Izvor: B92, 17.Jul.2012, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raspevana politička scena u Srbiji
Prethodna predizborna kampanja je bila prepoznatljiva i po tome što je bilo prisutno mnogo više muzičkih aranmžana i autentičnih zvukova i spotova. Šta nam o tome kaže nauka o muzici - muzikologija.
Na nedavnoj inauguraciji novog predsednika Srbije mogli smo čuti jedan novi muzički momenat u odnosu na inauguraciju njegovog prethodnika. Tri ključna muzička komada, koja su punktirala dramaturgiju ovog, u Srbiji relativno novog političkog i državnog rituala, bili su himna >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << "Bože pravde", "Oda radosti" iz Betovenove Devete simfonije, koja nezvanično važi za "himnu" Evrope, i "Vostani Serbie", svečana pesma, koja je početkom devedesetih bila u opticaju u raspravama o novim nacionalnim simbolima – grbu, himni i zastavi.
Dok su prva i treća kompozicija bile očekivane, sa stanovišta prirode događaja, treća, svečana pesma Evrope, našla se tu ne baš očekivano, mada s jakim razlogom. Ona je trebalo da obezbedi sigurni evropejski alibi novom predsedniku, u čije je demokratske, civilne, i državničke kapacitete, baš kao i u iskrenost ideološke i političke transformacije, veliki deo javnosti u Srbiji izražavao sumnju. "Oda radosti" tako je funkcionisala kao lajt motiv političke teme o privrženosti "evropskom putu" , i u okviru dramaturgije rituala najavila govor evropskog gosta, Štefana Filea, koji se publici obratio čak pre glavnog aktera inauguracije. Muzička tema Evrope pronašla je svoj put u domaći politički ritual, kako bi prenela važnu političku poruku, što nas navodi da retrospektivno razmotrimo neke od načina na koji je muzika korišćena kao simbolički jezik u političkim kampanjama stranaka na tek završenim izborima u Srbiji.
Potencijal muzike leži ne samo u mogućnostima njenog višestrukog čitanja i interpretacija, već i u tome da predstavlja moćno sredstvo emocionalne identifikacije, povezivanja i prepoznavanja. Zvučne prakse baziraju se na kognitivnom ali mobilišu i iracionalno, implicitno, kroz afektivnost– uključujući emocije, senzaciju i strast, što omogućava da se istovremeno prenese širok spektar informacija koje podrazumevaju višestruka, često suprostavljena značenja. Upravo zato izvođačke umetnosti generalno dobijaju u aktuelnom globalnom društvenom trenutku nova upošljavanja, imajući u vidu baš njihov potencijal da transcendentuju eksplicitne (lingvističke) poruke i činjenicu da insistiraju na dilemi i anticipiraju moguće.
Zato u novoj ekonomiji emocija svaka otpevana poruka vredi deset puta više nego i jedna izgovorena reč. Čini se kao da baš taj potencijal muzike niko ne poznaje više od lidera marketinških agencija koji vode političke kampanje. Kako pokrenuti inertno glasačko telo? Skrenuti pažnju? Od Sudana i Senegala, Kirgizije, Jamajke i Amerike, takozvana “muzika za izbore” (election music) koja uključuje “himne” partija i kampanja obavezan je deo predizbornih strategija. U opticaju su različiti muzički žanrovi - hiphop, pop, narodna, rock, house, u zavisnosti od ciljne grupe kojoj se politička opcija obraća ili želi da je animira za svoje ideje. Upravo zbog toga su još od 50-ih godina prošlog veka, “pesme za izbore” (election songs) snimane na različite nosače zvuka (od ploča, kaseta, diskova) i distrubuirane među “biračima.”
foto:sxc.hu
Iako su predmet ovog priloga pre svega predizborni spotovi, njih je prosto nemoguće odvojiti od ostalih načina upošljavanja muzike u predizbornim kampanjama. Osim izbora muzike koja će simbolično obeležiti kampanju (u slučaju da se radi o već postojećoj produkciji) i specifičnih “himni” partija posebno komponovanih u ove svrhe (koje uglavnom izvode profesionalci), mogu se izdvojiti i muzičke aktivnosti političara kao što su nastupi na predizbornim mitinzima ili muziciranje na drugim javnim događajima. Naravno, u većini slučajevima se ove kategorije preklapaju, pa se jedna muzička tema koristi u više različitih prilika.
