Izvor: B92, 19.Okt.2009, 04:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijatelji stari, gde ste?
Kada se razvod desi, počinje priča o DEOBI ne samo bračne tekovine nego i PRIJATELJA. Dobro, ne moramo da pričamo baš o svadbenim zvonima, klasičnim ili avangardnim venčanicama, šivenim po meri, kupljenim ili iznajmljenim. Ne moramo, doduše, ni o intimnim proslavama, ručku za roditelje i kumove, nezaboravnim žurkama do jutra, maštovitim tortama, fotografijama, sekiranju oko nijanse cvetova u bidermajeru. Stvarno, baš i ne moramo.
Tekst: Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Izvor: magazin "ELLE"
Međutim, kada sve to utihne, poređaju se fotografije, napravi i slajd šou, pošalju se mejlom, stave na Picassu, ukratko, zabeleži se ne trenutak, nego veeeliki početak, počne ono što se zove svakodnevni život. I jeste i nije drugačije. Od tog trenutka, po smislu zajedničkog svima, po sadržini vrlo unikatnom, počnu da se ispredaju različite životne storije.
Udružujući život neminovno udružujemo i rođake i prijatelje. Rođake zasigurno ne biramo, to je kao famozni broj π, koji je uvek 3,14. Konstantna veličina. Prijatelje biramo sami. Njih vrlo brižljivo odabiramo, proveravamo, negujemo, bezrezervno volimo i očekujemo podršku bar u krupnim stvarima u životu. Bar bi tako trebalo da bude. Ti isti prijatelji dele naše radosti, tuge, slave s nama sve mature, apsolventske večeri, diplomske žurke, momačke i devojačke večeri, super se provedu na našoj svadbi (i mi na njihovoj), obavezno dođu da vide bebu, pamte rođendane našeg deteta, a ne samo naše. Znaju sve o nama, radujemo se, tugujemo, oslanjamo, prislanjamo, negujemo, ponekad i malo zameramo. Nekako, baš je lepo kada smo zajedno. Čini nam se da će tako biti zauvek. Kao ono π = 3,14.
Verujem da se niko ne odlučuje na brak sa idejom da se razvede. Bar ja za to ne znam. Razvod se ipak nekima desi. I tu počinje priča o starim prijateljima i deobi ne samo suvoparno pravnički nazvane bračne tekovine (kako samo jezovito zvuči) nego i prijatelja. Možda neke od vas već imaju iskustva u tome kako se prijatelji opredeljuju kada se dogodi prekid veze, popularnije nazvan raskid ili „upravo sam izašla iz jedne duge, naporne veze”. Sigurno su se neke od nas već opekle o prijateljstvo i deo koji se odnosi na bezrezervnu podršku. Doduše, dokle god nije u pitanju brak, dotle postoje prijatelji koji tvrde da će idućeg puta biti bolje. U godinama zabavljanja svi su mlađi i poletniji, a i iskustvo svih je manje opterećujuće. Prekid veze i razvod imaju zajedničkih elemenata, ali i velikih razlika.
Prekid veze je traumatičan, bolan, ponekad otrežnjujući, ali retko izgleda kao ubistvo s predumišljajem. Naime, razvod je uvek upravo takvo „ubistvo”. Jedno ili oboje, iz bilo kog njima znanog razloga, prosto ubiju brak. Ma ko bio inicijator razvoda, bilo da se ljudi razvode sporazumno ili na zahtev jednog, uvek ostaje taj čemerni utisak da je nešto umrlo. Ceo događaj je još komplikovaniji kada u braku ima i dece, bez obzira na njihov uzrast. Kliničko iskustvo pokazuje da je razvod uvek traumatičan za decu, ali je utoliko manje traumatičan ukoliko se roditelji razvedu jedno od drugog, a ne od dece. Pogubniji od razvoda može da bude samo brak koji je loš za sve učesnike u njemu, pa čak i onaj u kome naizgled nema strašnih dešavanja, ali je temperatura u njemu ispod nultog podeoka.
Sam čin razvoda deluje groteskno. Sudija, sudije porotnici, zapisničarka, advokati i dvoje tako dalekih ljudi; loš scenario, loša scenografija, kostimi kako-tako. Neko i plače. Neko ode na kafu posle svega. Kako ko. Neki se dogovore oko podele bračne tekovine, odnosno svega što su s mnogo pažnje, želje i ljubavi sticali, neki se sude do iznemoglosti.
A prijatelji? Kako njih podeliti? E bar tu ne morate da brinete. Oni se podele sami. Ima bivših supružnika koji ucenjuju prijatelje da će prestati da komuniciraju s njima ako ih samo uhvate na (zlo)delu komunikacije sa „onim” drugim. Ima onih koji sami odustanu od nekih prijatelja, posebno onih koje su dobili u miraz. Ima i onih koji se trude da sačuvaju prijatelje, ma kako to teško bilo. Problem je u tome što trud čuvanja prijateljstva treba da bude obostran. Drugim rečima, džabe se trudite sami.
