Izvor: B92, 02.Jun.2010, 17:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srđan Gojković Gile - Svaki početak je težak
Grupa „Električni Orgazam" slavi trideset godina svoga postojanja. Tim povodom, a i o ostalim zanimljivm temama razgovarali smo sa frontmenom grupe „Električni orgazam", Srđanom Gojkovićem Giletom.
Razgovarao: Mile Bijelić
Foto: Branislav Rašić
„Ne mogu tačno da se setim koji je bio tačan datum našeg osnivanja. Pokušavali smo da ustanovimo, pošto su bila dva koncerta grupe "Lebi i Sol", a mi smo nastali posle jednog. Niko ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da se seti da li je to bilo posle prvog ili drugog koncerta, ali mislim da je to bilo trinaestog ili četrnaestog januara. Tada je zvanično nastala grupa "Električni orgazam"".
Kako ste uopšte došli na ideju za osnivanje vašeg benda?
Bend je nastao posle koncerta "Leb i Sol" u kafani "Mornar". Tu su bili Jovec, Ljubomir Đukić Ljuba, Dubravka Duca Marković i ja. Tu je nastala ideja. Zapravo mi smo u tom periodu spremali koncert našeg tadašnjeg glavnog benda "Hipnotisano pile" koji je trebalo da se desi u SKC-u. U to doba bilo je pod obavezno da neko bude predgrupa. Mi smo onda smislili da sami sebi budemo predgrupa. Tako je nastao "Električni orgazam". Sve je to bilo u toku jednog razgovora. Tu nije bilo nikakvog ozbiljnog planiranja. To je trebao da bude ad hok događaj, koji je trebao da se desi samo jednom i nikad više. Taj bend je trebao da prestane da postoji posle ispunjenja funkcije da bude predgrupa "Hipnotisanom piletu". Okolnosti u životu su se odigrale drugačije....
Kako pamtite same početke bavljenja muzikom?
Pre nastanka "Električnog orgazama" objektivno sve je bio totalni amaterizam. Nijedno ozbiljnije snimanje u studiju nisam imao.... Ja sam bio jako mlad kada sam snimo "Paket aranžman". Tačnije imao sam devetanest godina. Pesme "Krokodile" i "Zlatni papagaj" napisao sam sa osamanest godina. Ove pesme napisao sam da bi mi imali šta da sviramo. Nije to bila neka velika ambicija. Nego nam bilo glupo, pošto nisam bio gitarista. Znao sam samo nekoliko akorda na gitari. Meni je bilo lakše da sam napravim nove pesme, nego da učim da sviram tuđe pesme.
Koliko se tada "Električni Orgazam" razlikovao u odnosu na druge bendove tadašnje Jugoslavije?
Svi su se bendovi razlikovali u muzičkom smislu. Ako slušaš i glavna tri beogradska benda: "Idole", "Šarla" i "Orgazam". Svako je imao neku svoju muzičku viziju. Totalno drugačiji pristup muzici. Ali, ono što je bilo zajedničko je da smo mi bili manje više jedna te ista generacija.
Jednom prilikom ste izjavili da su za vas u vreme najveće popularnosti "Bijelo dugme" i "Riblja čorba" osamdesetih godina bili seljački bendovi. Zašto ste tako mislili?
Da. Ja to još uvek zovem seljačkim bendovima. Mislim to u lošem smislu. To mnogi ljudi vole. Shvatam i prihvatam da to ima neke druge konotacije za neke druge ljude. Svi bendovi ovde koji su imali mega popularnost i koncerte preko hiljadu ljudi. Uglavnom su se naši koncerti vrteli oko hiljadu ljudi, osim kratkog perioda krajem osamdesetih godina. U zlatno vreme naš prosek prodaje ploča bio je petnaest, dvadeset hiljada ploča. Najviše ploča smo prodali, blizu pedeset hiljada, sa našim albumom "Letim, sanjam, dišem" krajem osamdesetih godina. Da bi prebacio preko toga morao si da imaš neku tako da kažem seljačku notu ili žicu. Bez obzira da li je kompozitor to radio svesno i namerno ili je to bio deo njegovog mentalnog sklopa pa je to neminovno ulazilo u muziku koju su oni pravili. Meni su to i dan, danas seljački bendovi. Čak i "Azra" koja je bila tako da kažem deo ove naše priče kao novotalasne za mene je previše imala u tekstovima "narodski" pod znacima navoda momenat koji je bio populistički. Meni je to bilo antipatično i još uvek je tako.
Za septembar mesec najavili ste objavljivanje novog albuma "To što vidiš to i jeste". Koliko će novi album biti drugačiji u odnosu na vaše prethodne albume?
