Izvor: B92, 07.Sep.2018, 13:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simboli Beograda su zapravo plagijati?
Beograd se može pohvaliti sa više arhitektonskih bisera, koji su nastali u periodu od kraja 19. i početka 21. veka. Domaće arhitekte počinju da se ugledaju na uspešne inostrane kolege. Završavaju studije u Kraljevini Srbiji, a potom Jugoslaviji. Usavršavaju na prestižnim univerzitetima u Austrougarskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj. Stiču šira znanja, upoznaju sa poznatim profesorima, kod kojih polažu ispite ili rade u njihovim projektnim biroima. A, na osnovu stečenog znanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << projektuju zgrade koje su danas simboli prestonice.
Međutim, ideje za njihovu izgradnju pronašli su u već postojećim objektima u Beču, Parizu, Sankt Peterburgu, Berlinu… Istoričar umetnosti Marko Stojanović u svom autorskom tekstu za „Urbane strane“ otkriva koje to zgrade imaju „blizance“ u Evropi.
Kako definisati autorsku arhitekturu u Srbiji? Da li je to delo koje poseduje konceptualno-estetske vrednosti ili delo koje po svaku cenu mora biti autentično u odnosu na već poznatu arhitekturu? Ovo pitanje je veoma teško, a odgovor se može dati isključivo ako se arhitektonska dela posmatraju iz ugla prostorno-vremenskih odrednica i drugih kulturološko-socioloških faktora pod kojima ta dela nastaju.
Beograd se može pohvaliti sa više ili manje arhitektonskih bisera, koji su nastali u periodu od kraja 19. i početka 21. veka. Naravno, ona se ne mogu međusobno porediti po principu „koja zgrada je lepša“ jer se ukusi ljudi razlikuju, ali se zato po nekim drugim parametrima mogu utvrditi njihovi kvaliteti. Pored starosne vrednosti, koja obično igra važnu ulogu, posmatra se i koliko je izvesno delo po svojim konceptualno-estetskim vrednostima kvalitetno. Međutim, tu se takođe javljaju razlike u valorizaciji.
U međuratnom, a naročito posleratnom periodu Jugoslavije, dolazi do značajnije pojave autorskih ostvarenja. Ovim se podrazumevaju ostvarenja koja zaista po svojim konceptualno-estetskim vrednostima nemaju uzore u nekim evropskim delima.
Pošta 2 (arh. Momir Korunović), zgrada BIGZ-a (arh. Dragiša Brašovan), dečija klinika (arh. Milan Zloković), a zatim i kompleks Generalštaba (arh. Nikola Dobrović), Muzej savrmene umetnosti (arh. Ivan Antić i Ivanka Raspopović), Beogradski sajam (arh. Milorad Pantović), Centar „Fontana“ (arh. Uroš Martinović), Geneksove kule (arh. Mihajlo Mitrović) i mnogi drugi. Oni slede neke, u tom trenutku, aktuelne tokove svetske arhitekture, ali je njihov izraz gotovo potpuno jedinstven. On se ne vezuje isključivo za originalnost i umešnost samog arhitekte, već i za okolnosti u kojima nastaje.
Najvše autorskih dela nastaje nakon Drugog svetskog rata jer je država postajala sve moćnija, pa je samim tim pružala i veće mogućnosti arhitektama da se usavršavaju i ostvare. Bilo je mnogo javnih konkursa, koji su za promenu, bez nekih većih nepravilnosti, bili realizovani u dela, a i investitori su bili znatno otvoreniji za nove ideje koje su nudile domaće arhitekte. Ali kako posmatrati neka druga dela, nastala u ranijem ili kasnijem periodu, koja možda ne poseduju toliko autentičnih vrednosti, ali su svakako veoma kvalitetna arhitektonska ostvarenja? Da li ih možemo posmatrati kao plagijate ili je to ipak pregruba reč.
Naime, period istorističke arhitekture druge polovine 19. i prve polovine 20. veka, donosi nam pojavu ugledanja domaćih arhitekata na njihove uspešne kolege iz Evrope. U tom periodu, arhitekte završavaju studije u Kraljevini Srbiji/Jugoslaviji, ali se usavršavaju na prestižnim univerzitetima u Austrougarskoj (kasnije Austriji, Mađarskoj i Čehoslovačkoj), Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj. Tu stiču neka šira znanja, ali se i upoznaju sa poznatim arhitektama, kod kojih polažu ispite ili rade u njihovim projektnim biroima. Odatle dolaze sa novostečenim iskustvima, koja u Kraljevini primenjuju projektujući po uzoru na svoje slavne učitelje ili uzore.
Nije bilo ništa sramotno ako jedan arhitekta isprojektuje svoje delo kao omaž nekom evropskom ostvarenju.
Takođe, mnogi stilovi, usled nerazvijene svesti investitora ili njihovih finansijskih mogućnosti, nisu mogli doživeti punu doslednost. Iako su bečka secesija, francuski ar deko, nemački ekspresionizam ili internacionalna moderna bile primamljive za arhitekte, zgrade su gotovo uvek morale da budu izvedene u nekom izrazu koji je bio mešavina nekoliko navedenih ili sa značajnijim uplivom klasicizma. Naravno, to ne znači da iz navedenih razloga ta ostvarenja moramo posmatrati kao plagijate ili provincijalne varijante evropskih uzora.
Isto važi i za period u kojem sada živimo. Republika Srbija se ne može pohvaliti baš sjajnim uslovima za život i rad mnogih građana, pa samim tim i arhitekata. Usled nedostatka posla, ali i neprosvećenosti i nepoverenja investitora, arhitekte pokušavaju da se ugledaju na svetske kolege, usvajajući time proverene koncepte koja pokušavaju da odbrane pred investitorima. Ovo se takođe smatra velikim uspehom, ako je poznato da je većina investitora zaintereosvana isključivo za jonske stubove, lukove i alubond ili demit fasadu u različitim bojama. Iz tih razloga, arhitektama je potrebno pružiti šansu i datim im podsticaj u stvaranju, bez pregrubih etiketiranja na račun autentičnosti njihovih ostvarenja.
.jpg)
