Izvor: B92, 08.Sep.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slonovi Samburua - Porodične veze
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, napisao je Lav Tolstoj, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Ali, veliki ruski romanopisac nije mislio na slonove, čiji su porodični odnosi složeni, raznovrsni i fascinantni, čak i u relativno povoljnim uslovima kenijskog nacionalnog parka Samburu.
Napisao: Dejvid Kvamen
Snimio: Majkl Nikols
Izvor: National Geographic Srbija
Biolog Jan Daglas-Hamilton prikrada se krupnoj mladoj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << slonici, naočitoj i plašljivoj. Zove se En. Stoji napola skrivena u šumarku na vrhu brežuljka na dalekom severu Kenije i s još nekoliko rođaka mirno brsti lišće. Oko vrata joj visi debela kožna ogrlica za koju je na spoju lopatica pričvršćen elektronski odašiljač koji omogućava Daglas-Hamiltonu – koji je u nacionalni park doleteo cesnom, a zatim nastavio pešice kroz visoku travu i grmlje akacije – da je nađe. Hodajući u polučučnju uz vetar, približio joj se na manje od trideset metara. En još brsti lišće. Ne primećuje ga, ili ne haje.
Slonovi mogu biti opasni. Lako se uznemire, ćudljivi su, a ponekad se brane tako što napadaju. Daglas-Hamilton, svetski priznat stručnjak za slonove, te životinje proučava već četrdeset godina.
Danas želi da izbliza pogleda ogrlicu. Čuo je da je možda postala preuska i da je – otkako su En uspavali, stavili joj ogrlicu oko vrata i tako je pretvorili u izvor naučnih podataka – urasla slonici u vrat. Inače je Daglas-Hamilton mnogo obazriviji u praćenju slonova i čini to iz terenskog vozila, ali po ovakvom terenu nije moguće voziti. U pitanju su Enina udobnost i zdravlje. Ogrlica bi trebalo labavo da visi jer na sebi ima protivteg u obliku priveska. On želi da se uveri da ogrlica ne steže slonicu oko vrata poput omče. Ali zasad mu iz čestara En pokazuje samo svoj veličanstveni slonovski tur. Zato se on prikrada još bliže.
Njegova tri pratioca malo zastaju. Jedan je Dejvid Dabalen, Janov talentovani mladi pomoćnik iz Samburua, koji često svom šefu pravi društvo na ovakvim misijama. Drugi je ovdašnji vodič naoružan vinčesterkom. Treći sam ja. Dok gledamo kako se Daglas-Hamilton oprezno približava slonici, zapažamo kako mu se jedna druga slonica, krupna, verovatno predvodnica krda, neupadljivo približava. Saginjemo se da nas predvodnica ne primeti. Ukočimo se. Mada nam ta ženka prilazi sumnjičavo i preteći, Daglas-Hamilton nije uznemiren njenim prisustvom, ali Dabalena pomalo počinje da hvata nervoza.
En se, pak, ljupko dogegava iz šipražja. Ide prema Daglas-Hamiltonu. Međusobno su udaljeni petnaest metara. Nekoliko trenutaka mlada ženka mu ukazuje čast frontalnim prizorom njenog širokog čela, klempavih ušiju, lepih kljova, kao da pozira pred reflektorima. Okreće mu se iz profila. On podiže fotoaparat i okida nekoliko puta. A onda se i ona okreće i odlazi dalje. U tih nekoliko sekundi, Jan je kroz objektiv video da ogrlica visi baš kako treba. Lažna uzbuna. En ne preti nikakva opasnost – barem ne od povrede ili gušenja.
Dok se kružeći povlačimo nazad prema našem vozilu, mislim: Znači, tako to ide. Malo opreza, malo poštovanja, saznaš šta ti treba, povučeš se. Svi srećni i zadovoljni. Posle četrdeset godina proučavanja slonova Daglas-Hamilton poznaje ovu vrstu koliko i svaki Afrikanac. Terenskim radom je stekao, a ljubavlju izoštrio, istančan osećaj za individualnost tih životinja: njihovu nepredvidivost, diskretne signale, niz njihovih osobenosti i nagona. Ništa me u njegovom susretu s En nije pripremilo na incident koji će se dogoditi kroz nekoliko nedelja, kad sam gledao kako jedan slon nasrće na njega, sustiže ga, baca na zemlju i zamalo kljovama probija utrobu.
