Izvor: Politika, 14.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svakom kažem dob′dan...
Ja sam Italijan sa uredno prijavljenim mestom boravka u Velikoj Britaniji. To jasno stoji u svim mojim dokumentima, ali ne i u mojim genima. Italijan sam postao pre nepunih godinu dana. Od tada kada god krenem na spavanje ja u mislima otvorim fijoku koja se nalazi na jedva pedalj od mojih tabana (naravno kada sam ispružen na krevetu) i pomilujem moj glanc novi elektronski pasoš. Nekada to činim i u budnom stanju: otvorim fijoku komode, izvadim pasoš, otvorim ga na par mesta samo da se uverim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je sve u redu i pomislim: dobro je da si tu...Taj pasoš jedina je pametna stvar koju sam stekao u poslednjih 15 godina.
Ili bi možda bolje bilo da sam priču počeo aprila 1991. kada sam diplomirao na jednom od Beogradskih fakulteta i praktično zapečatio sudbinu i svaku nadu da ću postati bilo šta u životu. Ničija krivica. Da mi je to pošlo za rukom koju godinicu ranije ili kasnije, stvari bi se možda drugačije odvijale. Možda sam sebe neopravdano smatrao čovekom rođenim u pogrešnom međuvremenu. Da ne bi bilo zabune, termin "pogrešno međuvreme" značio bi: ono što se oseća u grlu između dva štucanja. Neka vrsta opnene napetosti. To je zato jer su mi fine stvari oduvek izmicale za nokat, a one pogrešne se prečile na putu kao najprirodnija stvar. Dovoljno da kažem da sam bio prva generacija "usmerenog obrazovanja", a to je neumitno dovelo do toga da se nađem i u čuvenoj koloni koja se u septembru 1991. kretala kroz Beograd prema konačnom obračunu...
Ili bi ipak bolje bilo da počnem od prvih dana aprila 1992. kada sam po savetu roditelja i bez ikakvog prtljaga krenuo za Italiju i tamo se nastanio, kako već rekoh, za narednih 15 godina. Nikada neću zaboraviti izraz lica moga prijatelja koji me je dočekao na stanici. Objašnjavam mu kako se u stvari ozbiljno spremam da odem za Englesku. Ali, tek što si stigao u Italiju?!
Italija je pravi birokratski nemesis za svakog poštenog emigranta. Odnosno, to je nesumnjivo bila početkom ′90. Komplikovana i provučena kroz bezbroj papira. U isto vreme može sve i ne može ništa. Zemlja šaltera po kojima bi i Srbija i Jugoslavija mogle da joj pozavide...»Italian stajl»!? Ako je stil nošenje naočara za sunce po mrklom mraku, ali tako da služe i kao "raif" u žestoko umašćenoj talasastoj kosi...onda ja tu nemam zaista šta da tražim s obzirom da sam odavno oćelavio, a povrh svega, redovno brijem glavu.
Početkom 2004. nemam više strpljenja da sačekam da mi se odobri državljanstvo, nego podnosim prvi zahtev za šestomesečnu britansku vizu. Iako već 12 godina živim i radim u EU traže da podnesem gomilu dokumenata i garancija. Posle niza pokušaja, u decembru 2006. polažem zakletvu; sredinom januara ove godine (dok ovo pišem još uvek je 2007.) moj glanc novi elektronski pasoš je spreman... Početkom aprila na graničnom prelazu na aerodromu "Stansted" policajcu pokazujem moju glanc novu ličnu kartu. Moj glanc novi elektronski pasoš zakopan je negde duboko u rancu. Kome bi uopšte palo na pamet da traži pasoš? Uniformisano lice tri puta kucne u kompjuter, vraća mi ličnu i kaže: Hvala lepo!
Ovde postojim u poslednjih 8 meseci. Živim na potezu između Londona i Brajtona. Po zanimanju sam pica-majstor. Hobi mi je da na trećem spratu "Bordersove" knjižare na Oksford stritu uz šoljicu kafe, kolač i dobru knjigu....zapodevam razgovore sa sredovečnim privlačnim gospođama na pauzi za ručak. To je zato što sam i ja sredovečan. Da sam nešto mlađi činio bih istu stvar, iz dva razloga. Prvo, zato što sam čitavog života bio očaran zrelim ženama, a drugo zato što nalazim da su sredovečne privlačne gospođe na lanč brejku daleko interesantnije od, recimo, studentkinja ili pankerki. One uvek savršeno znaju šta hoće.
