Izvor: B92, 23.Feb.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tihomir Stanić - Ne slikam se u tuđoj odeći
Samo nekoliko dana pred kraj stare godine Tihomir Stanić sa Vesnom Dedić-Milojević pričao je o dobrim i lošim ulogama, novoj predstavi Ateljea 212 "Bog masakra” u kojoj briljira, ali i o pitanjima karaktera, ličnih sudbina, roditeljstva, ljubavi, iskrenosti.
Autor: Vesna Dedić
Izvor: magazin "ELLE"
Tihomir Stanić već nekoliko meseci kao producent prima čestitke za uspeh filma „Turneja", >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << blista u novoj hit predstavi Ateljea 212 „Bog masakra", a sprema se i za produkciju novog filma. Svaki novinar se, i kada nema aktuelnog povoda, raduje kada ima zadatak da napravi intervju sa Stanićem, koji je savršen i iskren sagovornik na sve teme koje čine život lepim ili tužnim, u zavisnosti od toga gde zagrebeš.
Ovaj razgovor vodili smo pre njegovog puta u Ameriku na projekciju „Turneje" za kandidaturu za nagradu Oskar. Ja ga već mogu zamisliti kako prolazi crvenim tepihom u smokingu, a on me podseća da je i na beogradskoj premijeri bio, što je neuobičajeno za njega, elegantan i „baš, baš fancy".
„Starija kćerka rekla mi je: ’Tata, daj obuci neko prugasto odelo da izgledaš kao mafijaš.’ I tako sam imao neki bordo pojas, leptir mašnu i prugasto odelo. Najveća ljudska ambicija, ideal, trebalo bi da bude: doći u poziciju da ispuniš želje svojoj deci. Podrazumeva se da si dovoljno pametan i da si ih vaspitao tako da na neki način usmeriš i selektuješ te želje."
Tihomira Stanića intervjuišem već dvadeset godina, od vremena kada je beogradska pozorišna publika brujala o neviđeno talentovanom, novom glumcu. Kažem mu da mi je i tada i danas, i na sceni i privatno, delovao kao neko ko uvek sme više od drugih. Smeje se glasno, sa iskrom samoironije u očima, i kaže:
„Možda mi je ušlo u krv i prešlo u naviku da ostavljam takav utisak. Naime, pošto sam krenuo u školu sa pet godina i uvek i svugde bio najmlađi, na razne načine pokušavao sam da nekako izgledam stariji i muževniji. Dokazivao sam se tako što sam se pretvarao da smem više nego drugi. To nije bila prava hrabrost jer su sve manifestacije velike hrabrosti isključivo posledica ogromnog straha."
Tihomir Stanić ima prelepu suprugu Jelenu, uspešnog dramaturga, dve kćerke, od šesnaest i pet godina, pa se na pitanje tipično za ženski magazin na šta pomisli kada kažem „lepa žena", smeje i kaže:
„Ja odmah na ove svoje... Znaš šta... zadovoljna žena je lepa žena. Divim se ženama koje se profesionalno ostvare. Koliko god se mi trudimo da se civilizujemo, još uvek kao u najgorem patrijarhatu one poslove koji se ne cene tovarimo ženama. Zbog toga je za mene lepa svaka žena koja bar odaje utisak da je zadovoljna i srećna."
Naš časopis imao je „mali" problem jer je Stanić pristao na razgovor, ali ne i na snimanje editorijala. Objašnjavao nam je da ne želi da se „manekeniše" i pristao konačno da se fotografiše, ali u svom prirodnom okruženju, na sceni, i u svojoj svakodnevnoj garderobi. Pitam ga zašto nije hteo da se prepusti veštinama naših stilista, da baš bude uslikan kao „dobar frajer".
„Zato što neću da se slikam u tuđoj odeći! To mi liči na situaciju iz bračnih oglasa gde piše ’ne pije, ne puši, prijatne spoljašnjosti, divne naravi’, a onda posle poznanstva ljudi otkrivaju njegove mane. Ja sam u životu primenio potpuno drugi princip i za sada mi to dobro funkcioniše. Ja prvo ljudima pokažem sve svoje mane, a onda dopustim da oni koji i pored mojih mana pristanu sa mnom da žive, rade i imaju bilo koju vrstu odnosa, otkrivaju i moje vrline. Oduvek sam izbegavao da se lažno predstavljam. Pokazujem se onakav kakav jesam, a ako imam neke skrivene vrline, onda je lepo da ih zajedno otkrijem sa nekom osobom. Zamisli da su me sad lepo stajlingovali, pa onda kada me neko sretne na ulici, kaže: ’Pa da li je to onaj čovek?!’"
