Izvor: B92, 03.Jun.2019, 16:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tito i Koča Popović: "Zar zbilja moraš da odeš?"; "Odlučio sam"
Na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 20. oktobra 1992. u 85. godini umro je Koča Popović, pesnik nadrealista, književnik i filozof, rezervni poručnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, učesnik u Španskom građanskom ratu iz koga je izašao kao kapetan, netom posle toga vojnik revolucije, jedan od najslavnijih komandanata i generala proleterskih jedinica, a potom vrhunski diplomata i kratko vreme potpredsednik Republike (SFR Jugoslavije).
Bio je intelektualac širokog spektra, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << raznolikih sklonosti i talenata, nesumnjivo jedna od kompleksnijih i po mnogo čemu neobičnijih ličnosti koje su obeležile događaje s kraja prve polovine i gotovo celu drugu polovinu prošlog veka, pišu Novosti.
Tačno 20 godina pre nego što je objavljena vest o njegovoj smrti, Tanjug je 4. novembra 1972. emitovao više formalno nego informativno i uverljivo zvanično saoštenje za javnost:
"Predsedništvo Skupštine Socijalističke Republike Srbije obavešteno je na jučerašnjoj sednici o ostavci koju je podneo Koča Popović na dužnost člana Predsedništva SFRJ. Zaključeno je da se sa ostavkom koja je upućena Predsedništvu Skupštine upozna Republička konferencija SSRN Srbije, radi pokretanja i sprovođenja postupka kandidovanja za izbor novog člana Predsedništva SFRJ iz Srbije, u skladu sa odredbama Ustava."
Bilo je to njegovo povlačenje iz političkog i javnog života zbog neslaganja sa smenom srpskih "liberala" Marka Nikezića, Latinke Perović, Mirka Tepavca... i neposredan povod za definitivni razlaz sa Josipom Brozom.
Nekoliko dana pre ostavke Koča se sreo sa Titom:
"Ne bih mogao reći da smo vodili neki duži i sadržajniji politički dijalog. Činilo mi se da on, s obzirom na godine, više i nije bio kadar da ulazi u takav dijalog... Možda nije bilo ni neophodno. Nisam osećao potrebu za nekim opširnijim objašnjenjima. On je jedino, rekao bih žalosno, zapitao: "Zar zbilja moraš da odeš?" Uzvratio sam kratko i nepokolebljivo: Odlučio sam. Razlikovanje je trajalo već prilično dugo. Postalo je nepremostivo".
A prvi njihov razlaz desio se 40 godina ranije. Sutjeska, glavna pozornica jugoslovenske ratne drame, godinama, čak decenijama, vukla se iza ratne slave Koče Popovića. Posle njegove ostavke krenule su tihe, mučne, neslužbene, nenapisane, ali i nedemantovane optužbe da je komandant slavne Prve proleterske u najkritičnijem trenutku za Vrhovni štab i Tita pobegao sa bojišta. Šta je, zapravo, istina? Da li je Koča pobegao, da li se odlučio na proboj da spasava sebe, namerno ostavljajući Tita i sve ostale u obruču nadmoćnog neprijatelja?
NAa sva ova pitanja odgovoriće Koča Popović novinaru "Politike" Aleksandru Nenadoviću, u knjizi "Razgovori s Kočom", koju je pokrio veo zaborava jer se pojavila u osvit poslednje jugoslovenske drame i krvavog građanskog i verskog rata.
"Reč je o varijacijama na istu temu s ciljem da ja budem optužen za neku vrstu izdaje. Ali vratimo se onome što je bitno - šta se zaista događalo u Vrhovnom štabu i oko njega? Pri tome, naravno, valja imati na umu težinu trenutka, dramatičan položaj naših opkoljenih jedinica, teret ranjenika. A, odluka se morala donositi bez dvoumljenja", govorio je Koča Popović.
Bez kolebanja, odlučio se za proboj. Nije imao drugog izbora. Krenuo je i uspeo je, uveren da otvara put za izlazak i drugih jedinica iz neprijateljskog obruča.
"Uspeo je da Peki (Dapčeviću) pošalje po kuriru poruku: 'Ja krećem napred, pođite za mnom.' Znam, a to piše i na dokumentima, da je Peko bio saglasan. Govorio je Titu: 'Koča je u pravu, treba ići za njim.' Vrhovni štab se u tom trenutku osetio gotovo izgubljenim jer je celokupna situacija bila krajnje dramatična, a njegova pozicija izuzetno teška zato što se našao blizu začelja sa ogromnim brojem nesposobnih ranjenika.
"To je u ratu najteže. Uvek sam mislio - o tome sam i pisao - da je najlakše onome ko ide napred. Na začelju se, uz sve ostalo, sklapaju neprijateljski obruči, odatle je teže nešto preduzeti. Nešto pre mog proboja, prelazeći u zoru reku Sutjesku, prolazili smo ispod Košura. To je jedno brdo koje su Nemci držali i s njega nas gađali. U toj situaciji, dok neprijatelj žestoko udara, neposredno pred ranjavanje Tita, ja mu šaljem poruku u kojoj kažem otprilike ovo: nemoj ići stazom kojom sam ja prošao, jer je izložena neprijateljskoj vatri; kreni levo, kroz šumu, tuda je bezbednije. iako je sporije ...", sećao se ratnih dana Koča Popović.
I Tito je bio odlučio da Koču smeni. Generalu Velimiru Terziću je rekao: "Spremi se da preuzmeš Prvu proletersku" ... Na to je general Terzić uzvratio u čuđenju: "Druže Tito, pa ne mislite, valjda, da bih ja mogao da zamenim Koču."
U štab Prve proleterske, negde ispred Zvornika, stigla je depeša u kojoj je bilo izričito rečeno da Koča odmah preda komandu svome zameniku i dođe u Vrhovni štab. Svojim pratiocima je uzgred rekao da Popovića treba streljati.
.jpg)
