Izvor: Blic, 20.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reka koja uvire u život
Reka koja uvire u život
Juče je u 'Aero klubu' Miru Vuksanoviću za roman 'Semolj zemlju' (izdavač 'Filip Višnjić') svečano uručeno prestižno književno priznanje - Ninova nagrada za roman godine, čiji je sponzor 'Jubanka' članica 'Apha bank group'. Petar Pjanović, predsednik žirija, je rekao da su koreni autorove imaginacije više u predanju i zaumlju nego u istoriji, i naveo da je u rukopis romana ugrađen svet predat zaboravu novog doba. 'Ali on opstaje u jeziku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i pamćenju ove peščane knjige. Jer - ne propada ono što se pamti.'
Miro Vuksanović je govorio o svojoj ideji da vrati u život arhajski sloj srpskog jezika, skrenuo pažnju na to da iz zemlje niču reči, da ne piše knjige za jedno čitanje, govorio kako iskušava romanesknu formu. A u razgovoru za 'Blic' o svojim semoljskim pričama i danima kaže:
'Moji semoljski dani teku. Postoji semoljska reka, ona se u ovoj knjizi zove Brzar i taj Brzar ima dosta pritoka. Jer, ništa što nema pritoke ne može teći dalje. Odnosno, mora presušiti. Tako da i ja te svoje knjige doživljavam kao neku rečicu koja ima potočiće i izvore koji još nisu presahli, a mislim i nadam se da još dugo neće presahnuti.' Šta zapravo predstavlja ta semoljska reka, kako uvire u naše male, obične živote?
- Ako pogledamo iz nekog svakodnevnog, realističkog ugla - to je kao i svaka stvar u literaturi. Dakle, postoji nešto što je stvarno, a taj Semolj zaista postoji; ta šuma, taj prevoj odakle izvire reka Morača, mesto gde sam odrastao i koje, naravno, nosim u sebi. Međutim, sve to za literaturu nije važno. Važno je ono drugo, metaforično značenje koje ovako ili onako, kako kažete, uvire u naše živote. Vidite, kad se kaže gora, kad se kaže točilo, to je okamenjeno mesto... gusta trava, gusta magla... onda to ima neke asocijacije u prostoru i vremenu između zemlje i neba. Pomenuću jedan zanimljiv telegram koji sam dobio. Naime, čovek mi želi da posle 'Semolj zemlje' i 'Semolj gore' napišem 'Semolj nebo'. Recimo, o tome nisam razmišljao, ali možda je to moguće. U toj priči bi se mogli naći ljudi koji su otišli na nebo, pa ćemo o njima imati knjigu.
Nije li vaša semoljska priča, osim što je vezivno tkivo mitske prošlosti i pomalo maglovite sadašnjosti, i pripovest o nekoj lepšoj strani napora ili tegoba kroz koje čovek nužna mora prolaziti?
- U svakom slučaju. Rekao bih čak najlepša strana napora. U naporima se da sagledati lepota. Mislim da od poniranja u nešto što smo mi odabrali nema lepšeg posla. Naravno, daleko je teže ako je reč o nečijem nalogu ili naređenju. 'Semolj zemlja', koja obuhvata više od 500 strana, data je u formi rečnika. Smatrate li da tzv. klasični romani ili romani reke nisu bili adekvatan izraz ili...?
- Tako je. Vidite, mi u literaturi zapravo i ne radimo ništa drugo osim što kazujemo ono što je već rečeno. Ali, vredi se truditi onda kada to činimo na drugačiji način. Možemo o tome govoriti na praktičnom i na teorijskom nivo, mada se ja teorijom u tom smislu ne bavim. No, kako god bilo... Ova knjiga ima petsto strana. Danas čovek nema vremena da čita toliko. Pisac ne može da drži koncentraciju i da čuva priču na petsto strana i onda se mora pisati fragmentarno, u delovima, ali tako da se ti delovi mogu uzimati ponaosob. Knjiga se da čitati na više načina, možemo ih nabrajati, ali bolje neka izabere ko kako hoće. U svakom slučaju, ne mora se ići od prve ka zadnjoj, po redu. Inače, mislim da su rečnici najdragocenije knjige koje imamo. Prema tome, nije bilo teško doći do tog rešenja. Šta najviše volite u 'Semolj zemlji', 'Semolj gori', svojoj semoljskoj reci? Tu formu?
- Forma je forma. Ipak, po vokaciji mi je uvek draža suština. A u mojim semoljskim pričama najbliža mi je nostalgičnost koja ide kroz te knjige i odnos prema onome što je bilo. Tatjana Nježić