U slučaju da se koristi već postojeća pesma, važno je da se izabere ona koja je već “udomaćena,” čiji sadržaj ne odaje dvosmislenost, već jasnu, eksplicitnu poruku. Praksa je da se originalni izvođači (i autor) konsultuju u vezi s autorskim pravima i moraju se složiti sa njenom upotrebom (mada je u Americi bilo dosta sudskih sporova oko korišćenja muzike u predizbornim kampanjama – npr. slučaj Dejvida Birna (David Byrne) ili Džeksona Brauna (Jackson Browne) - koji su tužili predsedničke kandidate za korišćenje njihovih pesama bez dozvole, uz argument da su političari dobijali poene koristeći njih kao “brend” i podrivali njihovu reputaciju).
Za razliku od drugih vidova upošljavanja muzike, živi nastupi omogućavaju pojedincima da afektivno dožive poruku koja se šalje, postajući deo takozvane “emocionalne zajednice” – ili “emocionalnog kolektiva” (emotional communities – collectivities). I upravo je na njihovom primeru posebno vidljiva tzv. pop-kulturizacija političkog, gde su žanrovi popularne kuture osnovni nosioci govora o različitim društvenim fenomenima. Kako se to u popularnom razumevanju naglašava, političari tako žele da se približe narodu na način na koji to rade profesionalci - “oni koje narod voli,” što u njihove strategije predstavljanja unosi potrebnu “spontanost.”
Ali ne samo to. Ispoljavanje muzičkih talenata u javnosti služi i da pokaže da lideri stranaka nisu samo pasivne figure političke kampanje koju su osmislili drugi - marketinški stručnjaci, već da su i oni ti koji kreiraju svoju (samo)reprezentaciju, pritom se obraćajući se direktno narodu (taj “neposredni pristup” kroz direkni kontakt sa ljudima neophodan je deo svake kampanje). Osim toga, važan je i ritualni element ovakvih događaja gde se, posebno u zajedničkom pevanju, izaziva poseban osećaj pripadnosti i socijalnog pozicioniranja u okviru grupe. Istu fukciju imaju i višeglasni ili horski delovi u partijskim himnama (obično u refrenu), koji simbolično glas daju “narodu” (u ovogodišnjoj kampanji, primer je "Dođi i ti – Jaka Srbija" – URS, gde se čak i u spotu u refrenu pojavljuje masa kao glavni akter).
foto:sxc.hu
Čini se da su ove izborne godine svi bili posebno raspevani. Scenu je otvorio Mlađan Dinkić, koji je, kao što se i očekivalo, dao autorski pečat svojoj pesmi kao tekstopisac. Još od benda "Monetarni udar", sa kojim je nastupao na prvom Exit festivalu posle 2000. (sa pesmom EKV "Novac u rukama") zajedno sa Božidarom Đelićem koji je u toj prilici bio frontmen, a sve u cilju "razvoja demokratije, pozitivnog sistema vrednosti i unapređenja reformi u državi".
Dinkić, po ugledu na šarmantnog kolegu Majka Hukabija (Mike Huckabee) guvernera Arkanzasa i američkog predsedničkog kandidata na izborima 2008., često uzima gitaru u ruke i svoje poruke prenosi “muzičkim putem.” U pesmi “Dođi i ti – Jaka Srbija,” koja je razmatrana i kao buduća zvanična himna stranke, propagira se ideja o decentralizaciji, tvrdeći da se sa sve četiri strane sveta čuje pesma naroda – “regioni, jaka Srbija.” Kako se na sajtu URS-a ističe, reč je o umetnosti, a ne o predizbornoj borbi i dnevnoj politici. Dok je na planu muzike pesma žanrovski sasvim određena (već provereni, u slučaju Dinkća pop-rok), spot donosi raznovrsnije poruke, igrajući na kartu različitosti Srbije, kroz predstavljanje urbanog/ ruralnog, rodne, nacionalne, klasne i profesionalne pluralnosti. Sve to povezuje folklorna grupa sa igračima u narodnim nošnjama koja u svakom refrenu (kao najvažnijoj simboličkoj poruci pesme) ima centralno mesto.