Iskustvo uči da se prijatelji samostalno opredeljuju. Među njima ima onih koji se trude da budu mirovne snage između zavađenih supružnika, ali, kao i sve mirovne snage, imaju gubitke. Naime, nekome će se sigurno zameriti. Neki pak navijaju za „svog”, nekad objektivno, češće subjektivno. Neki nestanu, iščeznu, ispare, teleportuju se u drugo sazvežđe. O njima je reč. Najčešće nestanu oni koji žestoko osude sam razvod navodeći hiljadu razloga protiv, apelujući na roditeljsku savest, navodeći sijaset parova koji se, doduše, nisu voleli, ali su uspeli da sačuvaju brak. Nikada neće tako reći, ali eto, npr. baš oni. U stanju su noćima da vas grde, optužuju, pozivaju na ne znam šta sve, ne uvažavaju vaše razloge i uzimaju pravo da odlučuju o tome šta je za vas bolje. Oni to sigurno znaju bolje od vas.
Svi ti nestali prijatelji spadaju u one čiji su brakovi klimavi, razlabavljeni, koji čine kompromise koje niko ne traži, zatvaraju oči pred onim što je prenos uživo, uplašeni od razvoda iz intimnih razloga, svako svojih. Tuđi razvod je uvek precizan merni instrument koji meri stanje drugih brakova. Razvod plaši, užasava, opominje da tako nešto zaista može da se dogodi, tu odmah pored nas. Možda i nama. Nestaju tako najbolje drugarice iz detinjstva, ortaci koji bi dali ne znam šta za nas, ne odazivaju se na telefon, ignorišu poruke, pomno gledaju u izlog u kome se ne dešava ama baš ništa kada nas ugledaju na kilometar razdaljine. Daleko su od toga da se sete da bi vam možda bilo potrebno da s nekim podelite muku, neku radost, neku informaciju. Nije da vas ne vole, samo vas se plaše.
Po pravilu nas iznenade oni od kojih nismo očekivali takva iznenađenja. Biće da je problem u našoj lošoj proceni. Tako se usamljeni nađemo u situaciji da tugujemo i zbog prijatelja. Ta vrsta tuge je ona podmukla, ona koja tišti 24 sata dnevno, budi iz sna, liči na noćnu moru, pitanja bez odgovora, preispitivanje u čemu smo pogrešili, da nešto nismo zaboravili, propustili, da nije greška, da nije dezinformacija, da nije...
Dovoljno je što se oni koji su se razveli osećaju kao neparni brojevi. Ili kao nepravilni brojevi, možda. U početku ih razni prijatelji pozivaju, a onda sve ređe jer se desi da se započnu neke teme koje bi tog „neparnog” mogle da pogode, kao npr. da se neko razvodi. Ma kako zvučalo, društvo lakše prihvata one koji su singl od onih koji su razvodom stekli takav status. Taj „singl” sada zjapi kao provalija. Naći će se među prijateljima oni koji će vam ponuditi utočište za dušu u svakom trenutku, koji će na pitanje da li imaju tri minuta za vas odgovoriti da imaju sve vreme ovog sveta, ali i oni koji se neće nigde i nikada naći.
Ono što uvek začudi jeste da se nestali vrate. Niknu istom neverovatnom brzinom kojom su i usahli. Kreću onda priče o tegobama života, manjku vremena, mnogo problema, razni izgovori koje je bolje da ne slušate. Ako imate sposobnost da ljude stavite na mute, sjajno. Imaju sliku, nemaju ton. Po potrebi uključite ton, onda kada pomislite da su se dovoljno pravdali, prosto da biste čuli maestralnu rečenicu: „Izvini, pogrešili smo. Možeš li da nam oprostiš?”. O, naravno, da. Čemu služe prijatelji nego da oproste. Pravo pitanje je možete li da zaboravite? I tako ćete nastaviti svoj život sa svojim ponovo pronađenim prijateljima. Ali pitanje ostaje.
MAGAZIN ELLE U OKTOBARSKOM BROJU DONOSI:
Ekskluzivno: Ružica Đinđić
Žena koja je zadivila Evropu
Prave vrednosti:
Ostanite verni sebi
Večni komadi:
Stvari koje nikada ne izlaze iz mode
Antiage revolucija – Otkrivena tajna gena kože
Moć trendova – Top predlozi za jesenji look i upadljivi modni detalji
Marc Jacobs: Besramni dečko na krovu sveta
Future of sex: Želje koje još uvek ne poznajete
