Izvor: B92, 08.Jun.2010, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raspodela vode
Decenijski izvor konflikta Izraela sa njegovim susedima, reka Jordan, danas je iscrpljena sušom, zagađenjem i prekomernim pražnjenjem. Da li borba za njeno spasenje može da utre put miru?
Piše: Don Belt
Fotografija: Paolo Pelegrin
Izvor: National Geographic Srbija
Za jednu biblijsku reku čije ime zaziva božanski spokoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << reka Jordan uopšte nije ono što bilo ko smatra mirom na Zemlji. Od brzaka u blizini ratom izrovarenih padina planine Hermon do penušavog mulja boje kafe kod Mrtvog mora, 300 kilometara nizvodno, reka Jordan bori se za opstanak u kavgadžijskom okruženju – u oblasti gde ljudi rečnu obalu, recimo, načičkavaju nagaznim minama ili stupaju u rat zbog nekog peščanog spruda.
U ovom sušnom području voda je oduvek bila dragocena, ali šestogodišnja suša i sve brojnije stanovništvo zajedno stvaraju novi izvor konflikta između Izraelaca, Palestinaca i Jordanaca, koji se nadmeću oko ove životvorne reke. Utoliko je bio upečatljiviji jedan prizor iz jednog julskog jutra prošle godine. Pod vojnom pratnjom, trojica naučnika – Izraelac, Palestinac i Jordanac – do kolena stoje u reci Jordan.
Nalaze se skoro 65 kilometara južno od Galilejskog mora, ispod trošnih ruševina mosta koji je bio bombardovan tokom Šestodnevnog rata u junu 1967. godine. Ovi naučnici ispituju reku za potrebe Prijatelja prirode Bliskog istoka (FOEME, Friends of the Earth Middle East), regionalne nevladine organizacije posvećene izgradnji mira putem staranja o životnoj sredini. Pakleno je vruć dan u nekadašnjoj ratnoj zoni. Ukoliko su ovi ljudi svesni opasnosti od toplotnog udara, betonske gromade koja sa porušenog mosta može da im se sruči na glavu, ili nagazne mine koju je matica donela nizvodno, onda to dobro kriju.
„Hej, Samire", kaže Sarig Gafni, izraelski ekolog sa zelenim šeširom spuštenog oboda, „vidi ovog malog." Samir Talozi, visoki samouvereni jordanski inženjer za zaštitu životne sredine, baca pogled preko ramena na sićušnog beskičmenjaka kojeg je njegov izraelski kolega izvadio iz vode i stavio u staklenu teglicu za uzorke. „Živ je", kaže kroz smeh. „Taj ljuskar je baš žilav."
Nekoliko metara dalje, Banan al Šeik, stameni dobroćudni botaničar sa Zapadne obale, odsutno gaca uzvodno dok kroz kameru zumira jedno rascvetalo drvo u visokoj trsci priobalnog rečnog ševara. „Pazi gde gaziš, druže moj", dovikuje mu Gafni, „šta god da radiš, nemoj da nagaziš na tempiranu minu."
Osim što sadrži smrtonosna oružana sredstva, ovaj deo toka reke Jordan – širok oko sedam metara i dubok dva-tri metra – toliko je zagađen da je pronalazak bilo kakvog oblika vodenog života vredan slavlja. Jedan od razloga je oskudnost vode: u poslednjih pet decenija Jordan je izgubio 90 odsto svoje uobičajene količine. Uzvodno, kod Galilejskog mora, slatka rečna voda skreće kroz izraelski Nacionalni sistem vodosnabdevanja ka gradovima i farmama u Izraelu, dok su države Jordan i Sirija izgradile brane koje, uglavnom zbog poljoprivrede, crpu deo vode iz pritoka. Tako je danas donji tok reke Jordan praktično lišen čiste vode, a kroz korito teče toksični bućkuriš slane vode i tečnog otpada iz kanalizacije i nađubrenih njiva, ulivajući se u rečnu maticu poput nekakve mutne infuzije kužne krvi.
Bitka za reku Jordan ilustruje kolika je mogućnost za izbijanje konflikata zbog vode u svetu. Živimo na planeti na kojoj se komšije zbog reka hiljadama godina toljagama obračunavaju. (Reč „rival", od latinskog rivalis, prvobitno je označavala one koji se nadmeću zbog reke ili potoka). Širom sveta, dugačak je spisak rečnih slivova oko kojih tinjaju potencijalni sukobi: između Indije i Pakistana zbog reke Ind; Etiopije i Egipta zbog Nila; Turske i Sirije zbog Eufrata; Bocvane i Namibije zbog Okavanga. Ipak, prema podacima državnog Univerziteta u Oregonu, od 37 vojnih sukoba koji su od 1950. godine do danas izbili zbog vode, njih 32 se dešavalo na Bliskom istoku; u 30 su učestvovali Izrael i njegovi arapski susedi. Od toga su praktično svi sukobi izbijali zbog reke Jordan i njenih pritoka, koje milione ljude snabdevaju vodom za piće, higijenu i poljoprivredu.
