Izvor: Blic, 06.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Relja je moje 'životno priznanje'
Relja je moje 'životno priznanje'
Danas u podne, u 'Ateljeu 212' biće svečano uručena ovogodišnja nagrada 'Zoran Radmilović' glumici Milici Mihajlović kojoj je ovo prestižno priznanje dodeljeno za ulogu Gospave u predstavi 'Čudo u Šarganu' Ljubomira Simovića u režiji Dejana Mijača. Ovo priznanje koje su 'TV Novosti' ustanovile pre petnaest godina dobila su najveća imena ovdašnjeg glumišta a prvi u nizu, prisetimo se, bio je Milan Gutović. Ova glumica, dobitnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i drugih vrednih nagrada, poznata je po brojnim, kako kritičari navode, vrsnim ostvarenjima i na sceni i na filmskom platnu.
No, Milica Mihajlović, ćerka poznatog pisca i akademika Dragoslava, je pre nepunih mesec dana dobila i 'životno priznanje', sina Relju Brajovića. Kuća joj miriše na bebu, a dolazak u 'Atelje' na svečano uručenje priznanja joj je prvo odvajanje od naslednika. Kaže, roditelji su mu 'zajedničkim snagama' dali ime. I još dodaje da je u najužoj konkurenciji bilo i Strahinja, 'ali Relja ipak zvuči nekako nežnije.' Govoreći o laskavom priznanju koje joj se danas uručuje Milica navodi da joj ta nagrada veoma imponuje.
'Pre svega zato što nosi ime čoveka, glumca koji je nedostižan uzor, a drugo jer je nagrada neiskompromitovana. Zaista se radujem i uopšte to ne doživljavam formalno. Pri tom, priznajem, veoma mi imponuje i društvo u kome sam se našla.'
Ne zvuči li vam interesantno podatak da ste za petnaest godina koliko postoji ova nagrada vi (tek) četvrta glumica koja je dobija?
- Lidija Stevanović, Anica Dobra, Anita Mančić i evo sada ja. Ne znam, pre svega ima više muških uloga, pa valjda po toj logici...Uz to, mislim da je muškarcima i u ovom poslu i uopšte u životu nekako ipak lakše. Ali, ostavimo to po strani... Nagrada vam je dodeljena za ulogu Gospave u 'Čudu u Šarganu', ali i pre toga ste odigrali čitav niz uloga uglavnom napaćenih žena?
- Imam tu privilegiju ili sreću da sam još na početku karijere, da tako kažem, bila svrstana u karakterne glumice. Često se šalim na račun toga što igram samo kurve, kretene i paćenice. Ali, veliki je to dijapazon uloga i sa stanovišta glumice reč je o raskošnim ulogama. Jedna od najraskošnijih je upravo Gospava iz 'Čuda o Šarganu'. Inače, lično mislim da je to najbolji komad ikad napisan na srpskom jeziku. To naravno ne znači da ne volim Duška Kovačevića ili recimo Acu Popovića. Zašto mislite da je to najbolji komad ikada napisan na srpskom jeziku?
- Zato što je iz tog našeg svakidašnjeg blata, provincijalizma, života na margini uspeo da dosegne nebeske poetske visine. A to samo najveći majstori mogu. Vidite, sada je blato skoro trend u literaturi; da se ostane samo u njemu ili čak da se po njemu valja. Uverena sam da bez dobacivanja do tih poetskih visina nema umetnosti. Jel vi to hoćete da kažete kako je blato naša sudbina?
- Pa, verujem ja i u poetski ishod! Međutim, naravno da se život, uglavnom, kotrlja kroz to blato. Ako govorimo o stvarima kakve su danas i ovde moram reći da lično osećam kako sve ide na bolje. Sa druge strane jasno je da sve zajedno nije ni blizu dobrog. Mislim da nam uvek smetaju te naše loše naravi i ta prepucavanja. Često mi se učini da je sve što se dešava na našoj političkoj sceni poput španske serije. Doduše, ima i elemenata ozbiljnijeg trilera. No, neki moj opšti utisak je da smo posle čuvenog 5. oktobra svi nekako prodisali. Drugo, postoji svest o tome da su stvari postale promenljive. A treće, ludi su, na izvestan način, prezasićeni politikom. Nije im više toliko stalo da se bakću tim stvarima. Vratimo se liku Gospave. Koja je to njena osobina koja vas je najviše privukla ili inspirisala?
- Pre svega želim da naglasim da je sam rad na toj predstavi bio veoma lep. Mnogo smo se smejali i, kako se to kaže, filovali. Nekako smo ispucali tu dimenziju šegačenja i komičnosti. Reditelj Dejan Mijač zajedno sa nama. A onda smo krenuli da svodimo stvari. U jednom momentu Mijač mi je rekao da ne igram kurvu već ubicu. 'Igraš Raskoljnikova', rekao mi je. I to zaista jeste negde lik Gospave. Fantastična jedna sudbina! Žena koja pada na dno dna gde doživljava prosvetljenje. Ona i veli na kraju:'Kad vidim kako izgledaju pošteni kažem hvala Bogu što sam kurva. Druže, vodi odavde, nek mi sude, pa u zatvor među prave ljude.' Ta predstava je igrana i pre 26, 27 godina ali sa mnogo više komike...
- Imala sam sreću da gledam tu predstavu. Zaista je bila urnebesno duhovita. A naša je, rekla bih, tužna. Bio je to spontan, prirodan zaokret. Mislim da se ta predstava danas i ne može drugačije tumačiti. Jer, danas je, u izvesnom smislu, sve mnogo žalosnije. Dakle, komad se sam izborio za svoju tragičnu varijantu. Inače, mislim da takva tragi-komična klackalica i jeste ugao gledanja na stvari koji ipak najviše odgovara realnosti. Postoji li neka uloga koju priželjkujete?
- Ne znam... Možda Ledi Magbet. Odnosno, takav tip ličnosti. Priznajem da me takve uloge više privlače nego, recimo, Julije ili Ofelije. Iskreno, postoji literatura koja me uzbuđuje. Jedan od tih komada je i 'Čudo u Šarganu' Ljubomira Simovića. Istina, volim i na primer Popovićev komad 'Ljubinko i Desanka', zatim neke ruske komade...Inače, kada razmišljam o ulozi pokušavam da razumem zašto se ta junakinja ponela tako kako se ponela, šta ju je dovelo do toga, koji ju je to sklop životnih okolnosti odredio... Recimo, u slučaju Gospave to je niz razočarenja. Posle svega pojavio se tračak nade za koji se ona grčevito uhvatila i šansa da se izvuče iz blata i pretvori u belog labuda. A onda su joj to na najbrutalniji način oduzeli. I, ona se ponela kao Raskoljnikov. Ubila je. Tatjana Njezić
