Izvor: B92, 26.Jun.2009, 17:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetska kriza hrane - kraj izobilja
Reč je o najjednostavnijem, najprirodnijem činu, srodnom disanju i uspravnom hodanju. Sedamo za trpezarijski sto, podižemo viljušku i uzimamo sočni zalogaj, nesvesni duple porcije globalnog račvanja na našem tanjiru.
Piše: Džoel K. Born, mlađi
Fotografija: Džon Stanmajer
Izvor: National Geographic Srbija
Govedina je iz Ajove, othranjena kukuruzom iz Nebraske. Grožđe >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je iz Čilea, banane iz Hondurasa, maslinovo ulje sa Sicilije, sok od jabuka – nije iz države Vašington, već čak iz Kine. Savremeno društvo je žitelje SAD oslobodilo tereta uzgajanja, žetve, čak i mešenja hleba našeg nasušnog, u zamenu za opterećenje da ga prosto samo platimo. Mi samo obraćamo pažnju kada se cene povećaju. A posledice naše nepažnje su duboke.
Prošle godine, vrtoglavi rast cena hrane bio je poziv na buđenje za čitavu planetu. Između 2005. i leta 2008. godine cena pšenice i kukuruza se utrostručila, a cena pirinča upetostručila, podstakavši nemire zbog hrane u oko 20 država i gurajući još 75 miliona ljudi u siromaštvo. Ali, nasuprot prethodnim šokovima izazvanim kratkoročnim nestašicama hrane, ovaj rast cena dogodio se u godini kada su poljoprivrednici širom sveta požnjeli rekordne prinose. Ovako visoke cene su pre bile simptom mnogo većeg problema tegljenog užadima naše svetske mreže hrane. I koji neće nestati u doglednoj budućnosti. Prosto rečeno: tokom većeg dela prošle decenije, ovaj svet je trošio više hrane nego što je proizvodio. Posle godina trošenja rezervi, svet je 2007. uvideo da su globalne zalihe hrane spale na količinu dovoljnu za 61 dan svetske potrošnje, što je druga najniža zabeležena vrednost.
„Rast poljoprivredne produktivnosti iznosi samo jedan do dva procenta godišnje", upozorio je Joakim fon Braun, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za politiku hrane u Vašingtonu, na vrhuncu krize. „To je prenisko da odgovori porastu broja stanovnika i povećanoj potražnji."
Visoke cene su konačni signal da potražnja premašuje ponudu, da jednostavno nema dovoljno hrane za sve. Takav porast cena hrane najteže pogađa onih milijardu najsiromašnijih ljudi na planeti, pošto oni tipično troše od 50 do 70 posto svog prihoda na hranu. Iako su cene pale sa urušavanjem svetske ekonomije, još uvek su blizu rekordnih visina, a ishodišni problemi niskog nivoa zaliha, povećanja broja stanovnika i sve manjeg porasta prinosa ostaju. Promena klime – sa sve toplijim godišnjim dobima i sve većim oskudicama u vodi – smanjiće, kako se predviđa, prinose budućih žetvi u većem delu sveta, oživljavajući avet onoga što neki naučnici danas nazivaju neprestanom krizom hrane.
Šta onda da radi vreli, pretrpani i gladni svet?
To je pitanje sa kojim se trenutno rvu Fon Braun i njegove kolege u Konsultantskoj grupi za međunarodna poljoprivredna istraživanja. Ovo je grupa svetski poznatih poljoprivrednih istraživačkih centara koja je pomogla da se više nego udvostruči prosečni svetski prinos kukuruza, pirinča i pšenice između sredine pedesetih i sredine devedesetih godina dvadesetog veka, što je u toj meri zapanjujuće dostignuće da je nazvano zelena revolucija. Međutim, sa brojem stanovnika sveta koji se vrtoglavo penje ka brojci od devet milijardi do sredine veka, ovi stručnjaci kažu da nam je potrebno da ponovimo ovaj učinak, da udvostručimo trenutnu proizvodnju hrane do 2030. godine.
Drugim rečima, potrebna nam je još jedna zelena revolucija. I to nam je potrebna za upola manje vremena.
Otkako su naši preci prestali da love i okupili se da oru i sade pre nekih 12.000 godina, naš broj se uvećavao uporedo sa našom poljoprivrednom veštinom. Svaki napredak – pripitomljavanje životinja, navodnjavanje, vlažna proizvodnja pirinča – doveo je do odgovarajućeg porasta broja stanovnika. Svaki put kad bi ponuda hrane bivala nepromenjena, i broj stanovnika bi ostajao isti. Rani arapski i kineski pisci primetili su da postoji odnos između broja stanovnika i resursa hrane, ali tek je krajem osamnaestog veka jedan engleski naučnik pokušao da objasni pravi mehanizam koji povezuje ova dva – i postao je možda najkuđeniji naučnik u istoriji iz oblasti društvenih nauka.