Novinari i poslovni saradnici imaju savršenu saradnju sa Tikom, jednom od onih šarmantnih i uvek duhovitih ljudi kojima je dat talenat da lako uspostavljaju komunikaciju. Deluje kao „lak" čovek.
„Ide mi od ruke da uspostavljam kontakte sa različitim ljudima, trudim se da budem pozitivan lik. Ali... ipak mislim da sam vrlo komplikovan, težak i gadan karakter. Osvetoljubiv sam i zlopamtilo. A i veoma sam stidljiv, pogotovu kada dođem u situaciju da ne mogu da se ponašam u skladu sa svojim osećanjima. Stidljiv sam i na sceni kada bi trebalo da iznesem neka nametnuta rešenja koja ne doživljavam kao svoja."
Priznaje da je radeći na predstavi „Bog masakra" po tekstu Jasmine Reze, rediteljki Alisi Stojanović pružao otpor u radu na nekim scenama, ali da se na premijeri, sudeći po reakciji publike, pokazalo da je bilo pametno što ju je poslušao.
„Sve priznajem! Rediteljka je uspela da savlada moj otpor, ali to je bolje nego da sam njena rešenja prihvatio bez otpora. Ova predstava je šesta koju radim sa Alisom, a budući da se i privatno volimo, oboma nam bude lep i taj period kreativnog neslaganja."
Izbegli smo da razgovaramo u kultnom bifeu Ateljea 212 jer bi nam tamo dobacivali duhovite opaske na svako pitanje i odgovor. Pričali smo u gornjem, praznom klubu, gde se obično održavaju kokteli posle premijera i gde moj sagovornik godinama prima čestitke. Voli taj trenutak susreta sa publikom posle premijere, ali priznaje i da je odigrao nekoliko predstava posle kojih mu je bilo teško da izađe iz garderobe. Srećom, takve su bile retke i nije ih posle igrao našavši načina da pobegne iz lošeg projekta.
„Teret loše predstave uvek moram da skinem sa svojih nejakih pleća. Ipak, i posle predstava za koje sam znao da neće imati uspeha pred publikom izlazio sam spreman da primim i pokude. Znam i da razlikujem prave i one licemerne i kurtoazne čestitke. Ti znaš da sam u životu imao raznih faza, trenutke velikih uspeha, ali i teške trenutke privatne i profesionalne krize, te su ljudi imali priliku da se pokažu prema meni u pravom svetlu. Tako sam odavno definisao ljude koji me okružuju, tačno ih i precizno podelio na one koji zaslužuju moju pažnju i one koji me se apsolutno ne tiču."
Tika je u javnosti toliko iskreno govorio o sebi, pa i o svojim porocima, da su novinari srećni što imaju sagovornika koji bez ustezanja govori o onome što ostali prećutkuju, ali često zaboravljaju da ga pitaju o vrlinama zbog kojih jeste veliki glumac, veliki prijatelj, veliki tata...
„I sad se ponekad iznerviram zbog beznačajnih sitnica, ali nema više nikakvih kriza. Sad mi je potaman, ceo ovaj period posle četrdesete mi je divno vreme. Imam lepu decu, imam lepu ženu, imam i lepog psa, i sad se na sebe naljutim samo kada se ne organizujem dobro, pa shvatim da sam isuviše malo vremena proveo s njima."
U jednom trenutku došla je sa nama da se pozdravi njegova supruga Jelena u društvu Alise Stojanović. Jelena je jedna od onih bespogovorno i klasično lepih žena koje uvek izgledaju kao da im je sedamnaest. Pitam Stanića da li je ikada, posmatrajući je krišom, pomislio... a on i pre nego što sam izgovorila nastavak rečenice „...bože, može mi je preoteti neki drugi", izgovara:
„Ne. Ne. Ne... ne razmišljam... jer to nije nešto na šta ja mogu... to je nešto o čemu ne razmišljam. Znaš, i ljubav i predstave i na kraju krajeva i ceo život imaju smisla samo ako su puni u svom trajanju. Ako sve to traje koliko je suđeno. Ne vredi ni nad čim strepeti zato što mnoge stvari ne zavise od nas. Nad decom moraš da strepiš, jer od časa kada se rode, mi vraćamo dug roditeljima čiju strepnju nismo razumeli."
