Izvor: B92, 05.Avg.2010, 17:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećanja Zaharija Trnavčevića
Veteran srpskog novinarstva, autor kultnih TV emisija posvećenih selu 'Znanje imanje’ i 'Znaje na poklon’, iako je na tragičan način izgubio dvojicu sinova, još ima snage da i u devetoj deceniji stvara i mlađim kolegama daje dragocene savete.
Piše: Jelena Stojčić
Foto: Marija Ćalić i privatni album
Izvor: magazin Gloria
Monografiju posvećenu Zahariju Trnavčeviću pod nazivom "Zaharije Trnavčević - 60 godina novinarstva" možete >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u kupiti u našem B92 Shopu
Imali smo dva sina, Nenada i Davida. Izgubili smo ih. Mlađi Nenad došao je u dodir sa drogom i ubrzo se ubio skočivši sa krova naše zgrade, a stariji David je toliko pušio da je sam sebe ubijao. Umro je pre četiri godine od raka pluća. Iza njega su ostali Tamara i Nikola, dva izdanka Trnavčevića koji su nam sve - sa neizmernim bolom kaže Zaharije Trnavčević (84), legenda srpskog novinarstva, autor kultnih televizijskih emisija posvećenih selu i seljacima "Znanje imanje” i "Znanje na poklon”, i dodaje da je osnovni zadatak roditelja da vaspitanjem deci razviju umeće da vole.
- Moja supruga Ljiljana i ja smo našu decu previše voleli. Ljiljana je bila veoma blagonaklona prema svim njihovim postupcima, sve im je praštala, a sa druge strane nije se previše interesovala sa kim se Nenad druži. Između nas je dolazilo do velikih razmirica oko vaspitanja. Ja sam bio za to da njih dvojica preko leta rade na selu, da vide kako život nije samo "mama, šta ima za doručak". Ona je bila izričito protiv toga, pa su se javile ogromne razlike u načinu vaspitavanja sinova - objašnjava Zaharije.
U vreme kad je rođen, između dva velika rata, 1926. godine, njegov rodni Šabac bio je građanska varoš sa jakom gimnazijom i uglednim pozorištem. Suprugu Ljiljanu, s kojom ga veže pet i po decenija ljubavi i poštovanja, upoznao je na neobičan način.
- Sreli smo se na Pohorju 1955. godine. U to vreme nisam imao stan, spavao sam po parkovima i na železničkoj stanici. Bio sam potpuni beskućnik. Naravno, takav način života odrazio se i na moje zdravlje, razboleo sam se. Iako to nije bio težak oblik tuberkoloze, bio sam upućen u Sloveniju na oporavak. I ona, kao dete jedne višečlane, siromašne porodice koja nije imala šta da jede, bila je na istom mestu. Ugledali smo se, ubrzo počeli da se zabavljamo i 19. januara 1956. jedno drugom se zarekli na ljubav. Sećam se da je bio veoma lep i topao dan i da smo do opštine otišli pešice obučeni samo u sakoe. Ljiljana je nosila prsten koji je dobila od moje majke, dok sam ja jedino tog dana stavio venčani prsten na ruku. Imali smo jednu sobu i madrac na četiri bukova panja. To je bio sav nameštaj koji smo posedovali - otkriva Zaharije i dodaje da je od malih nogu bio veoma zainteresovan za devojčice.
- Moja prva ljubav zvala se Dušica. Imao sam samo pet godina, a ona je bila malo starija. Pošto smo se često igrali svatova, nas dvoje smo uvek bili mlada i mladoženja koje su druga deca vukla na kolicima. Kasnije, u osnovnoj školi, upoznao sam Julkicu, lepu devojčicu sa jamicama na obrazima. Ali, zbog moje visine sa kojom sam prednjačio u generaciji, bio sam veoma stidljiv. Zato nikada i nisam naučio da igram. Iako se nisam usuđivao da prilazim devojčicama, sećam se da sam očijukao sa jednom divnom Brankom, koja je bila mlađa od mene, a kasnije je postala doktor atomske fizike. Uvek sam umeo da prepoznam i naslutim inteligenciju, to je nešto što se vidi iz očiju.
Jednu od ozbiljnijih platonskih ljubavi doživeo je na radnoj akciji Brčko-Banovići, 1946. godine.
- Bio sam u Trećoj travničkoj brigadi sa zadatkom da opismenim dečake zadužene za izgradnju pruge. I u tome sam uspeo jer su prva pisma roditeljima poslali baš odatle. A Fikreta je bila u istom štabu. Imala je veoma bujnu smeđu kosu i krupne zelene oči. Međutim, ona nije ni slutila u kojoj meri sam uživao kada je sretnem i koliko mi se motala po mislima. Nikad se ništa nije dogodilo između nas. Po završetku pruge otišla je na svoju stranu, a ja sam se vratio u Šabac.