Ako će nešto biti drugačije onda će ovaj album biti drugačiji od svih albuma do sada. Ono što je definitvno je da je bend u zvuku napravio neki pomak. To je i logično. Pošto se 2004. godine vratio Ljuba Đukić u bend iz Amerike posle dvadeset godina odsustva. Bend zapravo po meni ima dve faze u svojoj dugoj karijeri . Ima i više. Ako bi to morao grubo da razdelim onda bi to bila prva novotalasna faza u kojima su Ljubine klavijature bile zaštitni znak benda. Kada je Ljuba otišao, došao je Banana i onda je njegova solo gitara postala zvučni zaštitni znak "Električnog orgazma". Sada su se spojile te dve stvari i svi mi ostali sa njima. Desila se neka nova hemija u bendu...
Da li će tim povodom održati promotivni koncert ili planirate neku širu turneju?
Svakako. Mi smo uvek na turneji. "Električni orgazam" je u poslednjih trideset godina na turneji. Naravno, biće koncerata.
Koja je to danas publika koja sluša pesme "Električnog orgazma", a koja je to bila pre deset, dvadeset, trideset godina?
To je stalno nova publika. Publika se stalno menja. Srećom da je bend u toj kategoriji bendova čija se publika kontinuirano obnavlja. Da nije tako, sasvim sigurno bend više ne bi mogao odavno da postoji.
U protekle tri decenije imali ste uspehe i padove, lepe i loše trenutke. Kako sada gledate na to. Da li svaki bend ili lična karijera u pojedinim fazama mora da ima uspehe i padove, lepe i loše trenutke?
Ono što nas ne ubija, to nas čeliči. Svaki novi pad ili ustajanje posle pada, bend je mnogo jači. Sama činjenica da smo mi bend koji postoji ili radi na Balkanu, Srbiji, Beogradu i svira rock n roll trideset godina to je već prilično čudna situacija. Ovde to nije normalna stvar. Nije to nešto što je uhodano ili utabano. Ovo je još jedan veliki eksperiment koji još uvek traje. To je isto kao i u životu. Posle uspona moraš da padneš. Posle toga logično je da se ponovo digneš. Barem je meni tako logično. Mnoge moje kolege, prijatelji koji su se bavili ovom poslom nisu bili u stanju da prikupe dozu mentalne snage da se dignu posle raznih padova koje su imali ili posle određenih uspeha koji su prethodili tim padovima. To je teška psihička situacija da te prvo svi vole, a onda te svi mrze, svi te pljuju. Neki ljudi mogu da prođu kroz tu oluju, a neki ne mogu.
Da li je bavljenje muzikom u pojedinim trenucima gubilo svaki smisao?
Apsolutno je gubilo smisao. Naravno da je gubilo smisao, kada nismo mogli da sviramo. Bili smo izolovani. Nismo mogli da izađemo iz Srbije. Nismo mogli da putujemo. Bili smo zatvoreni u mišju rupu. Pre svega mislim na period devedestih godina. Ali, ustvari možda je čak najgori period bio početak 2000 godine. Ne znam zašto. Sa mnogim kolegama sam konstatovao da se na neku čudnu foru devedesetih godina sviralo možda mnogo više nego u periodu od 2000. pa do pre dve godine.
Danas ima malo veoma malo televizijskih emisija koje su posvećene rock' n' roll-u. Zašto je to tako?
Na pogrešnu adresu postavljate pitanje. Da se ja pitam, sigurno bi bilo najviše takvih emisija. Zapravo nemam baš ni dovoljno vremena da se bavim tim pitanjem i da razmišljam šta je u nečijoj drugoj glavi i kako on razmišlja.
Pored svih muzičkih aktivnosti, povremeno ste se bavili i novinarstvom. Vodili ste jednu radio-emisiju na B92. Koliko vas takve stvari ispunjavaju?
Nisam se bavio. To su sve neke razne sporedne igrarije koje sam radio. Pre svega se bavim muzikom. Mimo toga imao sam i emisiju na B92. Radio sam intervjue sa nekim ljudima. Bavio sam se i slikarstvom, svirao u bendu sa Vladom Divljanom... Čovek mora da pravi svoj život zanimljivijim nego što jeste i da se bavi nekim kreativnim stvarima. Ne znam druguačiji metod ili put. Pre svega pokušavam da zabavim samog sebe raznim stvarima. U toj igrariji pokušavam da proizvedem nešto što će možda imati trajnu vrednost. Očigledno da sam sa nekim stvarima uspeo. Znam da neke pesme koje sam uradio pre trideset godina ljudi i danas vole.
Učestvovali ste u radu na filmovima "Dečko koji obećava", "Kako je propao rock n roll" i "Crni bombarder". Koliko vas zanima pisanje filmske muzike?
