Izvor: B92, 12.Mar.2012, 18:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta slušati: Mozak ili srce?

Čovek oduvek krivi emocije za svoje postupke. Kada uradimo nešto glupo, npr. pojedemo previše slatkiša ili spavamo sa pogrešnom osobom, obično krivimo svoje nekontrolisane emocije. Ljudi čine zločine iz strasti. Nijedan nije izvršen a da je vođen razumom.

Ove predrasude o emocijama nas navode da mislimo da je razum uvek najbolji izlaz. Kada smo suočeni sa velikim problemom, verujemo da je najbolje da pažljivo sagledamo mogućnosti koje imamo i razmislimo o svemu. Zatim, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << biramo najbolje rešenje. Razum je naš dar.

Ali šta ako je u stvari suprotno? Šta ako naše emocije znaju bolje od nas? Šta ako su naša osećanja pametnija od nas?

Iako postoji obilna literatura o potencijalnoj mudrosti ljudskih emocija, tek u poslednjih nekoliko godina su istraživači pokazali da emotivni sistem (poznat i kao Tip 1 razmišljanja) može da dovede do kompleksnih odluka. Ako uzmemo da je ovo tačno, to bi značilo da je nesvesni mozak bolji za rešavanje teških kognitivnih zadataka nego svesni (razum) i da su procesi koje smo odbijali i smatrali iracionalnim i impulsivnim u stvari inteligentniji, bar u određenim situacijama.

Poslednji dokaz za ovo dolazi iz laboratorije Majkla Fema iz Poslovne škole u Kolumbiji. Od studenata se tražilo da izvrše predviđanja o 8 ishoda različitih događaja, od političkih izbora do finalista "Američkog idola”, čak i vremensku prognozu.

Šta je ovde čudno? Iako je ovo istraživanje podrazumevalo veliki broj događaja, rezultati su uvek bili dosledni: ljudi koji su više verovali svojim osećanjima, imali su veće šanse da uspešno predvide rezultate. Femov termin za ovaj fenomen je "emotivni proročanski efekat”.

Uzmimo za primer rezultate "Američkog idola”: oni koji su verovali svojim osećanjima pogodili su pobednika u 41 odsto slučajeva, dok su oni koji se nisu uzdali u emocije ishod pogađali u samo 24 odsto slučajeva.

Kako objasniti ove paradoksalne rezultate? Poslednjih godina je postalo jasno da "nesvesni mozak” može istovremeno da obradi veliku količinu podataka a da se pri tom ne "preplavi” informacijama. (Ljudski razum, sa druge strane, može da obradi samo određenu količinu informacija u datom momentu). Ovim dolazimo do logičnog pitanja: kako onda pristupamo svim tim informacijama koje se navodno nalaze van domena "svesnog”.

Tada su nam emocije veoma korisne. Svako osećanje je kao rezime podataka, kratak pregled svih informacija kojima nemamo pristup. Kada treba da vršimo predviđanja o složenim događajima, te dodatne informacije su ključne.

Kako ovo funkcioniše u svakodnevnom životu? Zamislite da vam je neko dao mnogo podataka o 20 različitih kompanija na berzi i njihovom udelu tokom određenog perioda. (Različite cene akcija su prikazane na dnu ekrana). Brzo ćete shvatiti da vam je veoma teško da zapamtite sve podatke. Ako vas neko pita čije akcije su se najbolje pokazale, verovatno nećete moći da odgovorite; nećete moći da obradite sve informacije. Ipak, ako vas upitaju koje akcije su na vas ostavile najbolji utisak, definitivno ćete biti u stanju da ih prepoznatete.

Tilman Beč, psiholog koji je sproveo ovaj mali eksperiment, kaže da će se naša osećanja ovde pokazati kao "osetljiva”. Akcije koje su rasle će izazvati najpozitivnije emocije dok će one akcije čija je vrednost u padu izazvati blagu nelagodnost.

Ali, ovo ne znači da se uvek možemo osloniti samo na emocije. Da ispitanici iz Femovog istraživanja nisu imali neko prethodno znanje o fudbalskom takmičenju, ne bi bili u stanju da tako lako predvide ishod takmičenja.

Zaključak je da naše emocije nisu ni glupe ni sveznajuće. One su nesavršena proročanstva. Ipak, jaka emocija je znak da čak i kada mislimo da ne znamo ništa, naš mozak nešto zna. To je ono što „osećaj” pokušava da nam kaže.

Foto: Boaz Yiftach / FreeDigitalPhotos.net

Nastavak na B92...