Oružani sukobi zbog reke Jordan datiraju još od osnivanja države Izrael 1948. godine i utvrđivanja činjenice da se izvori vode potrebne zemlji nalaze izvan njenih granica. Opstanak ove zemlje zavisio je od reke Jordan, koja izvire u Siriji i Libanu, njen glavni rezervoar je u Galilejskom moru, a njene pritoke dotiču iz susednih zemalja.
Susedi Izraela suočeni su sa sličnom situacijom. Njihov opstanak nije ništa manje ugrožen – zbog čega je linija između rata i mira zaista veoma tanka. Šezdesetih godina, izraelska vojska je vazdušnim napadima odgovorila na pokušaj Sirije da skrene tok reke Banijas (jednog od izvorišnih pritoka na Golanskoj visoravni od kojih nastaje reka Jordan), a Arapi su napadali izraelski projekat Nacionalnog sistema vodosnabdevanja, posle čega je izbio Šestodnevni rat. Izrael i država Jordan su umalo zaratili 1979. godine zbog jednog peščanog spruda u reci Jarmuk. Izrael je 2002. godine pretio da će granatirati poljoprivredne crpne stanice na Hasbaniju, drugoj izvorišnoj pritoci gornjeg toka reke Jordan, na jugu Libana.
Ipak, borba zbog vode takođe dovodi i do dijaloga. „Ima malo bitnih izvorišta vode koja ne prelaze preko jedne ili više političkih granica", kaže Gideon Bromberg, izraelski kodirektor Prijatelja prirode Bliskog istoka. „Time države prirodno zavise jedne od drugih." Deoba zajedničkih resursa zaista može da utre put ka miru, kaže Bromberg, jer su ljudi tada prisiljeni da rade zajedno. Recimo, sedamdesetih godina, Izrael i Jordan su se dogovorili kako da dele vodu, iako su te dve zemlje zvanično bile u ratu. I saradnja Izraelaca i Palestinaca oko vode se nastavlja, čak i kad su ostali putevi ka miru udarili u zid.
„Deluje paradoksalno, ali voda je jednostavno suviše važna da bi se zbog nje ratovalo", kaže Čak Loson, bivši američki zvaničnik koji je tokom devedesetih godina učestvovao u rešavanju izraelsko-palestinskih sporova oko vode. „Bez obzira na političku situaciju, ljudima je potrebna voda, a to je ogroman podsticaj da se stvari reše."
Jednog aprilskog dana prošle godine, Bromberg me je odveo do prirodnog izvora iz koga se vodom snabdeva Audža, palestinsko selo sa 4500 žitelja na brdskoj goleti nekoliko kilometara zapadno od reke Jordan i grada Jerihona. Napajana zimskim kišama, izvorska voda je tekla iz jedne male oaze među stenama. Pešačili smo duž uzanog betoniranog korita kojim se voda doprema do sela udaljenog nekoliko kilometara. „Poljoprivreda u Audži potpuno zavisi od ovog izvora", rekao je Bromberg. „Kad ovaj izvor bude presušio, više neće biti vode za zemljoradnju."
Bromberg je delom idealista, delom politički operativac. Rođen je u Izraelu, odrastao u Australiji, zatim se 1988. godine vratio u Izrael da pomogne u uspostavljanju mira u regionu. Pozivajući sopstvenu zemlju da ravnopravno deli vodu sa drugima, Bromberg je uzdrmao kaveze tvrdokornih izraelskih političara koji vodu smatraju pitanjem nacionalne bezbednosti –i resursom koji treba ljubomorno čuvati.
Otkako je 1967. godine okupirao Zapadnu obalu, Izrael je izgradio nekoliko desetina naselja u dolini Jordana, uz već sagrađenih oko 120 naselja drugde po Zapadnoj obali. Naseljenike vodom snabdeva Mekorot, izraelska nacionalna vodoprivredna kompanija, koja je iskopala 42 duboka bunara na Zapadnoj obali, uglavnom za snabdevanje izraelskih gradova. (Prema izveštaju Svetske banke za 2009. godinu, Izraelci koriste četiri puta više vode po glavi stanovnika nego Palestinci, većim delom za poljoprivredu. Izrael osporava ovaj podatak i tvrdi da njegovi stanovnici troše samo dvostruko više vode i bolje je štede nego Palestinci.) U svakom slučaju, izraelska naselja na Zapadnoj obali dobijaju dovoljno vode da pune svoje bazene, zalivaju svoje travnjake i navodnjavaju bezbrojne njive i staklenike.
Suprotno tome, Palestinci sa Zapadne obale, koja je pod izraelskom vojnom upravom, uglavnom su sprečeni da kopaju sopstvene duboke bunare i ograničeni su na korišćenje plitkih bunara, prirodnih izvora i kišnice koja brzo isparava na suvom pustinjskom vazduhu. Kada ti izvori leti presuše, kaže Bromberg, Palestinci iz Audže nemaju drugog izbora nego da vodu kupuju od Izraelaca za 75 centi po kubiku – tako praktično otkupljujući vodu koju su im ispod nogu iscrple Mekorotove pumpe, čime se takođe smanjuju podzemne zalihe i odlivaju palestinski izvori i bunari.
MAGAZIN NATIONAL GEOGRAPHIC U NOVOM BROJU DONOSI:
Robovi vode
Raspodela vode
Slatka voda
Veliko otapanje
Svete vode