Tomas Robert Maltus, imenjak takvih izraza kao što su „maltuski sunovrat" i „maltusko prokletstvo", bio je matematičar blage naravi, sveštenik – a njegovi kritičari bi rekli marginalni tip koji uvek vidi polupraznu čašu, odnosno preterani pesimista. Kada je nekolicina filozofa prosvetiteljstva, omamljenih uspehom Francuske revolucije, počela da predviđa neprekidno nesputano poboljšanje životnih uslova ljudi, Maltus ih je sasekao do kolena. Primetio je da se ljudska populacija uvećava geometrijskom progresijom, udvostručujući se otprilike svakih 25 godina ako nije ometana, dok se poljoprivredna proizvodnja uvećava aritmetičkom progresijom – mnogo sporije. Tu leži biološka zamka koju čovečanstvo nikada neće moći da izbegne.
„Moć stanovništva je bezgranično veća od moći zemlje da čoveku obezbedi opstanak", napisao je 1798. godine u svom Eseju o principu populacije. „Ovo podrazumeva čvrstu i neprestanu kontrolu broja stanovnika zbog poteškoća golog opstanka." Maltus je smatrao da bi uzdržavanja, kao što su kontrola rađanja, apstinencija ili odloženo venčanje, mogla da budu dobrovoljna – ili nedobrovoljna, kroz pustošenja ratom, glad i bolesti. Bio je protivnik pomaganja u hrani bilo kome osim najsiromašnijima, jer je smatrao da takva pomoć samo ohrabruje rađanje još više dece u bedi. Ova tvrda ljubav donela mu je neprijatnu kameju u engleskoj literaturi ni od koga drugog do od Čarlsa Dikensa. Kada od Ebenizera Skrudža traže da d milostinju u Božićnoj pesmi, bezdušni bankar zadušnim babama kaže da bi siromašni trebalo da idu ili u popravne domove ili u zatvore. A ako bi radije da umru nego da odu tamo, „bolje bi bilo da to i urade, i smanje porast broja stanovnika."
Industrijska revolucija i oranje engleskih utrina dramatično su uvećali količinu hrane u Engleskoj, počistivši Maltusa u kantu za đubre viktorijanskog doba. Ali, zelena revolucija je bila ta koja je prečasnog istinski učinila predmetom podsmeha savremenih ekonomista. Od 1950. godine do danas, svet je iskusio najveći rast broja stanovnika u ljudskoj istoriji. Posle Maltusovog vremena, ima šest milijardi ljudi više za trpezarijskim stolovima ove planete. Pa ipak, zahvaljujući poboljšanim metodima proizvodnje žitarica, većina ovih ljudi je nahranjena. Konačno smo zauvek odbacili maltuska ograničenja.
Ili smo bar tako mislili.
Petnaeste noći devetog meseca kineskog lunarnog kalendara, 3680 seljana, skoro svi sa prezimenom „Hi", sedeli su na trgu Jaotjen u Kini, ispod cirade koja je prokišnjavala, zaronjeni u obrok od 13 jela. Povod je bio tradicionalni banket u čast njihovih predaka. Promicale su zdele sa supom koja se pušila, pratili su ih poslužavnici sa knedlama koje su brzo nestajale, pirinčem, ribom, škampima, parenim povrćem, punjenim rolnicama, pačetinom, piletinom, korenom ljiljana, golubovima, crnim gljivama i svinjetinom spremljenom na više načina nego što sam mogao da izbrojim.
Čak i uz globalnu recesiju, prilike su još relativno dobre u jugoistočnoj provinciji Guangdung, gde je Jaotjen ušuškan između bašti veličine poštanskih marki i bloka za blokom novih fabrika koje su pomogle da ova provincija postane jedna od najprosperitetnijih u Kini. Kada su vremena dobra, Kinezi jedu svinje. Mnogo svinja. Konzumiranje svinjetine po glavi stanovnika u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu poraslo je za 45 posto između 1993. i 2005. godine, od 24 na 34 kilograma godišnje.
