Izvor: Blic, 07.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privid je stvarniji od života
Privid je stvarniji od života
U predstavu 'Mileva Ajnštajn' Vide Ognjenović ušao sam slučajno. Bio sam u Narodnom pozorištu u vezi sa drugom predstavom, onda su me videli, setili se i eto - tako, na početku razgovora za 'Blic', naš poznati glumac Tihomir Satnić, 'objašnjava' svoje učešće u ovoj predstavi Narodnog pozorišta u kojoj tumači jednu od glavnih uloga. I onda pojašnjava: 'Naravno da se šalim, ali hoću da kažem ovo, inercija vlada svuda. Već sam radio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa tom hrabrom i snažnom ženom kakva je Vida Ognjenović i meni je imponovalo da radim s njom. Poseban splet okolnosti koji mi je posebno bio važan jeste i to što u predstavi igraju i njeni studenti sa novosadske Akademije. Preko njih sam video to vreme kada sam pre dvadeset godina bio jedini u Beogradu sa te Akademije, a onda sam shvatio da, pored njih, više nisam tako sam kao što sam bio'.
U ovoj predstavi igrate oca; nije li malo rano za takvu ulogu?- E, to je bilo veliko zadovoljstvo. Nedavno sam insistirao da me zamene u jednoj predstavi jer me je bilo sramota da igram mladića od dvadeset godina, da u ovom godinama igram ljubavnike. S druge strane, mnogo je lakše igrati starije, jer, ako govorimo o glumi kao o umetnosti, u tom prostoru postoji više imaginacije. Da bih odigrao starijeg mora da se probudi kreativni deo moje ličnosti, da proradi mašta, dok u igranju mlađih rade zablude. Svi mi podsvesno mladost pamtimo samo onako kako nam odgovora. Mladost nikada nije tačna u njenoj intrepretaciji, bilo zato što je ili krijemo ili je se pogrešno sećamo. Reč je o ljudskoj potrebi za laganjem. Da li ćete igrati u predstavi 'Sudbina i komentari' Radoslava Pekovića, u dramatizaciji Jelene Mijović, koja će početi uskoro da se radi u Narodnom pozorištu?
- Za tu priču me veže pe svega ljubav prema tom romanu. Zavoleo sam prvo taj roman, pa me je onda pokojni Veca Lukić pozvao da čitam na dodeli Ninove nagrade Radoslavu Petkoviću, pa sam onda upoznao i pisca i nekako se zbližio s njim. Godinama sam se trudio da se taj roman postavi na scenu, mislim da bi tebalo snimiti i film po njemu, ali sve bez ambicije da ja igram. I onda me je pozvala rediteljeka Alisa Stojanović da igram i ja sam prihvatio. Taj roman najviše volim zbog one divne priča o jednom vrtu u koji možeš da dođeš i promeniš svoju sudbinu. Da li ste, s obzirom na svoj renome, zadovoljni brojem uloga koje ste ostvarili u poslednje vreme?
- Privid je čudo i privid je stvarniji od života. Nedavno mi je jedan prijatelj, iz najboljih namera, rekao da je stvarno vreme da igram jednu-dve uloge godišnje, a ne da se toliko arčim. A ja sam poslednju premijeru - 'Divlji med' - imao pre dve godine, ako ne računam to što sam u međuvremenu radio Andrića, i što nema veze sa pozorištem. Tu činjenicu da nisam radio novu pedstavu dve godine, i on je prenebregnuo. Otpilike, stvari stoje kao sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem od pre desetak godina. Nema više Tita, nema više socijalizma, nema više pozorišta u kome su dekretom skupljeni svi najbolji iz cele zemlje, a mnogi ljudi nemaju svest o tome i neće da je imaju. Pri tom se ponašaju kao da je sve isto kao nekada. I taj privid postoji na svakom koraku. Svako jutro prvo vidim ove kontejnere sa dvanaest zvezdica, privid Evropske unije u Beogradu. Pre neku godinu sam gledao kontejner sa pet zvezdica, sada vidim kontejenere sa dvanaeset. A grad ništa nije čistiji, samo su kontejneri čisti.
Opisujući vas kao glumca, neki su rekli da veoma lako postižete sličnost sa junacima koje tumačite, kralja u seriji o Obrenovićima, Andrića ili Pekića u TV dramama?
- Opet je to ovo o čemu govorim. Ne ličim ja na njih već ljudi imaju predrasude o tome kako ko izgleda, i ako uspeš da se približiš predrasudi publike o tom liku, ispada da ličiš. A u stvari ličiti je najlakše. Sve liči jedno na drugo, jabuke liče na kruške, trešnje na višnje, bor na jelu, sve liči dok nema ploda na drvetu. Odnedavno kazujete Andrića. S kojim posebnim razlogom s obziromda ste obećali da ga nećete igrati u pozorištu?
- Osnovni motiv je ljubav prema Andriću i nešto što je meni jako značajno. Ali šta je meni bio najuzbudljivije tokom ovih priprema sa Ljiljanom Mrkić-Popović, sa kojom sam zajedno radio na tom, ajde da ga nazovem komadu? Ima kod Andrića rečenica koja kaže: 'setio se odakle su ga odveli kad mu je bilo devet godina', a onda na drugom mestu: 'Mehmed paša Sokolović je, kad su ga ubili, ličio na ostarelog i premlaćenog seljaka iz visokog sela Sokolovića'. Pre nekoliko godina sam posle mnogo godina otišao u svoje rodno selo Šeškovci pored Banjaluke. Ppreko puta groblja u kome je sahranjen moj otac, nalazi se napuštena škola u kojoj sam rođen. Odjednom sam pomislio, šta li je to što, ne samo mene već bilo koga drugoga, tera da se lomatam po svetu, da se mučim na razne načine. Nadam se da ću biti sahranjen na tom groblju u Šeškovcima i pitam se, i to je ono što je meni značajno - kao pitanje kod Andrića - šta je to što me tera da se toliko batrgam po svetu da bih prešao tih stotinjak koraka od škole, gde sam rođen, do tog malog seoskog groblja gde ću, najposle, stići. Upita se čovek čemu svo to tutnjanje naokolo kada se moglo mirno prošetati. Tako barem ja osećam Andrićevu prozu i tako vidim tu priču o mostovima. Život je neobjašnjivo čudo, kaže Andrić, jer se neprestano troši i osipa, pa ipak traje i stoji črvsto kao na Drini ćuprija. Šestog oktobra 2000. dan posle onog čuvenog, u Ateljeovom bifeu se čulo da peti oktobar ima senku. Jedan od onih koji su to tvrdili bili ste i vi. Šta mislite danas o tome?
- Ja sam ovu smenu vlasti prespavao. U ovom bifeu Ateljea 212, ili u onom u Narodnom pozorištu, ili na sceni oba ali i svih pozorišta - amortizovani su zvuci onoga što se dešava na ulici. Sve više imam potrebu da što duže ostanem u ovom, kako ga neki zovu, svetu mašte i zabave. Da pobegenem u ovaj svet koji je stvarniji od onog stvarnog. Čuju se zvuci sa ulice u pozorištu, kako da ne, ali ono u čemu se sastoji njegova čarolija jeste to da smo na sceni, kao pred Bogom, svi jednaki. Nema protekcije, nema korupcije, nema ničega što ti može pomoći kada se upale reflektori. Samo ti i publika. I to je važnije od svih petih, šestih ili desetih limburga meseca. Željko Jovanović
