafenisala. Ona sada radi i ima svoj euro, i sme da troši koliko hoće a Ilija nek se tornja ako mu nešto nije po volji.
I tako i bi, razvedoše se i ode moj drugar u drugi stan. Počeše nevolje – jedna plata a trošak veliki, stan, mobilni, dve alimentacije, auto. Za hranu tek da nešto i ostane a gde su još ostarela mater kod kuće i nezaposleni brat, ratni vojni invalid.
I da zlo bude još veće, oženi se Ilija opet ubrzo. Pronađe nekako neku siroticu Nadu u jednom selu kod Futoga. Sirota al′ poštena, kaže Ilija, a ima ona i jedno, opet žensko, dete od sedam-osam godina. Drugi joj muž umro nema ni godina dana, a prvi bio šiptar iz Makedonije pa se tamo i vratio čim počeše prvi nemiri. Ima ona, kaže Ilija i sina već odraslog od prvog muža, ali on je negde na radu u Švedskoj i javlja joj se svako toliko a kupio joj je i omalenu kuću u selu. Ilija dakle tvrdi da mu je tek sad lepo, mada ja to tako ne vidim. Nadu da dovede ne može tako lako jer je uvedena kvota za nove strance pa ni prošle a ni ove godine nije uspeo. A nije samo to, plata mu je po zakonu nedovoljna da izdržava još dve osobe. Stoga je Ilija pronašao još jedan poslić pa sada kad završi ono pakovanje, brže bolje ode da još dva sata čisti okoliš jednog trgovačkog centra. I dođe Ilija često kod mene i stalno pita, Treba li mi išta?
A reče mi pre neku nedelju da mu je u policiji obećano da mu žena sledeće godine sigurno ulazi u kvotu za nove strance te da će na proleće, daće Bog, sigurno da dovede svoju Nadu. I brže bolje zapuca za Futog samo da bi Zori priopštio lepu vest. Čim se vratio javio mi se, a ja ga pitam – pa kao je bilo, je li uopšte silazio. A on će - a što bi i silazio kad mu se valja opet popeti. Pa dodaje kako pričam gluposti, samo su mi one stvari na pameti – šta ćeš, reče mi, ostario pa prešo u dečju pamet – on meni tako, he, he, he, a ispisnici smo.
Eto tako živi moj drugar Ilija ovde u ovom austrijskom gradću netom uz nemačku granicu. Sam, u dvosobnom stanu na zadnjem spratu jednog niza trospratnica. Posete ga njegove kćeri redovito kad im zatreba poneki euro i odu. Razapet na sve strane, živi Ilija od plate do plate. Ovih dana, uostalom kao i svima nama u Austriji, legla mu je četrnaesta božićna plata (trinaesta stiže u leto kao pripomoć za godišnji odmor). Veseo je Ilija jer za koji dan krece opet na put kod njegove Nade, a potom će s njom za Bosnu da vidi mater i kuću svoju. Kad se vrati, pitaće me opet Treba li mi išta...
ToM, Austrija
[objavljeno: 06.01.2008.]