Poseban kuriozitet ove kampanje bila je Tadićeva “trubačka oda,” koju je, kako je u medijima preneseno, “komponovao” Goran Bregović specijalno za potrebe predizborne kampanje. Marš (u stilu “na Drinu”) koji otvara prve taktove nadovezuje se na već prepoznatljivu melodiju “uglazbljenu u novo ruho.” Trubački orkestar izvodi Betovenovu "Odu radosti", što je inače česta praksa na Saboru trubača u Guči, gde se različita (često i klasična dela) izvode aranžirana za trubački orkestar.
Ono što bi, prema tom spotu, trebalo da predstavlja pomak ili promenu u politici DS (na simboličkoj ravni) je specifičan naglasak na samoosnaživanju i samopotencijalu (Balkan solution for Balkan problems) u okviru evropske porodice, kojoj se pridružujemo svesni sopstvenih potencijala. Instirajući na "narodskosti" kroz trubu koja je “globalni srpski brend” (kao uostalom i sam autor, Bregović), muzika oslikava glavni slogan vladajuće partije "I Kosovo i Evropa", ali i rešenost vođa DS da, kako je istakao Boris Tadić prilikom proslave dobijanja kandidature za EU, "uđemo u Evropu, ali na srpski način". Odgovor na ovaj spot (kao kontrakampanja – ili kontraspot) napravio je DSS sa istom muzičkom temom, ali sa eksplicitnom porukom koja oslikava njihov antievropski stav.
Spotovi Nenada Čanka kao deo kampanje Lige socijaldemokrata Vojvodine svakako su jedan od najzanimljivijih primera upotrebe muzike u ovogodišnjoj kampanji. I sam Čanak je nekoliko puta davao izjave na ovu temu, čak nudio i šire osvrte na svoje i strategije drugih kolega kada je o zvučnim praksama u predizbornoj kampanji reč. U njegovim spotovima, uloga muzike i njeno svojstvo da formuliše i prenosi poruke ponekad bez ijedne izgovorene reči, korišćeno je kao taktika izmicanja arbitraži regulatornih tela, koja su se bavila pre svega izrečenim i napisanim porukama i sloganima.
Bili su to spotovi bez ijedne izgovorene reči, osim nespornog slogana "Zato što živimo ovde", koji se pojavljivao na kraju. Na prvom i najuočljivijem nivou, ovo je bio odgovor Lige na zabranu dva njihova spota, koje je RRA, u ovoj kampanji izgleda posebno zainteresovana za LSV, po različitim osnovama proglasila neprihvatljivim i zabranila njihovo emitovanje. Spot bez reči i slogana o kojima bi RRA mogla diskutovati i interpretirati ih ponuđen je kao moguće rešenje. Ispostavilo se, međutim, da su ove kratke muzičke poruke „bez reči“ stvorile mogućnost za bogatije i slojevitije čitanje i razumevanje, pošto su pred građane i slušaoce postavile zahtev za fokusiranijim i istančanijim slušanjem i osluškivanjem, kako bi se dobro razumelo ono što je bilo tu, prisutno a neizgovoreno.
Posle više pokušaja da svoje političke ideje, poruke i vrednosti predstavi i učini prihvatljivijim sasvim drugačijoj publici, što je činio kroz, kako je često sam objašnjavao, svesno i namerno koketiranje sa estradom, estradnim zvezdama i estradnim medijskim formatima, Čanak se u ovim kratkim muzičko-estetsko-političkim formama vratio izvorima svog političkog stila, koji je stvarao na početku devedesetih, a koji se odlikovao britkošću, jezgrovitošću, beskompromisnošću, širinom i duhovitošću. Pri tom, u ovim muzičkim minijaturama Čanak objedinjuje više svojih talenata: muzičko-izvođački, glumački, dramaturški i konceptualni, pošto ne treba sumnjati da iza ove serije spotova stoje on i njegova najbliža ekipa, a ne neka marketinška agencija ili medijski savetnici.