Uskoro smo ponovo u vazduhu, Janovim avionom letimo nisko iznad obrisa krajolika. Niski let mu je omiljen: zašto se penjati na 300 metara, kad možeš da miluješ topografiju? Idemo prema severoistoku, ka Nacionalnom parku Samburu, dižući se i blago ponirući preko stenovitih padina, grebena, suvih dolina obraslih akacijom i peščanih reka. Iza parka nalazi se šljunkovita staza za sletanje, a nedaleko od nje i Janov logor. Stići ćemo kući pre mraka.
Nacionalni park Samburu je jedan od malo poznatih bisera severne Kenije. Nazvan je po ponosnom plemenu ratnika i stočara iz kojeg potiče i Dejvid Dabalen. Park je relativno mali, samo 168 kvadratnih kilometara polusuve savane, nepristupačnih visoravni, peščanih reka (ovdašnji žitelji ih nazivaju lugga) i priobalnih šuma akacija i hyphaene thebaica kojima je obrasla severna obala reke Evaso Ngiro. Budući da tu nema asfaltiranih puteva, a u okolini živi vrlo mali broj Samburu stočara, ovo područje vrvi od divljih životinja, prvenstveno lavova, leoparda i geparda, ali i Grevijevih zebri, mrežastih žirafa, istočnoafričkih dugorogih antilopa, gerenuk gazela, somalskih nojeva, velikih potrka, kao i obilja raznovrsnih manjih šarenih ptica kao šta su resasti čvorak, kraljevska udovica i ljubičastogruda modrovrana. Ali, slonovi su dominantni jer igraju važnu ulogu u oblikovanju samog ekosistema: gule koru s drveća ili ga ruše i tako održavaju savanu pristupačnom. Boje ih se čak i lavovi. Slobodno prelaze preko granica parka koji im služi kao sklonište od opasnosti koje im prete od ljudi u mnogo širem i manje bezbednom okruženju.
To šire okruženje obuhvata celu oblast Samburu (u kojoj se park nalazi) i delove još tri provincije, ponajviše visoravni Laikipije na jugu, koja predstavlja mozaik privatnih rančeva i rezervata, zaštićenih zona, žitnih polja, ograda, planinskih padina, rečnih dolina, puteva i shambi (malih porodičnih imanja). U Laikipiji staništa divljih životinja, oranice i pašnjaci, kao i ljudska naselja liče na rasute komadiće slagalice. Nasuprot tome, u Samburuu je manje shambi i tek tu i tamo poneka ograda. Narod Samburu, koji govori dijalektom jezika maa, do sada je pokazao vrlo malo želje da se odrekne svojih običaja – gajenja stoke, kinđurenja (naročito mladići) đinđuvama, perjem i crvenim ogrtačima (shuka), povremenih okršaja s tradicionalnim neprijateljima – i da ih zamene modernim, kukavičkim načinom života kao što je bavljenje uzgojem žitarica. Njihov tradicionalizam, u sprezi s nestašicom plodne zemlje i vode, kao i rastućom svesti o ekonomskoj koristi od turizma, do sada su provinciju Samburu poštedeli od masovnog pretvaranja pašnjaka u oranice, do čega je došlo u nekim delovima Laikipije. Objedinjeni ekosistem Samburu-Laikipija obuhvata otprilike 28.500 kvadratnih kilometara, i na tom području živi oko 5400 slonova – najbrojnija populacija loxodonta africana u Keniji koja boravi pretežno izvan zaštićenih područja.