Pričam mu da listajući crne hronike u kojima su junaci maloletnici počinjem pod tom medijskom presijom negativnih primera svoje dete da posmatram kao budućeg narkomana, buduću žrtvu nasilja, buduću... i pitam se ko tu pogreši.
„Znaš, ja i u poslu i privatno uvek prvo tražim svoju grešku. Niko ne zna šta nosi dan i šta nosi noć, ali sam optimističan. Ja verujem u progres, u to da ljudi postaju sve bolji. Ne verujem u zabrane, sankcije, verujem u svest čovečanstva. Evo, i ova svetska kriza posledica je haosa i ludila za pogrešnim vrednostima koje je dugo trajalo."
Smeje se na moju opasku da pucaju firme koje su proizvodile statusne simbole bogatih ljudi i iz pozicije čoveka kome se prvo dete rodilo 1992. dodaje:
„Iz pozicije čoveka koji je preživeo taj odvratni sistem ratova i nemaštine koji smo pregrmeli devedesetih, ja nemam nikakvog straha od ove svetske krize. Ja sam umetnik, dakle glumac koji se kroz uloge koje igra ili one koje je odbio, kroz tekstove koje je pročitao, suočio sa svim što se dešava na svetu. I ovo što se kao iznenada dešava već je nešto što postoji u literaturi i sve mi je na neki način poznato. Sve sam ja to već, ako ne iživeo, onda odigrao. Bilo je perioda kada nisam imao posla, ali više zato što sam nisam hteo da ga imam. Nisam nikada dobio otkaz, ali sam ljut davao otkaze. To mi je uvek bilo slađe nego da čekam da me otpuste. U tim situacijama kada sam bio prezren i gladan, uteha mi je bio onaj Kočićev moto:
’...ko iskreno i strasno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu,
prezren je i gladan kao pas,
a slobodan i neustrašiv kao bog.’"
Film „Turneja" prošao je sjajno i kod nas i u svetu. Ipak, Stanić se nadao da će biti više domaćih gledalaca. Nije bio svestan katastrofalne činjenice da bioskopa nema u mnogim gradovima u našoj zemlji, čak ni u Novom Sadu. To mu je bio prvi film koji je radio kao producent, a želi da se ponovo baci na taj posao i ta želja polako mu se ispunjava jer uskoro kreće produkciju novog filma.
„Oni koji su radili sa mnom kažu: ’Opet ćemo.’ Svuda sam išao, tražio sponzorstvo, uložio ogromno vreme, išao i na pogrešna mesta kod pogrešnih ljudi, ali ne žalim. Energija nikada ne propadne. Nijedan trud ne može propasti. Uspeh se ne vidi odmah, ali svaki uloženi trud kad-tad se vraća. Treba vremena i sreće. Kao producent uvek sam ljudima govorio istinu i to se uvek na kraju isplati. Postoje tri principa koja ja, naučivši ih od Jovana Jovanovića Zmaja, sledim. Čika Jova ih je napisao srpskoj deci, a ljudi ih često zaboravljaju.
Prvi:
’Mnogi kažu nemam sreće. Ali nijedan da se seti da katkad i to reče da nema pameti”.
Drugi, moj omiljeni:
’Poštenje se ne mož’ kupit, jer ga pošten ne prodaje ni za blaga sva golema, a nepošten prod’o bi ga, al’ ga nema.’
I treći:
’Polovno znanje to ti je odelo uzano i tesno, a ko se u njemu još šepuri i širi, podere se brzo, pa golota viri.’"
Tu smo stali sa razgovorom, jer Zmajevim citatima sve mi je rekao. On ipak nije bio zadovoljan odgovorima jer „me je ovaj izmorio slikanjem, ja se ne fotografišem ni za filmove". Čula sam još i da će odelo za eventualnu dodelu Oskara, ako prođu, kupiti u Americi, a vi i ja znamo da mu to odelo neće biti preusko, već da će moći u njemu da se šepuri i širi.
Već naredne večeri otišla sam ponovo da ga gledam u predstavi „Bog masakra" i uzvikivala sa celom salom „braaavo". I opet bih, što zbog glumačkih bravura Tihomira Stanića i njegovih partnera, što zbog teme koju vam neću otkriti, a koja se tiče svih koji imaju decu, brak, posao, ambicije i nejaka pleća za sve te „tovare".