Ukratko: u prvom spotu Čanak je u sredini kadra, kao gromada, i svira na tamburici motiv iz poznate partizanske pesme, koju poznajemo pod naslovom „Mlada partizanka“/alternativno „Mlada Vojvođanka“. Gleda pravo u kameru, s ozbiljnim izrazom na licu, i fiksira kameru od početka do kraja motiva. Dok su mnogi, raspravljajući o utisku koji je izazvao ovaj spot, inače munjevito raširen po internetu, govorili o kontroverznim značenjima stiha „mlada partizanka bombe bacala“ , kada sam prvi put videla spot na pamet mi je pre pao stih Đure Jakšića iz „Otadžbine“: „Samo do ovog kamena, do ovog bedema....“, mada treba imati u vidu snažne asocijacije na socijalizam koje ova pesma nosi, a čega je Čanak svakako bio svestan.
Politička poruka je sasvim sigurno preneta i izborom instrumenta na kome je melodija svirana. Ne ulazeći na ovom mestu u savremene rasprave o složenim i kontroverznim simboličkim i identitetskim značenjima tamburice kao tradicionalnog instrumenta vezanog za Panoniju, recimo samo da ovaj instrument nije slučajno izabran za jedinog na kome će muzičko-politička poruka biti proizvedena i kulturno autohtonizovana.
foto:sxc.hu
U drugom spotu, on svira motiv iz poznatog šlagera „Čamac na Tisi“, referirajući na sentimentalna značenja jedne od najvećih reka koje teku kroz Vojvodinu, dok u trećem spotu izvodi deo iz pesme „Ja sam rođen tamo na salašu“, jedne od nekoliko rapsodičnih pesama u kojima se opisuju i opevaju neki od ključnih simbola vojvođanskog života: ravnica, ritovi, obale Dunava, žitna polja, i u kome salaš, zapravo, simbolički predstavlja samu Vojvodinu.
Ovim muzičkim triptihom je zaokružena muzička poruka o identitetu mesta iz koga, o kome, i za koje govore LSV i njihov lider – o Vojvodini, onako kako je oni vide i kako žele da je predstave: kao mesto i prostor, a ne teritoriju, što im se stalno prebacuje u kontekstu „autonomašenja“. Spotovi konotiraju da je Vojvodina bogata zemlja hraniteljica, životni prostor pitomih ljudi, ali i mesto jasne antifašističke tradicije, čak neke vrste borbenosti (koju ćemo teško povezati sa opštim mišljenjem o "pitomim Lalama), multikulturalizma, modernosti i isprepletenog kulturnog nasleđa koje je posledica složene istorije.
Dve poslednje pesme, povrh svega, pružaju mogućnost i za subverzivno čitanje, koje ima uporište u Čankovoj sopstvenoj političkoj i estradnoj praksi, čime se na zanimljiv način otvara prostor za intertekstualnu analizu. Poznata je, naime, jedna Čankova interpretacija „Čamca na Tisi“ na „Pinku“, s preinačenim stihovima koji glase: „To davno beše, sećam se ja, kad na Dunavu je bila granica, to su bili dani sreće, što se više vratit neće, al’ još na tome radim ja“, a oni koji prate ligaški ulični aktivizam sigurno nisu zaboravili grafit „Ne dam svoja vojvođanska žita, evo tebi Slobodane kita“, što je krasio mnoge fasade u vreme Miloševićeve vladavine. Tako se potencijal muzike u političkom marketingu upravo u slučaju LSV-a pokazao u svoj svojoj složenosti. U tom smislu se u korišćenju muzike otišlo korak dalje od njene upotrebe kao običnog identifikacijskog sredstva, kao što je, slučaj, recimo, sa spotovima nekih stranaka, pre svega URS-a, čija je muzička poruka prilično manifestna i na prvi pogled jasna – slogani i platforma stranke praktično su pretočeni u melodiju i otpevani.