Brojnost te populacije i njen porast (možda i nekoliko procenata godišnje) ukazuju na to da je ekosistem Samburu-Laikipija plodna i gostoljubiva sredina za slonove. Ali mogli bismo da dodamo još dva bitna prideva: nesiguran i složen. Zbog raznovrsnih načina korišćenja tog područja i promenljivih klimatskih prilika, slonovima prete ozbiljni rizici. Kao, uostalom, i ljudima. Dolazi do sukoba tako što s vremena na vreme krdo slonova pohara useve, ili nastrada krava, ili neko ustreli slona, ili nekog čoveka slonovi izgaze i probodu kljovama. Moraće da se odluči šta bi trebalo zaštititi (staze slonova? kukuruzišta? pravo ljudi da nastave da stvaraju nove farme?), a šta se mora žrtvovati. Onima koji će o tome odlučivati Daglas-Hamilton želi da dostavi podrobnije i pravovremene – samim tim i korisnije – naučne podatke od postojećih. To nisu bili njegovi prvobitni istraživački ciljevi, ali je osnovna ideja ista. Promena ciljeva je posledica situacije na terenu.
„Da ste me kao desetogodišnjaka pitali šta bih želeo da budem", kaže Daglas-Hamilton, „rekao bih: želim da imam avion i da letim po Africi i spasavam životinje."
Avioni su deo njegovog porodičnog nasleđa. Njegov otac, lord Dejvid Daglas-Hamilton, bio je komandant eskadrile spitfajera tokom bitke za Maltu; poginuo je u jednoj kasnijoj izvidničkoj misiji u Drugom svetskom ratu. Tri ujaka su takođe bili cenjeni piloti u britanskom kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu (RAF). Jedan ujak je bio prvi čovek koji je u otvorenom dvomotorcu (toplo odeven) preleteo Mont Everest, i to iz puke zabave! Posle Drugog svetskog rata Janova majka se preudala za dobroćudnog čoveka koji je Janu čitao priče o Africi i koji je porodicu preselio u Kejptaun, ali je tamo iznenada umro. I tako se Jan s trinaest godina vratio u Britaniju, u jedan škotski internat i sanjario o bekstvu. Kao student u Oksfordu želeo je da stupi u RAF-ove dobrovoljce, sledeći stope oca i ujaka, ali u tome nije uspeo zbog slabog vida. Na svu sreću, za zoologiju nije bio potreban besprekoran vid.
„Nauka je za mene bila pasoš za afričku divljinu", kaže, „a ne obrnuto. Postao sam naučnik da bih mogao da živim u Africi i boravim u divljini." Dodao je, skoro setno: „Najviše sam želeo da postanem čuvar u nacionalnom parku." Ali početkom 60-ih godina XX veka, uoči proglašenja kenijske nezavisnosti od britanske krune 1963. godine, takvo radno mesto u državnoj službi je bilo nedostižno za mladog Škota koji nije znao svahili. Zato je otišao u Tanzaniju kao istraživač-dobrovoljac gde su mu ponudili projekat na malom području zvanom Nacionalni park jezero Manjara. Kupio je mali polovni avion tipa pajper pejser od 150 konjskih snaga, dovoljno okretan za praćenje velikih životinja, i metodom pokušaja i grešaka naučio da se prizemljuje na džombaste staze za sletanje.
U Manjari je Daglas-Hamilton sproveo prva ozbiljna radio-telemetrijska istraživanja društvene organizacije slonova i njihovog ponašanja u prostoru (kuda idu, koliko se tamo zadržavaju). Ta istraživanja su mu omogućila da stekne doktorat na Oksfordskom univerzitetu. Ujedno je postao i prvi istraživač koji se u proučavanju slonova fokusirao na žive jedinke, a ne na tendencije unutar slonovskih populacija ili na analizu uginulih životinja. Služio se fotografskim zapisima vizuelnih obeležja – jedinstveni ožiljci na ušima, oblik kljova – u identifikaciji životinja na terenu. Upoznavao je slonove jednog po jednog, beležio njihove individualne odlike, davao im imena, posmatrao njihove društvene odnose. Imao je ljubimicu po imenu Boardija, predvodnicu krda dugih kljova koje su se vrhovima skoro dodirivale; ponašala se prteći, ali bi se povukla ako vi ne biste. Druga miljenica mu je bila ženka s jednom kljovom koju je nazvao Virgo, po naravi značajno drugačija od Boardije, a koja je imala običaj da priđe njegovom vozilu i pruži mu surlu. Posle četiri godine njihovog druženja njen oprez je polako nestajao, pa ga je najzad pozdravljala tako što bi podigla surlu i dopustila mu da je golica po osetljivoj donjoj strani. Gledao je kako raste mužjak po imenu N'Dume, mladunče ženke zvane Tanka kljova; gledao je kako uči da sisa, kako da efikasno koristi surlu dok brsti, i da ne zatrpava pojilišta koja bi njegova majka iskopala (u suprotnom bi sledila kazna). Posmatrajući posebne karaktere slonova i opšte obrasce unutar neke populacije, Daglas-Hamiltona je počela da zanima motivacija. Šta slonovima treba? Šta žele? Kako njihovo kretanje po okolini odražava te želje? Kakve izbore prave?