Zanima me. Ali, film je ovde možda propao više nego rock n roll. Za film treba više para. A sa bendovima je drugačije. Maltene mogu da ga naprave dva čoveka i da krenu protiv celog sveta. Sa filmom je malo teža situacija. Manje se filmova snima. Manja je produkcija. Zato su i zanimljive ponude retke. Zapravo još od "Crnog bombardera" nisam imao neku ozbiljniju ponudu, ali svakako da volim da pišem filmsku muziku.
Koliko pratite našu scenu?
Pravo da vam kažem ne pratim uopšte. U poslednjih pet godina nisam čuo nijedan dobar bend. Nadam se da postoji. Gledao sam listu "Jelen live". Mislim da sam jednom pogledao. Vrlo sam se zabrinuo. Nema nijedan bend koji može da obećava da može da ima ozbiljniju karijeru i da nešto pokrene sa mrtve tačke. To apsolutno moraju da budu neki novi klinci i neki novi bendovi. Ne znam šta je tome razlog. Izgleda prilično zabrinjavajuće. Nema novih autora, nema novih bendova. Možda je to samo neka faza u razvoju.
Koliko je danas bitan stav u muzici i da li je ona i dalje u stanju da menja društvo i stavove ili je muzika samo postala aksesoar svakodnevnom životu kao par patika ili zamena za sopstveno mišljenje?
Imamo razne vrste muzike. I jedne i druge. Verovatno je Bob Dilan preokrenuo celu popularnu muziku i ono što se zove rock n roll. Tekstovi koji su bili "Ja te volim", "Ti me voliš" preokrenuo je i počeo da govori o nekim intimnim stvarima o kojima su pesnici govorili u nekim pisanim pesmama, a ne pevanim. Dilan je najveći krivac zašto je rock n roll postao ozbiljna umetnost 20 veka. Koliko će to uspeti da se održi. Već vidimo da je industrija zabave ubila što je postojalo šezdesetih i sedmadesetih godina. Sve je podeljeno u neke pravce da bi se lakše prodavalo. Ljudska civilizacija ide svojim tokom. Mene to ne uzbuđuje. Nemam vremena da razmišljam o tome.
Da li mislite da smo danas izloženi prevelikoj uniformizaciji muzike?
Apsolutno. Ali, postoje ljudi koji prave autorske albume sa dobrim tekstovima. To nije tako često i dominantno kao što je bilo šezdesetih godina.
Da li mladi ljudi danas i dalje gledaju na muziku na isti način na koji su to radile starije generacije?
Ne. Sigurno je drugačije. Sve je drugačije. Oni žive u nekim drugim okolnostima. Izloženi su nekim drugim uticajima nego što smo mi bili kada smo odrastali. To sve utiče jedno na drugo.
Koliko vremena provodite za preslušavanje albuma drugih bendova?
Muziku slušam non stop, verovatno preterano, ja sam muzički ovisnik.
Da li ste u poslednje vreme pogledali dobar film ili pročitali dobru knjigu?
Poslednji film koji sam gledao je film o detinjstvu Džona Lenona. Ali, to su sve filmovi koje odgledaš i nekako zaboraviš odmah sutra. Moram priznati da skoro nisam gledao film koji me naročito impresionirao. Što se tiče knjiga. Uglavnom sam digao ruke od fikcije i poslednjih desetak godina uglavnom čitam biografije raznih umetnika. To mi je nekako najzanimljivije. Čitam istoriju. Naročito drugi svetski rat. Fanscinantno ljudsko razdoblje i ludilo koje se rasplamsalo u tim razmerama u tom periodu. Poslednju knjigu koju sam pročitao je knjiga Ronija Vuda. To je autobigrafija. Sada čitam autobiografiju Boba Dilana, treći put, ovoga puta hrvatski prevod, koji je odličan.
Da li ste u skorije vreme bili na nekom dobrom koncertu?
Ništa nešto specijalno. Poslednji najbolji koncert koji sam gledao je koncert Boba Dilana u Varaždinu. To je bilo pre dve godine. Sada čekam koncert Boba Dilana u Beogradu. Ako budem imao vremena voleo bih da odem i na Dilanov koncert u Zagreb. Ove godine apsolutno me zanima samo Bob Dilan, a ne i samo ove godine, već uopšte.
Omiljena hrana?
Mediteranska kuhinja mi je omiljena. Ja sam vegeterijanac. Meso sam prestao da jedem avgusta 1983. godine. Jedem ribu, jaja, sir. Nisam veliki gurman što se po meni verovatno i vidi. Da se ložim na hranu bio bi malo deblji. Volim laganu hranu koja se brzo vari. Bitno je to što čovek jede. Stara izreka kaže: „ Ti si to što jedeš". To je istina. Treba da ljudi paze što jedu. Ne treba da jedu previše brze hrane koju nažalost u velikim gradovima zbog načina života, brzine previše često konzumiraju.
