Izvor: B92, 10.Nov.2010, 17:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve o erekciji
Od svih pokazatelja seksualnog uzbuđenja verovatno nijedan nije toliko agresivno očigledan kao što je muška erekcija polnog organa. S naučne strane, verovatno nijedan fiziološki proces u ljudskom organizmu nije toliko dugo ostao pod velom tabua i samim tim pod velom neznanja kao erekcija o kojoj će ovde biti reči. Ono što, međutim, fascinira uvek kada je reč o procesima koji su od najveće važnosti ne samo za jedinku, nego i za vrstu, je način na koji je hiljadama godina evolucija >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << usavršavala jedan proces tako da bez obzira na to šta se dogodi, ishod bude garantovan.
Piše: Voin Petrović
Sa izuzetkom malog broja vrsta, među koje spadaju i ljudi, seksualni odnos je proces koji za cilj ima stvaranje biološkog potomstva. Kod delfina, ljudi i nekih vrsta šimpanza, seksualni odnos postao je nešto još više – vid iskazivanja emocije, sredstvo zadovoljstva i unosan biznis. Socijalni efekat svega ovoga je postavljanje seksa i svega što ima veze s njime u fokus velike većine odraslih i „poluodraslih" osoba. Možda nikada ne bismo pokrenuli pitanje fizilogije erekcije kod muškaraca da taj proces nije važan činilac većine seksualnih odnosa u kojima učestvuje bar jedan muškarac.
U najprostijim i opštepoznatim okvirima, erekcija predstavlja punjenje penisa krvlju, kako bi on očvrsnuo, uvećao se u zapremini i do 20 puta i time postao podoban da penetracijom u vaginu isporuči muške polne ćelije – spermatozoide – u blizinu ženske polne ćelije koja se nalazi negde u jajovodu žene. Ono što se ovde čini krajnje jednostavnim, zapravo je posledica uređenih biohemijskih procesa koji su se malo pomalo razvijali i usavršavali tokom miliona godina evolucije.
Još od vremena u kojem se pokazalo da je unutartelesna oplodnja daleko bezbednija i efikasnija od vantelesne oplodnje, poput one koja postoji kod nižih kičmenjaka, postoji i pomenuta potreba da se muške polne ćelije nekako dostave do ženske polne ćelije. Različiti pristupi postoje kod različitih vrsta. Kod nekih, kao što su pacovi, postoji kost unutar penisa koja obezbeđuje trajnu erekciju. Kod ljudi takav sistem ne postoji, već je unutar penisa prisutno nekoliko rastegljivih prostorija koje su povezane sa kardivaskularnim sistemom. One su poznate pod nazivima corpus cavernosum i corpus spongiosum . U trenutcima seksualnog uzbuđenja, krvni sudovi koji dovode do ove dve formacije se šire i one se pune krvlju, dovodeći do erekcije.
Smatra se da su u nastanak i održanje erekcije uključeni sledeći organski sistemi: Centralni nervni, autonomni nervni, kardiovaskularni i naravno reproduktivni organski sistem. Najveći upliv u kontrolu erekcije ima autonomni nervni sistem nad kojim nemamo svesnu kontrolu. Centralni nervni sistem ima samo minimalni uticaj na pojavu i nestanak erekcije. Pokazano je da percepcija erotičnog stimulusa, do koje dolazi na nivou centralnog nervnog sistema jeste glavni okidač celog procesa. Seksualna stimulacija, erotične fantazije ili čak nagoveštaj nečeg uzbuđujućeg u svakodnevnom životu aktivira kaskadu procesa u centralnom nervnom sistemu koja se najprostije rečeno tumači kao uzročnik erekcije kod muškarca.
U početnoj fazi, kada dođe do neke od pomenutih vrsta seksualne stimulacije koja se opaža u centralnom nervnom sistemu (CNS), najpre dolazi do aktivacije parasimpatičkog dela autonomnog nervnog sistema (ANS). Ovaj organski sistem, kolokvijanlo nazvan parasimpatikus nije ništa drugo do sistema ganglija, malih „mozgića" raspoređenih širom organizma, poput nekakvih „ambasada" centralnog nervnog sistema, zaduženih za preciznu kontrolu pojedinih organa. Takve ganglije nalaze se i u blizini polnih organa, u sakralnom pleksusu i fino regulišu njhovo funkcionisanje. Budući da su ganglije, baš kao i ostatak nervnog sistema, građene od neurona, komunikacija sa njima je brza i odvija se „na jeziku" neurotransmitera.
Na taj način naredbe iz CNSa brzo bivaju sprovedene tamo gde im je mesto. Prilikom seksualne stimulacije, ove ganglije lokalno oslobađaju acetilholin, koji se vezuje za svoje receptore na membrani endotelijalnih ćelija. Ti receptori su prvi korak u kaskadi molekularne signalizacije. Za njih su vezani takozvani G-proteini, koji po vezivanju acetilholina za receptor aktiviraju enzim u ćeliji endotela krvnih sudova koji se naziva azot monoksid sintaza (NOS, nitric oxide synthase). Ovaj enzim proizvodi gas, azot monoksid, koji u okolnim glatkim mišićnim ćelijama dovodi do aktivacije jednog drugog enzima – guanilat ciklaze. Ovaj enzim, kada je aktiviran proizvodi supstancu koja je od najvećeg značaja za održavanje erekcije, a to je ciklični guanozin monofosfat (cGMP). Koncentracija cGMP u mišićnim ćelijama glatkih mišića krvnih sudova penisa direktno utiče na intenzitet erekcije.