Daglas-Hamilton se oženio prelepom Kenijkom italijanskog porekla Orijom Roko i odveo ju je u divljinu Tanzanije gde je s njim delila terenski život i ljubav prema slonovima. Zajedno su tokom 70-ih godina XX veka napisali bestseler Među slonovima i dobili dve divne ćerke. Na fotografijama iz tog vremena Jan Daglas-Hamilton je mršavko raščupane kose izbeljene od sunca, sa štreberskim naočarima, u safari bermudama i čizmama, ponekad u maskirnom prsluku ali bez košulje, preplanuo od sunca, koji živi pustolovnim životom među prijateljskim debelokošcima: spoj Tarzana, Supermena i doktora Dulitla.
A onda je usledio kritičan period: krajem 70-ih godina i 80-ih godina XX veka Daglas-Hamilton je odigrao odlučujuću ulogu u skretanju pažnje javnosti na jednu užasnu pojavu: masovni pokolj afričkih slonova. Naravno, ubijanje slonova zbog kljova nije bila novina. Ali ova moderna kampanja, podstaknuta skokom cene slonovače na svetskom tržištu, a koju je automatsko oružje učinilo grozno efikasnom, bila je mnogo širih razmera. Prema jednoj proceni, između 1970. i 1977. godine Kenija je izgubila više od polovine od svojih 120.000 slonova. Izvoz slonovače s afričkog kontinenta – samo legalni izvoz na najveća tržišta, bez malih tržišta i krijumčarenja – dosegao je 900 tona godišnje. Na osnovu težine tih kljova, Daglas-Hamilton je izračunao da se u Africi godišnje ubija više od 100.000 slonova. Odlučio je da nešto preduzme.
Uz finansijsku podršku nekoliko nevladinih organizacija za zaštitu ugroženih vrsta, Daglas-Hamilton je organizovao veoma ambiciozni projekat snimanja stanja slonovskih populacija širom Afrike. Poslao je upitnike terenskim biolozima, čuvarima parkova, ekolozima i drugim poznavaocima, i zamolio ih da mu pošalju svoje brojke ili najrealnije procene lokalnih i regionalnih populacija, a i sam je vršio snimanja iz aviona. Na osnovu prikupljenih podataka, koje je objedinio 1979. godine, zaključio je da je u to vreme u Africi živelo oko 1,3 miliona slonova. Popriličan broj, reklo bi se, ali podaci su ukazivali na tendenciju smanjivanja tog broja. Afrički slonovi su ubijani u nepodnošljivoj meri, zaključio je Daglas-Hamilton, što ugrožava opstanak njihove populacije.
Neki stručnjaci se nisu složili s tim zaključkom; tvrdili su da je sa slonovskim populacijama sve u najboljem redu ili da su podaci kojima Daglas-Hamilton raspolaže u najmanju ruku nepouzdani. Ta razilaženja u mišljenjima su se nastavila i 80-ih godina XX veka u vidu žučnih rasprava i birokratskih borbi popularno nazvanih Ratovi oko slonovače. (Upravljanje slonovskim populacijama je još uvek složeno i sporno pitanje; vidi strane XX-XX.) Za to vreme je Daglas-Hamilton zanemario svoja bihevioralna proučavanja i godinama istraživao stanje ugroženih slonovskih populacija u Zairu, Južnoafričkoj republici, Gabonu i drugde, brojanjem jedinki iz aviona ili amaterskim detektivskim radom na terenu.