Čini se da sve ove pomenute spotove povezuje - kolo. I URS i DS i DSS i LSV, svako na svoj način, koketiraju sa tradicionalnom muzikom, bilo da se radi o uvođenju kratkih tema sa "narodnim" motivima, korišćenju narodnih instrumenata ili korišćenju tzv. folklora (u smislu KUD-ovskog plesa).
SPS, za koji bi se po njihovoj predizbornoj retorici pre očekivalo da "uposle" kolo (i "Mladu partizanku"), ovoga puta nije imao posebne predizborne spotove. Zato su zvučni narativ obogatile muzičke aktivnosti predsednika stranke Ivice Dačića, koji je u nekoliko navrata obezbedio “povezanost sa narodom” kroz izvođenje hitova domaće folk produkcije.
Takođe, ne iznenađuje da je LDP za svoju predizbornu muzičku numeru izabrao obradu pesme Don't fence me in (Kola Portera iz 1944. godine, u kasnijoj obradi već pomenutog Dejvida Birna - koji je očigledno izuzetno pogodan za političke kampanje) u "obradi" bivšeg "Idola" Vlade Divljana, koristeći isti koncept za video kao i u slučaju Birna. LPD ostaje veran postupku preuzimanja već postojećih muzičkih (i vizuelnih) "rešenja", kao što je to bio slučaj sa prethodnim izborima i spotom "Širi dalje" koji se direktno pozivao na estetiku (i poruku) Obaminog predizbornog spota iz 2008. godine. Muzički spot u istom maniru sadrži mnogo lepih, uljudnih lica, dizajniranih po modelu „osobe iz komšiluka“ - među njima su i poznate javne ličnosti koje se ne izdvajaju - koji pevajući delove pesme zapravo variraju teme same kampanje LDP-a, istinu i potrebu korenite promene, preokreta, kroz motivišući refren: „Ti možeš sve!“.
Za razliku od LDP-a, koji nije odstupao od dosadašnjih strategija, marketinški stručnjaci uključeni u kreiranje kampanje SNS-a posebno su se potrudili oko zvučnog imidža stranke. Himna kampanje "Samo najbolji idu napred" u tzv. "festivalskom stilu" na svakom planu potencira nov, svež pristup koji je u skladu sa glavnim sloganom – promene, kao i celokupnom transformacijom imidža stranke. Muzički potpuno suprotno od DS-a, koji je posegnuo za "nacionalnim folklorom", njihova muzička tema se bazira na popu. Iako prvi put na izborima, SNS želi da se prikaže kao "promenjeni" politički akter – iako star ipak potpuno nov, koji kao takav može doneti promene. Na taj način žele da poruče ne samo da su za promene, već i da su se i oni sami "zaista" promenili: kao otklon od balasta prošlosti i vezanosti za SRS. Istu strategiju primenjivali su i u pesmama i spotovima na lokalnom nivou, kao što je "Moj Beograd" ili "Pokrenimo Rašku".
Generalno, ovu kampanju obeležavaju transžanrovski pristupi. Muzičko tržište otvoreno je za sve kalkulacije, simbioze, ukrštanja. U tom pogledu, ovakva politika žanra predizborne kampanje kao da je anticipirala postizborna kretanja koja, sada vidimo, karakteriše upravo pomenuta besprincipijelna "otvorenost" za sve kombinacije, saveze, simbioze i ukrštanja, po čemu se političko i muzičko tržište u Srbiji ni malo ne razlikuju. Interesantno bi bilo u daljem toku (postizbornih) događaja pozabaviti se i značajem muzičkog ukusa samih aktera i ulogom njihovih omiljenih muzičkih žanrova u stvaranju kulture politike koju promovišu, to jest vezu između politike muzičkog žanra i „žanra“ politike, ali to je pitanje koje izlazi iz okvira ovako skromnog teksta.