Kada penis postigne erekciju i kada seksualni odnos otpočne, za dalju stimulaciju i održavanje erekcije zaduženi su refleksni lukovi koji stimulaciju erogenih zona penisa prevode u nervne signale koji povratno stimulišu ganglije parasimpatikusa, tako da više nije neophodna signalizacija iz CNSa. Dokle god stimulacija ganglija koje su zadužene za kontrolu krvnog sistema polnih organa postoji, acetilholin će se lokalno sekretovati i erekcija će trajati. cGMP koji nastaje u ćelijama glatkih mišića se neprekidno lagano razlaže pod dejstvom enzima cGMP-specifične fosfodiesteraze tipa 5 (PDE5). Onog trenutka kada stimulacija prestane, koncentracija cGMP počinje polako da opada i erekcija se gubi. Popularna supstanca sildenafil, poznatija pod trgovachkim nazivom Viagra® je upravo inhibitor ovog enzima i sprečava razgradnju cGMPa, veštački produžujući i pojačavajući erekciju.
Ovaj metabolički signalni put može, kao i mnogi drugi procesi u organizmu da oboli i da delimično ili potpuno bude sprečen da obavlja svoju funkciju. S druge strane, daleko su popularniji slučajevi u kojima ovaj sistem pokazuje prekomernu aktivnost, dovodeći do erekcije u potpuno neprimerenim situacijama. Možda najpoznatija je „jutarnja erekcija" za koju se i danas ne zna tačno zašto nastaje. Smatra se da pritisak pune bešike u kojoj se cele noći sakupljao urin može da nadraži refleksne lukove u sakralnom regionu ili možda prostatu i da dovede do aktivacije celog gore pomenutog sistema koji je odgovoran za erekciju.
Takođe postoje i noćne erekcije koje se događaju tokom NREM faze, obično nekoliko puta tokom noći. Njihovo pojavljivanje se, međutim, ne može povezati sa punom bešikom, upravo zato što se pojavljuje i nestaje spontano tokom noći. Postoji i drugo gledište, koje kaže da su stvari obrnuto uzročno posledično povezane i da do noćnih erekcija dolazi da bi se sprečilo slučajno mokrenje tokom noći. Osim ovih relativno široko rasprostranjenih i benignih „slučajnih erekcija" postoje i teža stanja poput erektilnne disfunkcije, u kojoj je erekcija umanjena ili čak potpuno izostaje. Pojedina patološka stanja mogu dovesti do prekomerne ili trajne erekcije koja nakon nekog vremena počinje da postaje bolna zbog opterećenja krvnih sudova i tkiva penisa, a obično je povezana sa obolenjima kardivaskularnog sistema.
Osim obolenja, na sposobnost penisa da postigne erekciju može uticati i vremenska udaljenost od poslednjeg orgazma. Nakon orgazma nastupa period nenadražljivosti, ponovo pod dejstvom neurotransmitera i hormona koji se izluče tokom samog orgazma, pre svega dopamina, serotonina i oksitocina. Ove supstance su, ponovo, deo nekih drugih signalnih puteva koji postoje sa nekim drugim razlozima, ali utiču na put koji je ovde opisan tako što ga onemogućuju. Iako period nenadražljivosti može biti nepoželjan kod ljudi tokom i nakon seksa, ova pojava se ne smatra za bolest ili vid impotencije, već predstavlja normalan fiziološki odgovor na nedavni orgazam.
Ovako isčupan iz konteksta organizma i upakovan u omanji tekst, proces erekcije kod muškaraca deluje prosto, biohemijski gledano. Međutim, postoji još puno faktora koji za sada ostaju nepoznati, a koji utiču na tok i intenzitet erekcije i seksualne stimulacije uopšte. Modulacije ovog procesa koje se tiču libida (seksualne želje), emotivnog odnosa sa partnerom, afrodizijaka, seksualnih fetiša i mnogih drugih stvari vezanih za seksualno uzbuđivanje (tzv. „turn-on" i „turn-off"), ostaju u izmaglici pred očima moderne nauke, pre svega zbog osetljivosti teme, a potom i zbog sopstvene komplikovanosti. Iako je sama srž ovog procesa poznata, sumnja se da postoji veliki broj sporednih procesa koji mogu modifikovati finu prirodu ove pojave. Neobično je kako svakodnevna stvar o kojoj se ne razmišlja toliko, a koja je od ključnog značaja za nastavak naše vrste dobija tako malo pažnje i smatra se i dalje za jedan od tabua u biomedicinskim naukama.