„Bio je to užasan period. Proveo sam dvadeset užasnih godina na takvim poslovima", kaže on danas. Njegov opasni, sumorni rad doprineo je da se 1989. godine donese odluka, u sklopu Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama (CITES), o zabrani međunarodne trgovine slonovačom. Ali na ličnom planu taj period ga je koštao puno: živeo je godinama u stanju stalne zabrinutosti , daleko od svojih ćerki i živih slonova.
Daglas-Hamiltonov rad u Nacionalnom parku Samburu odražava se u njegovoj novoj životnoj ulozi: mentorstvu. Kad je 1997. došao u Samburu, doveo je i studenta.
Taj student je bio Džordž Vitmajer, američki Fulbrajtov stipendista koji je želeo da proučava društvene odnose među slonovima. Do tada je Daglas-Hamilton već utemeljio sopstvenu istraživačku organizaciju za zaštitu ugroženih vrsta, Spasimo slonove (STE), sa sedištem u Najrobiju. Vitmajer je osigurao kontakte, sponzorstvo i dva polovna šatora koja je Vitmajer podigao u jednostavnom logoru na obali reke Evaso Ngiro, u hladu visokih akacija, blizu kupastog brežuljka. Poput Daglas-Hamiltona trideset godina ranije u Manjari, tako je i Vitmajer počeo da upoznaje ovdašnje slonove, uočava porodične veze i da im daje imena.
Kao i u ostalim slonovskim populacijama, tako je i u svakoj ovdašnjoj porodici dominirala neka starija ženka-predvodnica, majka ili baka većini krda. Vitmajer je grupisao njihova imena u lako pamtljive porodične skupove, sistem koji su preuzeli i kasniji istraživači u Samburuu: Spajsice (uključujući Ruzmarinku, Bosiljku i Žalfiju), Prve dame (Elenor, Marta, Lusi Kibaki, Džeki), Biblijski gradovi (Vavilon, Nazaret, Jerusalim), Kraljice (Viktorija, Kleopatra, Anastazija, Dajana), i mnoge druge. Mužjaci najčešće putuju sami ili u muškim grupama, pa su mužjaci iz Samburua dobili raznovrsnija imena: Mungo, Gorbačov, Planinski mužjak, Džingis-kan, Marli, Amadeus, itd. Tokom godine kroz Samburu prođe oko 900 slonova; nekima je tamo prebivalište, a neki tu samo kratko borave. Većinom su evidentirani u arhivi organizacije Spasimo slonove.
Taj mali logor s dva šatora vremenom se pretvorio u trajnu bazu, asketsku ali udobnu, s desetak pregrađenih šatora, natkrivenom kuhinjom, građevinom s betonskim podom i bežičnim internetom koja je služila kao kancelarija i kantina, te poljskim WC-ima i tuševima na kantu. Daglas-Hamilton je u tom simpatičnom kampu – sada nazvanom Kamp Spasimo slonove – napravio svoju bazu.
