Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Singapurska „mućkalica“
Opisujući Singapur, jednom davno, kad nisam ni sanjao da ću živeti ovde, jedan moj ortak reče da je Singapur jedna „mućkalica". Mislio sam tada da je u pitanju bilo nešto drugo...nepodobno za ove stranice...O Singapuru ljudi najčešće govore kao o ekonomskom čudu, komercijalnoj prestonici Azije, efikasnoj i nepotkupljivoj vladi... i tobože zabranjenim žvakaćim gumama. Dosta je toga već receno i napisano. Zato bih ovom prilikom želeo da napišem nešto o etničkoj i kulturnoj mešavini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja postoji na ovom malom ostrvcetu.
Singapur je mesto sa populacijom koju čine ljudi sa najrazličitijim etničkim i kulturnim baštinama. Da se naprimer, ne daj Bože, iz nekog raloga probudite sa amnezijom u nekom od singapurskih tržnih centara ne biste znali u kom delu sveta se nalazite. Oko vas bi bilo mnoštvo ljudi koji izgledaju kao Ameri, Evropljani, Arapi, NBA košarkaši, Rusi, Kinezi i da ne nabrajam više... Jezici se kreću od različitih kineskih i indijskih dijalekata, Francuskog, Španskog pa do neizbežne verzije singapurskog Engleskog koji se zove "Singliš"......i naravno beogradskog šatrovačkog.
Prva misao koja pada na pamet je, da je za ovu mešavinu „kriva" nova globalna ekonomija, moderna vremena i svetski trgovinski putevi. To je tačno do izvesne mere.
Njihovi imigracioni zakoni su veoma liberalni. Boravišna dozvola može relativno lako da se dobije. Za državljanstvo je malo teže ali još uvek procedura traje kraće nego u nekim zemljama zapada. Sve je to namenjeno da privuče obrazovanu radnu snagu u Singapur. Međutim ova imigraciona politika je takođe i tradicija ovog ostrva, tradicija stvarana vekovima.
U Singapuru postoji nekoliko, da kažem, lokalnih etničkih grupa kao što su Kinezi koji su većina, zatim Malajci iliti Maležani, razne grupe sa Indijskog pod-kontinenta kao i ostatci engleskih kolonizatora. Ovo su i najveće etničke grupe i Singapur se u glavama mnogih u inostranstvu i poistovećuje sa ovim narodima, verovatno najviše sa Kinezima.Međutim za Singapur su jednako važne i druge, za ovaj deo sveta ne tako poznate narodnosti, etničke i kulturne grupacije. Jedna od njih su i Jermeni. Jermeni su u 19. i početkom 20. veka bili glavni hotelijeri u ovom delu sveta. Braća Sarkis su bili osnivači i vlasnici najpoznatijeg hotela u Singapuru, hotela „Rafles". Jedna od najvažnijih turističkih destinacija u Singapuru je takođe i jermenska pravoslavna crkva Svetog Gregorija. To je jedna od najstarijih hrišćanskih crkava u Singapuru koja je izgrađena 1835. godine. Kao matori i nažalost ne-redovni pravoslavac u ovu crkvu ponekad dođem da upalim sveću i razmislim o svom životu, stvarima o kojima je teško razmišljati uz zvuke mobilnih telefona i ostalih alatki elektronske komunikacije.
U Singapuru su takođe i Arapi, koji imaju i deo grada koji se zove "arapska ulica", a i njihovi nerazdvojni "prijatelji" Jevreji. Interesantno je i da je prvi
predsednik vlade nezavisnog Singapura 1955. bio David Maršal iz porodice ortodoksnih Jevreja.
Međutim, želeo bih sada da se posvetim najneobičnijoj od svih etničkih ili u ovom slučaju bolje rečeno kulturnoj grupi u Singapuru. Danas su skoro izumrli ili su se sklopili sa drugim nacionalnostima, ali su ostavili važan uticaj nad ovim ostrvom. Oni se zovu Paranakan ili Paranakanci. Ko su Paranakanci?
Priča ide ovako: pre više od 300 godina, u kasnom 17. veku prvi kineski doseljenici koji su uglavnom bili trgovci počeli su da dolaze u Singapur i u Maleziju i otvaraju male trgovačke i prevozničke firme koje su definisale Singapur još pre dolaska engleskih kolonizatora. U to vreme Singapur je bio malo ribarsko selo nastanjeno uglavnom crnoputim Malajcima. Kinezi su ukapirali strateški značaj ovog mesta na raskrsnici morskih puteva i trgovine između Evropljana i Arapa sa jedne strane malajskog poluostrva i Dalekog Istoka (čitaj Kine) sa druge. Gledano sa stanovišta "rata polova", ti "biznismeni" su bili muškarci u naponu snage. U Singapuru su bili daleko od svoje kuće i daleko od svojih kineskinja pa je bilo normalno da se spanđaju sa temperamentnim lokalnim Malajkama. Što reče moj drug Đole "Bez žensko...teško". Ti Kinezi su u poređenju sa lokalcima bili veoma bogati i to mu se nekako uklopilo u nešto što je svojevremeno rekao švajcarski glumac Mario Adorf.... "Uspešan muškarac je onaj koji zarađuje više nego što njegova žena može potrošiti. Uspešna žena je ona koja nađe takvog muškarca". Što reče moja keva "...e našli su se". Ta mešavina malajske vatre i kineskih para koja se kasnije pomešala i sa raznim evropljanima je stvorila po mom mišljenju najinteresantniju kulturu u ovom delu sveta, takozvane Paranakance. Ovi ljudi nisu samo bili "mešanci" što se često kaže u derogativnom smislu, oni su bili posebna grupa, sa svojom arhitekturom, narodnom odećom, kuhinjom i posebnom umetnošću.