Jedan ljubazni poslovni čovek u ružičastoj polo majici na pruge, savetnik u svinjarskoj industriji Šen Guangžung, seća se da je njegov otac odgajao jednu svinju svake godine, koja je klana za kinesku Novu godinu. To bi bilo njihovo jedino meso tokom godine. Svinje koje je uzgajao Šenov otac bile su prilično jeftine za uzgoj – izdržljivi crno-beli sojevi koji bi jeli gotovo sve: otpatke od hrane, korenje, đubre. Kineske moderne svinje nisu takve. Posle smrtonosnih protesta na trgu Tjenanmen 1989. godine, kojima se završila godina političkih nemira pogoršana visokom cenom hrane, vlada je počela da nudi poreske podsticaje velikim industrijskim farmama da bi izašla u susret sve većoj potražnji. Šenu je dat zadatak da radi na jednom od prvih kineskih svinjskih CAFO-a, ili pojačanih operacija uzgoja životinja, u obližnjem Šendženu. Takve farme, koje su se namnožile poslednjih godina, zavise od sorti koje se hrane visokotehnološkim mešavinama kukuruza, krupnog sojinog brašna i dodacima da bi se održao njihov brzi rast.
To su dobre vesti za prosečnog kineskog ljubitelja svinjetine – koji jede tek oko 40 posto one količine mesa koju pojedu potrošači u Sjedinjenim Državama. Ali to je zabrinjavajuće za svetsku ponudu žitarica. Jer, koliko god ta slatko-kisela svinjetina bila ukusna, konzumiranje mesa je neverovatno neefikasan način da se prehranite. Ako jedete svinjetinu, potrebno je do pet puta više žitarica da bi se dobila ekvivalentna količina kalorija nego ako jednostavno jedete žitarice – deset puta ako pričamo o govedini iz Sjedinjenih Država, koja je tovljena žitaricama. Pošto je sve više žitarica usmereno na uzgoj stoke i proizvodnju biogoriva za automobile, godišnja svetska potrošnja žitarica porasla je sa 815 miliona metričkih tona 1960. na 2,16 milijardi 2008. godine. Luda jurnjava za biogorivima podigla je od 2005. potrošnju žitarica sa oko 20 miliona tona godišnje na 50 miliona tona, prema Lesteru Braunu sa Instituta za zemaljsku politiku, mada taj rast može da se promeni zahvaljujući industriji etanola koja posustaje.
Čak i Kina, drugi po veličini uzgajivač kukuruza na planeti, ne može da proizvede dovoljno žitarica da nahrani sve svoje svinje. Ovaj manjak je uglavnom nadoknađen sojom uvezenom iz Sjedinjenih Država ili Brazila, jednom od malobrojnih zemalja sa potencijalom da proširi svoje obradive površine – često uzoravanjem kišnih šuma. Sve veća potražnja hrane, stočne hrane i biogoriva bila je glavni pokretač krčenja šuma u tropskim predelima. Više od polovine novih obradivih površina u tropima otkinuto je od nedirnutih kišnih šuma između 1980. i 2000. godine; samo je Brazil povećavao svoje površine pod sojom u Amazoniji 10 posto godišnje od 1990. do 2005. godine.
Nešto od ove brazilske soje možda završi u koritima Guangdžou Lidži farmi, najvećem CAFO u provinciji Guangdung. Ušuškani u zelenoj dolini odmah pored autoputa sa četiri trake koji je još u izgradnji, neki od 60 u belo okrečenih svinjaca raštrkani su oko velikih jezera, koja su deo sistema za preradu otpada za 100.000 svinja. Grad Guangdžou gradi i potpuno novu fabriku za pakovanje mesa u kojoj će se klati 5000 grla dnevno. Do trenutka kada Kina bude imala 1,5 milijardu ljudi, negde u narednih 20 godina, neki stručnjaci predviđaju da će im biti potrebno dodatnih 200 miliona svinja samo da bi održali korak sa potražnjom. A to je samo Kina. Očekuje se da će se svetska potrošnja mesa udvostručiti do 2050. godine. To znači da će nam biti potrebno još mnogo više žitarica.
Ovo nije prvi put da svet stoji na ivici krize sa hranom – to je samo najskorije ponavljanje. Sa svoje 83 godine, Gurčaran Sing Kalkat poživeo je dovoljno dugo da se seća jedne od najgorih gladi XX veka. Tokom 1943. godine skoro četiri miliona ljudi umrlo je u „maltuskoj korekciji" poznatoj kao bengalska glad. U naredne dve decenije Indija je morala da uvozi milione tona žitarica da bi prehranila svoj narod.