Projekat Spasimo slonove je omogućio Vitmajeru da stekne doktorat, a organizaciji Spasimo slonove dugoročni projekat praćenja društvenog i prostornog ponašanja slonova. Pridružilo im se još mladih ljudi iz Kenije i drugih zemalja, koji su uz stručnu pomoć počeli da obavljaju razne zadatke. Onesmas Kahindi, poreklom Masai ali Samburu u duši, najpre je proučavao ponašanje slonova da bi potom pronašao sebi primereniju ulogu: prikupljanje podataka o smrtnosti slonova. Visok i dopadljiv, rođeni šarmer, Kahindi krstari ovdašnjim ekosistemom poput trgovačkog putnika; da bi evidentirao svaki leš slona – bilo da se radi o ubijenim slonovima ili onima koji su uginuli prirodnom smrću – služi se materijalima Kenijske uprave za zaštitu ugroženih vrsta (KWS) kao i sopstvenom mrežom lokalnih doušnika. Dokumentovanjem i evidentiranjem uginulih slonova on održava važan sistem otkrivanja (deo međunarodnog projekta MIKE – Monitoring the Illegal Killing of Elephants /Praćenje nelegalnog ubijanja slonova/) potencijalnog ponovnog procvata krivolova. Henrik Rasmusen, ekološki aktivista iz Danske, dopunio je Vitmajerovo proučavanje ponašanja ženki studijom o reproduktivnim strategijama mužjaka. Dejvid Dabalen, koji me je pratio tokom obilaska Ene, završio je samo srednju školu, ali je imao um doktora nauka. Njega je Kahindi odabrao iz grupe lovočuvara-dobrovoljaca; radio je kao terenski pomoćnik dok Rasmusen nije prepoznao njegov potencijal. Danas je Dabalen upravnik logora i istraživač-saradnik u dugoročnoj bihevioralnoj studiji. Danijel Lentipo, još jedan ovdašnji Samburu, s izvanrednim talentom zapažanja i neverovatnim pamćenjem, takođe je postao viši saradnik u sklopu te studije. Daglas-Hamilton kaže: „Obožavam tu saradnju između ambicioznih prekookeanskih istraživača i Samburua."
Od 900 slonova koji prolaze kroz Nacionalni park Samburu, Dabalen i Lentipo mogu da prepoznaju oko 500 jedinki. Budući da su prisustvovali njihovom rođenju, parenju i smrti, i posmatrali njihovo grupno ponašanje, poznate su im i njihove porodične istorije. Kad Dabalen u ovom ekosistemu ugleda slona, on vidi jedinku s posebnom životnom pričom ugrađenom u matricu odnosa i drugih životnih istorija.
Daglas-Hamilton se u međuvremenu, zajedno s drugim mladim saradnicima, posvetio proučavanju prostorne dimenzije odnosno praćenja uz pomoć tehnologije globalnog pozicioniranja kuda i kada slonovi odlaze. Prostorna studija je visokotehnološka dopuna niskotehnološkom posmatranju ponašanja.
Daglas-Hamilton se priseća prvog GPS uređaja koji je video na delu, a koji su mu 1991. godine u Keniju doneli prijatelji i pričvrstili na avion kojim se služio za brojanje slonova u Nacionalnom parku Tsavo. Taj uređaj je beležio samo položaj aviona tokom akcija praćenja slonova. Svejedno, kaže on: „Bilo je pravo otkriće videti kako se slonovi kreću i kruže, obrasce njihovog kretanja." Ti obrasci su bili važni kao izraz izbora najracionalnijih opcija slonova u pogledu toga gde mogu najbolje da zadovolje svoje najvažnije potrebe i pronađu ono što Daglas-Hamilton naziva „tri S": seks, stomak i sigurnost. GPS tehnologija omogućavala je da se ti obrasci detaljno ucrtaju u šemu. „Čim sam ugledao jedan od tih uređaja", kaže on, „poželeo sam da ga pričvrstim na slona."
Trenutno dvadesetak slonova u ekosistemu Samburu-Laikipija nose GPS ogrlice organizacije Spasimo slonove. Najnoviji model svakih sat vremena dojavi lokacijsku tačku za svakog slona. Tehnologija novih ogrlica nije samo složena nego i ekonomična: da bi bili što jeftiniji, što duže radili i bili što lakši, uređaji u ogrlicama primaju podatke o položaju slonova od GPS satelita, ali onda te podatke prenose jeftinim SMS-om Safarikoma, najveće kenijske mreže mobilne telefonije. Drugim rečima, u Keniji svi imaju mobilne telefone, uključujući i slonove. Zasad to znači da svih dvadeset slonova šalje tekstualne poruke u Janov kompjuter svakog sata, danonoćno, kao da poručuju: „Zdravo, Jan, tu sam."
