Izvor: B92, 21.Sep.2010, 21:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ropstvo još postoji
Milioni ljudi u svetu još se mogu nazivati robovima. Jer, šta je neko ko radi protiv svoje volje, ili za bednu nadnicu, u očajnim uslovima? O tome je ovih dana raspravljano u Savetu UN za ljudska prava.
Sve forme ropstva u svetu zvanično su ukinute, prema obavezi zemalja članica UN utvrđenoj konvencijom iz 1956. godine. No, bezmalo pet i po decenija kasnije to obećanje još nije ispunjeno.
Gulnara Šakinijan, specijalni izvestilac svetske organizacije za moderne >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << forme ropstva, pred Savetom UN za ljudska prava je rekla da ropstvo još nije samo mračno poglavlje prošlosti.
"Ropstvo je šokantna realnost današnjice. Međunarodna organizacija za rad je saopštila da se danas u svetu više od 12 miliona ljudi nalazi na prinudnom radu, u nekoj vrsti modernog ropstva. To se odnosi i na sve svetske religije", kaže Šakinijanova.
Nevladina organizacija Antislejveri internešnel govori čak o 27 miliona ljudi, pri čemu među njima najveći broj čine deca i mladi. Ova organizacija sa sedištem u Londonu je najstarija svetska organizacija za ljudska prava. Osnovana je 1839. da bi se borila protiv prekomorske trgovine robljem.
Razlika u brojkama objašnjava se različitim kriterijumima za definisanje ropskog rada. No, bilo da se radi o 12 ili 27 miliona ljudi, za Gulnaru Šakinijan ropstvo spada u najteža kršenja ljudskih prava.
Ona je ovaj put izvijestila Savet UN za ljudska prava o svojoj poslednoj poseti Brazilu. Reč je o zemlji koja spada u najvažnije faktore svetske privrede. Ona je, doduše, ratifikovala Konvenciju protiv ropstva, i to još pre 30 godina, ali je još ne primenjuje u potpunosti.
"U seoskim sredinama u Brazilu prinudni rad je još vrlo rasprostranjen, posebno u stočarstvu i pri proizvodnji etanola iz šećerne trske. Robovi su najčešće muškarci, ali i dečaci. S druge strane, i u gradovima postoji prinudni rad, pre svega u tekstilnoj industriji", kaže Šakinijanova.
Sličnu sudbinu dele i mladi u Mauritaniji, Ekvadoru i drugim zemljama koje je Gulnara Šakinijan posetila. Žrtve prinudnog rada moraju da rade dugo i uz minimalnu nadnicu, ako je uopšte dobiju, a izložene su fizičkom, psihičkom, a katkada i seksualnom nasilju. Stanje u svetu, dakle, zaista još ni približno nije takvo da bi se moglo reći - robova više nema, ropstvo pripada istoriji. Potpuno je, štaviše, neizvesno kada će to moći da se kaže.
Foto: clix, www.sxc.hu
