Izvor: Politika, 10.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ravnopravna i samostalna
Jedna reakcija na tekst «Sistem na strani žena»
Pre desetak godina došla sam u Kanadu kao ekonomski imigrant, sa jedva petsto maraka u džepu, ali sa vizijom sebe kao osobe koja će raditi dobar posao, putovati svuda po svetu i biti sve ono što kod kuće nisam mogla biti. Ubrzo sam upoznala našeg čoveka, zaljubila se i baš kad se činilo da se vrata moje sreće otvaraju, stvari su se survale u ambis. A sunovrat je izazvala ništa drugo do - ljubomora. Počelo je s lakim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svađama, sumnjama, objašnjvanjima, glasnijim svađama, jednim šamarom, drugim, pretnjom pesnicom, čupanjem kose. Nije mi dao ni da radim jer tako ne bi mogao da me kontroliše. Sedela sam kao u kavezu, bez para, bez prijatelja, bez ikoga.
Jednog dana pogledah oko sebe i pomislih – Bože, pa nisam ja zbog ovoga došla u Kanadu.
Ustala sam i našla broj za pomoć ženama žrtvama nasilja. Uputili su me na sklonište najbliže naselju u kom sam živela a odatle su me samo pitali da li se osećam sigurno tu gde živim a moje plakanje umesto odgovora bilo je i više nego odgovor. Predložili su da pošalju policiju da mi pomogne da odem, ali pošto je on bio na poslu, a i jer sam se plašila da uvučem policiju u njegov život, rekla sam im da ću se spakovati i doći sama.
Kada sam došla u sklonište, u jednom vrlo lošem delu grada, izgledalo mi je više kao da sam došla u zatvor, sa gvozdenim rešetkama na ulaznim vratima i prozoru. Kasnije mi je objašnjeno da mnogi muževi prate svoje žene, da mnoge nastave da se viđaju sa njima, te zarad sigurnosti moraju da se obezbede rešetkama.
Uveli su me u kancelariju da bi napravili zapisnik. Činilo mi se po reakcijama da moj slučaj spada još u lakše kategorije, iako je meni naravno bio najmučniji na svetu. Onda su mi objasnili kućni red, kao prvo da nema viđanja sa nasilnikom, da nema noćenja van skloništa (za to treba tražiti dozvolu nekoliko dana unapred, i to samo pod uslovom da je kod nekog rođaka ili vrlo bliske prijateljice), da par puta nedeljno imam obavezu da pomažem u kući, bilo raspremanje ili kuvanje, i da moram dolaziti na kućni sastanak svake nedelje. Dali su mi pribor za ličnu higijenu, nedeljno sledovanje novca (svega 25 dolara za slučaj da želim nešto sitno da kupim), i kartice za metro.
Zatim su mi pokazali kuću u kojoj ću od tada živeti. Veoma oskudna, ali čista i puna žena svih nacija i boja. Žena sa modricama, trudnih a pretučenih, obolelih od AIDS-a, propalih prostitutki i narkomanki.
Sobu sam delila sa još njih dve, pretučenom trudnicom iz Nigerije i mentalno nestabilnom i skoro nemom ženom ko zna odakle. Imale smo po krevet i po policu za sve lične stvari. U susednoj sobi je bila Tibetanka, izbeglica, verovatno jedina koja nije tu ni spadala, a u sobi pored Kineskinja, gotovo crnog lica od modrica. Sve ove žene bile su fakultetski obrazovane i imale su isto tako obrazovane partnere. Sa njima sam u kontaktu i danas i one, baš kao i ja, vode jedan sasvim drugačiji život, sa muškarcima potpuno drugačijeg profila nego pre.
Pošto sam imala sreće da posao kakav sam tražila dobijem već koliko sledeći dan, moj život je još tu, na tom mestu, krenuo uzlaznom linijom. Sve što se očekivalo od mene bilo je da ostanem u skloništu dok ne uštedim dovoljno novca da mogu da živim sama. Svakog jutra sam dobijala uredno pripremljen paket za ručak i kartice za prevoz, tako da sam vrlo lako mogla da uštedim celu platu. A kada je trebalo da odem, dobila sam još i ček za prodavnicu gde sam mogla da kupim sve što mi je bilo potrebno od sredstava za higijenu i održavanje stana.
Za tih pet meseci, sve te žene, uglavnom potpuno različite od mene, postale su mi drugarice. Gledale smo filmove zajedno, sedele i pričale svoja iskustva iz veza, čak nalazile načina da se smejemo sopstvenoj gluposti ili još bolje, onome što nas je plašilo kod partnera. Da se smejemo svim manama i strahovima svojih bivših partnera, čime smo uspevale da odagnamo njihov uticaj nad nama. A lako je uticati na nekoga koga pretnjom i silom ubiješ u pojam i načiniš da se oseća nesigurnim i bezvrednim. Ali kada jednom doneseš odluku i otrgneš se od tog uticaja, život počne da izgleda sasvim drugačije, možda ne lakše, ali svakako lepše.
Upravnica skloništa bila je jedna rečita i jaka žena koja nas je okupljala svake srede na sastancima u kojima nam je zapravo davala ono što nam je bilo najpotrebnije – polet. Rečima nas je dizala iznad ništavila u kome smo bile, ulivala snagu i hrabrost, pa mi se činilo da sam svet mogla da osvojim baš posle svakog sastanka. Bio je to pravi sudar dva mentaliteta, našeg imigrantskog u kom je žena podređena, i njenog anglosasksonskog u kom je žena ravnopravna, samostalna i borbena za svoja prava. Tu upravnicu nikada neću zaboraviti jer ja sam danas upravo ta žena – ravnopravna, samostalna i borbena za svoja prava.
Od tek pristiglog imigranta, bez novca, posla i poznanika, tim jednim pozivom u sklonište dobila sam osećaj da je cela država uz mene i da apsolutno nema veze da li sam sama, kako govorim engleski i odakle dolazim. I kada sam u naletima usamljenosti pomišljala da se pomirim sa tim čovekom, činilo mi se da bi time sav napor svih žena volontera iz skloništa, a pre svega one rečite upravnice, bio uzaludan. Zahvaljujući njima zauvek sam stavila tačku na taj deo svog života.
Svim ženama koje su u sličnoj situaciji želim nešto da poručim: tražite pomoć. Tražite pomoć bilo gde da ste i pričajte o nasilniku jer nasilje nije vaša već njegova sramota. I ne bojte se za svoj opstanak jer život u siromaštvu je bolji od života u poniženju. Imajte uvek sebe na umu, jer imate samo jedan jedini život i niko nije vredan da biste mu ga poklonili. Niko.
M.J., Kanada
[objavljeno: 11/03/2008]