Organizacija Spasimo slonove pokrenula je projekte GPS praćenja i izvan Kenije, u Maliju, Južnoj Africi i Demokratskoj republici Kongo. Jedno od važnih otkrića do kog se došlo uz pomoć GPS tehnologije je ono što Daglas-Hamilton naziva „jurcanje", vrsta povremenog ponašanja kad slon ili grupa slonova počne brzo da se kreće i u kratkom vremenu pređu velike razdaljine, od jednog sigurnog područja do drugog, nekom opasnom ili barem negostoljubivom rutom. Tako je mužjak zvani Šadrak jednom prilikom „odjurcao" sa zelenih visoravni masiva Marsabit, kroz jedan grad, preko pustinje Kaisut do planinskog lanca Lenkijio na severu centralnog dela Kenije: 75 kilometara za 36 sati. Jedna slonica, gospođa Kamau, izvela je veći podvig. Ona je „jurcala" od Marsabita na severozapad, prešla otprilike 160 kilometara za 48 sati, da bi stigla u zabito područje vulkanske pustinje i u tom sparušenom, goletnom krajoliku je uspela da pronađe vodu, hranu i sigurnost. Jedan drugi slon, Planinski mužjak, izveo je neverovatno diskretan niz „povratnih jurcanja". Rutu između sigurnih severnih obronaka Kerenjaga i sigurnog područja jedne klisure u Laikipiji – kroz lavirint sela, pšeničnih polja, puteva – za godinu dana je prešao ne jednom nego četrnaest puta! Svaka životinja je bila ogrlicom označeni predstavnik možda cele grupe „jurcajućih slonova". Njihove kros-kantri jurnjave, zabeležene Daglas-Hamiltonovim sistemom, a interpretirane u saradnji s višim naučnim saradnikom Fricom Volratom s Oksfordskog univerziteta, pomogle su u identifikovanju najvažnijih koridora u ekosistemu Samburu-Laikipija.
Lokacijske tačke su se umnožile – do sada ih je oko milion i po – i čine mreže raštrkanijih tačkica koje ukazuju na veoma brzo kretanje i ne toliko dramatične skupove tačkica koji označavaju sporije, svakodnevno kretanje. Program koji je osmislio Džejk Vol, mladi član tima, omogućava mapiranje i animaciju tih podataka po živopisnoj topografiji Kenije na Google Earthu. I tako, ako ste Daglas-Hamilton ili neko ko zna pristupnu lozinku, možete bilo kog jutra da uključite svoj kompjuter i vidite kuda su otišle pojedine životinje s ogrlicom. Ta tehnologija koristi i državnim institucijama. Kad sam posetio Juliusa Kipnetiča, direktora Kenijske uprave za zaštitu ugroženih vrsta, u njegovoj kancelariji u Najrobiju primetio sam na zidu dve mape Kenije. Jedna je bila načičkana plavim pribadačama: lovočuvarske patrole, rekao je. Druga je bila izukrštana vijugavim linijama, svaka s crvenom strelicom na kraju. „Crvene strelice označavaju slonovske koridore", rekao mi je direktor. Ti podaci mu omogućavaju da vladi prikaže efikasnu strategiju upravljanja divljim životinjama i savetuje ih u vezi sa zaštitom zemljišta. Dok je on govorio, primetio sam usamljenu crvenu liniju koja se protezala od Marsabita na severoistok, duboko u pustinju, i pomislio sam: Gospođa Kamau ponovno „jurca".
Od tri najvažnija pokretača slonovskog ponašanja – tri S-a Daglasa-Hamiltona – seks, stomak i sigurnost – najteže je obezbediti treći. Osigurati hranu, vodu i uslove za razmnožavanje nisu uvek jednostavni zadaci, ali u poređenju sa nalaženjem sigurnosti relativno i jesu. Stvarnu i trajnu sigurnost je teško postići, a i vrlo je neizvesna. Ovdašnji stanovnici imaju za nju posebnu reč: neebei. Svakome je potrebna neebei – odsustvo opasnosti, pretnje, nesigurnosti, straha – i slonovi žude za njom.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U SEPTEMBARSKOM BROJU DONOSI:
- Slonovi Samburua
- Zelena Sahara
- U lovu sa sabljarkama
- Opservatorija Kokino
- U ovom broju čitaoci na poklon dobijaju 3D naočare uz pomoć kojih mogu uživati u 3D fotografijama na: http://www.nationalgeographic-srbija.com/3d
Više o septembarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