Ne znam kojim imenom bih mogao da nazovem to što se uspostavilo između Londona i mene. Slobodne dane provodim baš tu, u Londonu. Dolazim izjutra, vraćam se uveče. Poneki put prespavam. Ovaj grad čini da mi se na prsima otvore mala vrata (percepcije?!) i da se osećam kao neko ko je uspeo da dotakne bar delić sopstvenih snova. Istina trebalo mi je vremena, ali možda baš zbog toga, osećaj je snažniji. Volim petak i subotu uveče i noć, devojke i dame zagrejane pićem i zabavom prosto se sudaraju i padaju u naručje slučajnih prolaznika. To nije karakteristično samo za prestonicu. Ja retko zalazim u pabove jer mi se ne dopada da vreme i novac trošim na pivo. Čini se da se novac ovde lakše topi nego bilo gde drugde u svetu. Ja sam slučajni prolaznik, ja sam onaj u prolazu...
Iako očaran Londonom, još uvek živim u omanjem provincijskom gradu. Ne mogu da kazem "gradiću" jer po mojoj logici deminutativ ne ide uz 50.000 stanovnika koji ovde obitavaju. Za britanske uslove ovo ipak bio bi "small town". Jos nisam sreo nekoga van ove zone, a da je čuo za Horsham, Crawley, Horley, Haywards Heath...zona aerodroma Getvik. Trenutno zivim u Horšamu, a pre toga, prva tri meseca ziveo sam u Kroliju i radio na aerodromu. Kroli nije posebno lepo mesto, podizan je strogo za potrebe aerodroma, i to ne preterano planski. Danas u njemu živi čini se, preko 50% stranaca, mahom Portugalaca i Poljaka, da ne nabrajam sve ostale. Obavezno je napomenuti da su Poljaci u poslednje 2 godine stigli u impozantnom broju od otprilike preko jednog miliona. Zvuči neverovatno, ali uskoro će ih biti više nego Turaka u Nemačkoj.
Isti je slučaj i sa Horšamom. Samo s tom razlikom što je Horšam sajno uređen i čist, pravi raj srednje više klase. Ovde ćete naći finu venu gotovo mediteranski tamnoputih dama sa germanski plavim očima. Nekretnine su kao "alen kamen" a novac nije deficitaran. Poslednjih 6 meseci radim u jednom veoma finom italijanskom restoranu, koji je samo jedan od četiri italijanska restorana na u samom srcu grada. Klima je ovde (to tvrdim sa punom odgovornošću) fantastična. Evo, kraj je decembra a živa u termometru teško da pada ispod 10?stepeni. Ljudi nose prolećne mantile, a devojke 365 dana u godini mogu da nose mini suknje. Ne sećam se kada je poslednji put padala kiša, a sunčano vreme je svakodnevna pojava. Nikada nije zima, i nikada vrućina.
I što je najvažnije, ljudi govore dobar dan jedni drugima i ako se ne poznaju. Ako prolazite ulicom izjutra ili nedeljom u lenja popodneva, budite sigurni da će većina prolaznika (pogotovu kada je u pitanju slabiji pol) reći...dobar dan. Poslušni muževi koji ispred kuća izjutra lagano konzumiraju svoju prvu jutarnju cigaretu, rećice vam...isto. Sećam se scene iz filma «Dim» u kojoj Ogi koga igra Harvi Kajtel objašnjava kupcu u svojoj prodavnici duvana: «Cigarete danas, seks sutra, a za koju godinicu zabraniće nam i da se osmehujemo prolaznicima...Ovde bi takve zabrane imale poguban karakter na mentalitet. Jer za neko divno čudo u Engleskoj još uvek vlada dobri duh koji je nekada u Srbiji vladao samo u najčasnijim agrarnim sredinama, kao izraz perfektne usklađenosti: dobrog raspoloženja, fizičkog zdravlja i poštenja.
U jednom od poslednjih telefonskih razgovora otac mi je postavio pitanje: Kako to sine tolike godine u Italiji i čokolada ti bila gorka, a ovde ...i g...o ti slatko?
Boris, Vest Saseks, Velika Britanija
[objavljeno: 14.01.2008.]