Prvi Paranakanci su uglavnom poštovali Budizam i Taoizam kao i većina Kineza. Međutim, u 19. veku većina Paranakanaca je prihvatila "stranu" veru, veru kolonizatora, hrišćanstvo. Verski rituali su u početku bili pomešani, međutim u novijim vremenima "stara" verovanja su potpuno nestala i hrišćanstvo je postalo dominantno među Paranakancima.
Paranakanci su bili jedna od najbogatijih grupa u Singapuru. Živeli su u kolonijalnim vilama. Boje i kombinacija stilova su toliko neobične da potpuno odskaču od svega što ste ikada znali o Aziji ili o Evropi. Njihova odeća ili narodna nošnja izgleda kao čarobna ali ponekad i komična kombinacija evropskog i azijskog.
Jedna ulica u Singapuru koja se zove Emerald hil (Smaragdno brdo) je prava oaza u centru modernog dela ovog grada. Kad se šetate ulicom Orčard (to znači voćnjak, ali je nešto u stvari totalno suprotno od voćnjaka) najmodernijem "spomeniku" potrošačke moći, i skrenete na dobro sakriveno Smaragdno brdo kao da ste nabasali na tajnu oazu.
Odjednom naiđete na ulicu popločanu kaldrmom i na paranakanske kuće koje izgledaju skoro kao mediteranske ili čak meksičke (ako ste ikada bili u zapadnom Meksiku) ali sa ukrasima mnogih boja koje se prepliću od zelene nijanse sveže trave do morsko plave, tirkizne i ružičaste i mirne gotovo uspavane žute boje. Keramičke pločice kojima su kapije kuća obložene su napravljene u Glazgovu u Škotskoj, a metalne ograde sa renesansnim ornamentima dolaze iz Italije. Neke od kuća su samo ofarbane u belu boju i drvo je prirodne tamno braon boje sa mnogo manjim i delikatnijim ukrasima. To su uglavnom kuće Paranakanaca koji se više osećaju Evropljanima. Na ovim drugim "neevropskim" kućama ukrasi oko prozora imaju sličan stil kao muslimanska umetnost iz Malaje i Indonezije a fenjeri na ulazu u kuće su bez ikakve sumnje iz Kine.
Pošto su bili mešavina raznih nacionalnosti, Paranakanci su govorili i mnoge jezike, a mogli su i da priušte dobro obrazovanje za svoju decu. Dugo vremena su smatrani kao diplomate ovog dela sveta. Pošto su znali običaje i jezike raznih grupa uvek su korišćeni kao mirotvorci. Njihovi kulinarski specijaliteti su posebna priča. Jedna vrsta klope se zove Uta. To je riblji file umočen u pikantne, ljutkaste začine, zamotan u list banane i ispržen na roštilju. Ma prste da poližete! Možda to i nije za većinu naših ljudi koji gotive uglavnom jela od mesa... ali ja brate ne biram. Moj najomiljeniji paranakanski specijalitet je Laksa. To su nudle kuvane u mleku od kokosa sa ljutim papričicama, limunom, račićima itd... ja ovu supu zovem „singapurska mućkalica". Mislim da je mnogo kaloričnija od one leskovačke što i pokazuje moj ne baš najbolji test holesterola.
Ljudi koji se izražavaju kao Paranakanci su mali deo današnje singapurske populacije. Utopili su se u kinesku većinu ali su njihovi spomenici, umetnost, način života....i naravno klopa još uvek sveprisutni na ovom ostrvu. Taj način života ima u sebi pomalo "začina" od svakog naroda koji je dotakao obale ovog ostrva.
Epilog: Pre neki dan škola moje kćerke je napravila „globalni piknik". Tipična singapurska internacionalna, multikulturna egzibicija. Deca i roditelji iz preko 50 zemalja su doneli svoja nacionalna jela, ukrasili štandove i gledali performanse raznih naroda sveta. Mnogo boja, veselja i klope. Da li su neki od klinaca bili Paranakanci? Ne znam ali znam da sam po prvi put otkad živim u Singapuru upoznao i Srbe koji ovde žive. Uglavnom piloti koji rade za avionske kompanije bazirane ovde u Singapuru. Na srpskom štandu, ispred nasmejanih lica naših ljudi, srpskih zastava, postera Noleta i Ane tu na sred stola, u društvu prebranca, ćevapčića i gibanice, strpljivo se odmarala u vangli i čekala me... mućkalica. Ma ne, ne ova Singapurska. Ona prava... leskovačka. Bez preterivanja, to je bila najbolja leskovačka mućkalica koju sam ikada probao. Prijatno!
A.B. Singapur
[objavljeno: 21/04/2008]