Onda je stigla zelena revolucija. Sredinom šezdesetih godina XX veka, dok se Indija borila da prehrani svoj narod za vreme još jedne stravične suše, američki uzgajivač biljaka Norman Borlag radio je sa indijskim istraživačima na donošenju njegovih visokorodnih pšeničnih sojeva u Pendžab. Novo seme je bilo božji dar, kaže Kalkat, koji je u to vreme bio zamenik direktora za poljoprivredu Pendžaba. Do 1970. godine poljoprivrednici su gotovo utrostručili svoju proizvodnju sa istom količinom uloženog rada. „Imali smo veliki problem s tim šta da radimo sa viškom prinosa", kaže Kalkat. „Zatvorili smo škole mesec dana ranije da bismo pšenicu uskladištili u te zgrade."
Borlag je rođen u Ajovi i shvatio je kao svoju misiju širenje visokorodnih ratarskih metoda, koji su američki srednji zapad pretvorili u svetsku korpu za hleb, u osiromašena mesta širom sveta. Njegovi novi patuljasti pšenični sojevi, sa njihovim kratkim, zdepastim stabljikama koje drže pune, debeljuškaste glave sa semenom, bili su zapanjujući napredak. Mogli su da proizvode zrno kakvo ni na jednoj drugoj sorti pšenice nikada nije viđeno – dokle god je bilo vode i sintetičkih đubriva, a slabe konkurencije u vidu korova ili insekata. Zbog toga je indijska vlada subvencionisala kanale, veštačka đubriva i bušenje bunara za navodnjavanje, i dala besplatnu struju poljoprivrednicima da pumpaju vodu. Ovi novi sojevi pšenice su se brzo raširili Azijom, menjajući tradicionalnu poljoprivrednu praksu miliona poljoprivrednika, a uskoro su usledile nove vrste „čudesnog" pirinča. Ovi novi usevi su brže sazrevali i omogućili su poljoprivrednicima da godišnje, umesto jedne, imaju dve žetve. Danas je dupla žetva pšenice, pirinča ili pamuka postala norma u Pendžabu, koji je sa susednom Harijanom u poslednje vreme obezbeđivao više od 90 procenata pšenice potrebne državama u Indiji koje u njoj oskudevaju.
Zelena revolucija koju je Borlag započeo nema ništa sa modernom ekološkom zelenom etiketom. Upotrebom sintetičkih đubriva i pesticida da bi se prihranila ogromna polja pod istom kulturom, praksa poznata kao monokultura, ovaj novi metod industrijskog ratarstva bio je antiteza današnjeg organskog trenda. Tačnije, Vilijam S. God, tada rukovodilac Agencije za međunarodni razvoj Sjedinjenih Država, iskovao je ovu frazu 1968. godine da bi opisao alternativu ruskoj crvenoj revoluciji, u kojoj su se radnici, vojnici i gladni seljaci žustro pobunili protiv carske vlasti. Mirnija zelena revolucija bila je tako zapanjujuće uspešna da je Borlag dobio Nobelovu nagradu za mir za 1970. godinu.
Danas, međutim, čudo zelene revolucije u Pendžabu je završeno: porast prinosa je suštinski stagnirao od sredine devedesetih. Prekomerno navodnjavanje je dovelo do oštrih padova u količini podzemnih voda, koje sada crpi 1,3 miliona bunara, dok je hiljade hektara produktivne zemlje izgubljeno zbog salinizacije i zasićenja vodom. Četrdeset godina intenzivnog navodnjavanja, đubrenja i korišćenja pesticida nije godilo poljima Pendžaba boje sive ilovače. A, u nekim slučajevima, ni ljudima.
U prašnjavom ratarskom selu Butivali, domu za oko 6000 ljudi iz oblasti Muksar, seoski starešina Džagsir Sing, duge, lepršave brade i sa turbanom kobaltne boje, pridodaje ovom danku: „Imamo 49 smrtnih slučajeva usled malignih oboljenja u poslednje četiri godine", kaže. „Većinom su to bili mladi ljudi. Voda nije dobra. Otrovna je, zagađena. Pa ipak, ljudi je i dalje piju."
