Izvor: Politika, 07.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča sa istočne strane
Već po starom običaju Srbi su se podelili.Ovaj put na one koji podržavaju "ulazak” Srbije u EU i na one koji su protiv toga. Ovi drugi , naravno ne znaju baš precizno kojim putem bi trebalo krenuti, a prvi opet misle da će se svi problemi rešiti sami od sebe priključenjem velikoj evropskoj "familiji” (namerno koristim znake navoda, jer familija podrazumeva određene odnose među članovima iste, što ovde baš i nije uvek slučaj). Ne želim naravno da podržim ni jedne ni druge, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niti želim da iznosim svoj stav po tom pitanju, jer je on u ovoj priči nebitan, ako ništa drugo nedovoljno sam kompetentan, ali mislim da neke svakodnevne slike iz života u jednoj drugačijoj EU mogu pomoći bar onima koji sanjaju da neke važne stavove formiraju ako ne budni, a ono bar otrežnjeni.
Već petnaest godina živim u Grčkoj, zemlji koja se po većini statističkih pokazatelja zajedno sa Portugalom i Španijom uglavnom nalazila na začelju stare evropske familije (osim kada je u pitanju potrošnja kafe po glavi stanovnika). To znači da je prisiljena da od te iste evropske familije očekuje kredite iz razvojnih fondova da bi u nekoj dalekoj i neodređenoj budućnosti dostigla neki određjeni evropski standard i "kvalitet” života. Taj kvalitet života recimo podrazumeva i nivo izduvnih gasova u urbanim sredinama, čija se granica prema standardima izglasanim u evropskom parlamentu mora strogo poštovati. Izduvne gasove naravno produkuju automobili i to uglavnom oni dotrajali, a oni su zbog visokih uvoznih dažbina u Grčkoj sredinom devedesetih bili zastupljeni isto koliko i u Beogradu. To je problem čije rešenje evropski parlament uglavnom prepušta lokalnim vladama, a rešenje je naravno da se stari automobili zamene novim.
Ali ko i kako da kupi nov automobil u zemlji gde je zagarantovan lični dohodak sedamsto eura, a najjeftiniji automobil košta osam hiljada. To je trenutak koji naravno EU čeka da pokaže svoju ulogu dobročinitelja, pa naravno iz svojih fondova odobrava "bespovratni" kredit kojim će lokalna vlada organizovati dokapitalizaciju kupovine novih automobila, tako što će svaki polovni otkupiti za nekih hiljadu ili dve hiljade evra (u zavisnosti koliki je krš u pitanju), a preostalih šest, sedam hiljada vlasnik mora, kako zna i ume da namakne sam, jer će posle predviđenog vremenskog perioda plaćati kaznu, obzirom da njegov krš zagađuje okolinu, a sumpor dioksid iz izduvnih gasova nagriza mermer Partenona, koji je evropska kulturna baština. Nije loše, reći će neko i iskoristiti šansu da se oslobodi krša i uz dodatni kredit dođe do novog ljubimca na četiri točka.
Problem postaje i pomalo sladunjav, jer kupac mora da se opredeli, za nekog malog Italijana, još manjeg Francuza ili malo tvrđeg Nemca. Taj detalj za ovu priču više nije ni bitan. Bitno je da se tom kupovinom onaj "bespovratni " kredit iz fonda za razvoj vratio tamo, gde je u stvari bio i namenjen. Razvoju evropske automobilske industrije, i da je mala i ne baš bogata Grčka jednom zakonskom odredbom koja se tiče izduvnih gasova anektirana u jedinstveno evropsko tržište. Neko će reći pa ništa zato, bar su dobili nove automobile. To jeste tačno ali ko ovde uopšte govori o automobilima i izduvnim gasovima? Ja ovde sve vreme govorim o onoj reči pod znacima navoda – "bespovratni”"
Vlado Tubin, Grčka
[objavljeno: 08/02/2008]