Pola sata filozofije
Patrijarhalno vaspitan, iz trgovačke porodice koja je veoma držala do ugleda i poštenja, kao jedino muško dete nikada nije bio pošteđen nijednog posla. Po povratku iz škole pomagao je majci u kućnim poslovima, a pošto je otac bio vlasnik prodavnice, često je nosio robu i radio kao šegrt bez ikakvih povlastica. Sa samo dvanaest godina suočio se smrću sestre Olivere za koju je bio veoma vezan.
- Od četvoro dece, najbolja od nas, Olivera, zarazila se tuberkulozom i 1938. umrla. Kao i svi u porodici, teško sam prihvatio njen odlazak.
Drugi svetski rat nije zaobišao ni Šabac. Za vreme rata dosta se kockao i, kako kaže, taj vid razonode mu je doslovno spasao život.
- Odmah posle škole zatvarali smo se kod druga u kuću i igrali karte sve do policijskog časa. Naravno, igrali smo u novac, ali sitan, samo da bismo igri dali određenu dozu ozbiljnosti. Bilo je to turobno vreme. Iako je otac želeo da me poštedi, jer je vrlo dobro znao šta znači ratovati, ipak sam 1944. kao osamnaestogodišnjak pobegao u partizane.
U rat je otišao kao dečak, a iz njega se vratio kao čovek. Za kratko vreme je očvrsnuo. Po povratku iz rata završio je srednju učiteljsku školu u Šapcu, premda je otac želeo da upiše bogosloviju.
- Sveštenici su odmah posle završene škole dobijali eparhiju i dolazili do zarade, pa je upravo zbog toga otac želeo da upišem bogosloviju, da što pre dođem do svoje kore hleba. Međutim, kada je majka čula za tu ideju, vrisnula je: "Neka bude učitelj”. I upisao sam učiteljsku školu. Bio sam veoma uspešan. Vodio sam se mišlju da dobar učitelj nije onaj ko uči samo decu, već i njihove roditelje.
Mada je imao veliku ambiciju, na fakultetu se zadržao samo dvadesetak minuta.
- Centralni komitet me je poslao u partijsku školu, gde sam učio marksizam i sociologiju, i moram priznati da sam bio jedan od najboljih. Bosa Cvetić, divna žena, na osnovu mojih klasifikacionih rezultata posavetovala me je da upišem čistu filozofiju. I poslušao sam je. Kada je u oktobru počeo fakultet, otišao sam na uvodno predavanje šefa katedre, profesora Dušana Nedeljkovića, koji je dvadeset minuta govorio bez prestanka ređajući pojmove bez ikakvog smisla. Pretpostavljam kako je želeo da nas fascinira svojim rečnikom. Međutim, kada sam shvatio šta govori i kako troši moje dragoceno vreme, izašao sam do toaleta i nikada se nisam vratio na fakultet.
Centralni komitet ga je 1948. pozvao da se pridruži Zadružnom savetu i od tada počinje profesionalno da se bavi novinarstvom.
- U to vreme dosta sam putovao i sve zanimljivo što sam viđao zapisivao sam i slao redakciji časopisa "Zadruga”, koji je izlazio u okviru Zadružnog saveta. Moja pisma su ponekad objavljivali i na mestu uvodne reči. Jednom prilikom pozvao me je glavni urednik i pitao želim li da radim kao novinar. Ostavio sam činovnički posao i došao u redakciju. Vrlo brzo sam se upoznao sa poslom, neizmerno ga zavoleo i od 1. decembra 1948. profesionalni sam novinar. Nakon odlaska iz "Zadruge” dobio sam posao na Televiziji Beograd. Sećam se da sam imao veoma nisku platu, ali sam ćutao jer sam želeo da vidim da li je televizija za mene i da li sam ja za nju. A kada sam shvatio da jesmo jedno za drugo, na redakcijskom sastanku sam rekao: "Ja, Zaharije Trnavčević, došao sam ovamo iz slabo plaćene redakcije. Mislim da je moj honorar mnogo manji nego onaj mojih kolega, a vi razmislite o tome”. To je bio prvi i jedini put da sam postavio pitanje oko iznosa plate.
Dobitnik je mnogobrojnih novinarskih nagrada.
- Novinarstvo je divan posao. Upoznao sam veliki broj ljudi, pametnih, sposobnih i manje sposobnih. Proputovao sam pola sveta, stekao dosta prijatelja i ono najvažnije, dobio sam iskustvo. Bio sam urednik i voditelj veoma gledane emisije koja se zvala "Reflektor”. Novinarstvo sam uvek doživljavao kao moćno oružje koje ne služi samo da bi se prenela informacija, već i da se kritički dođe do rešenja problema. Pravi novinar tako razmišlja.
Iako već u godinama, čuveni Zaharije drži se odlično. Kada ga prijatelji pitaju kako ga služi zdravlje, kaže da je upravo on taj ko služi zdravlju.
- Odrekao sam se mnogih stvari zarad zdravlja. Ne pušim, ne pijem kafu, a ni žestoka pića. Jedino posle dobrog obroka i sa dobrim prijateljima popijem čašu vina. Čovek mora da čuva zdravlje i, što je najvažnije, da pametno koristi svoje vreme - zaključuje Zaharije.
.jpg)