Dok šetamo uzanim, prašnjavim stazama pored piramida od osušene kravlje balege, Sing nam predstavlja Amardžit Kaur, vitku četrdesetogodišnjakinju koja je godinama sa ručne pumpe u zajedničkom utabanom dvorištu crpla dnevnu količinu vode za čitavu porodicu. Prošle godine je otkriveno da ima rak dojke. Tej Kaur, 50 godina, takođe ima rak dojke. Operacija joj, kako kaže, nije bila ni izbliza tako bolna kao gubitak sedmogodišnjeg unuka zbog „raka krvi" – leukemije. Džagdev Sing je simpatični četrnaestogodišnjak čija kičma polako popušta. Iz invalidskih kolica gleda Sunđer Boba Kockalonea sinhronizovanog na hindu, dok njegov otac razmatra njegove izglede. „Lekari kažu da neće doživeti dvadesetu", kaže Bola Sing.
Nema dokaza da su ovi slučajevi raka izazvani pesticidima. Ali, istraživači su otkrili pesticide u krvi ratara iz Pendžaba, njihovoj podzemnoj vodi, njihovom povrću, čak i u mleku iz grudi njihovih žena. Toliko ljudi ide vozom iz oblasti Malva u onkološku bolnicu u Bikaneru, tako da ga sad zovu Rak ekspres. Vlada je dovoljno zabrinuta, pa troši milione na biljke za tretman vode obrnutom osmozom za najteže pogođena sela.
Ako to nije dovoljno zabrinjavajuće, visoka cena đubriva i pesticida uvukla je mnoge poljoprivrednike iz Pendžaba u dugove. Jedna studija konstatuje više od 1400 slučajeva samoubistava poljoprivrednika u 93 sela između 1988. i 2006. godine. Neke grupe kao ukupan broj za ovu državu tokom tog perioda navode tako visoke brojke kao što su od 40.000 do 60.000 samoubistava. Mnogi su popili pesticide ili su se obesili u svojim poljima.
„Zelena revolucija nas je samo srozala", kaže Džarnail Sing, penzionisani učitelj iz sela Džajal. „Uništila nam je zemlju, životnu sredinu, podzemnu vodu. Nekada smo po selima imali vašare gde bi ljudi dolazili i zabavljali se. Sada se okupljamo po medicinskim centrima. Vlada je žrtvovala ljude Pendžaba zbog žitarica."
Drugi, naravno, to vide drugačije. Ratan Lal, ugledni naučnik koji proučava zemljište na Univerzitetu u Ohaju, a koji je 1963. godine diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu u Pendžabu, veruje da je zloupotreba – a ne upotreba – tehnologija zelene revolucije izazvala mnoge probleme. To uključuje i prekomernu upotrebu veštačkih đubriva, pesticida i navodnjavanja, kao i uklanjanja strnjike sa polja, koja je prevashodno površinski prehranjivač zemljišta. „Shvatam probleme u vezi sa kvalitetom i povlačenjem vode", kaže Lal. „Ali, to je spaslo stotine miliona ljudi. Platili smo cenu u vodi, ali izbor je bio da pustimo ljude da umru."
Sa stanovišta proizvodnje, dobrobiti od zelene revolucije se teško mogu poreći. Indija nije iskusila glad otkako je Borlag doneo svoje seme u grad, a svetska proizvodnja žitarica se više nego udvostručila. Neki naučnici odaju priznanje samom povećanom prinosu pirinča, pripisujući mu postojanje 700 miliona ljudi više na planeti.
Mnogi naučnici koji proučavaju useve i poljoprivrednici veruju da rešenje naše trenutne krize hrane leži u drugoj zelenoj revoluciji, zasnovanoj uglavnom na našem novootkrivenom znanju o genu. Uzgajivači biljaka sada znaju sekvencu gotovo svih gena kukuruza i soje (a ima ih oko 50.000), i koriste to znanje na načine koji su bili nezamislivi pre samo četiri ili pet godina, kaže Robert Frejli, glavni tehnolog u poljoprivrednom gigantu Monsanto. Frejli je ubeđen da će genetska modifikacija, koja uzgajivačima omogućava da oplemene useve povoljnim karakteristikama drugih vrsta, dovesti do novih sojeva sa većim prinosima, smanjenim potrebama za đubrivom i većom otpornošću na sušu – što je bio sveti gral u prethodnoj deceniji. On veruje da će biotehnologija omogućiti da se do 2030. godine dupliraju prinosi kukuruza, pamuka i soje, po Monsantu vodećih kultura. „Sada smo u situaciji da vidimo verovatno najveličanstveniji period fundamentalnog naučnog napretka u istoriji poljoprivrede."
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U JUNSKOM BROJU DONOSI:
- Zaboravljeni vernici: Arapski hrišćani
- Kraj izobilja: Svetska kriza hrane
- Finska polarna svetlost
- Dunav – nova percepcija
Više o junskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
