Izvor: B92, 28.Nov.2015, 15:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava istina o najhumanijem čoveku među nacistima
Pijanista Vladislav Špilman bio je van sebe, gotovo iznemogao od gladi i bio je siguran da će uskoro biti i pogubljen u nekoj od nacističkih fabrika smrti, kao i ostatak njegove porodice. U takvom stanju je gotovo upuzao u kuću u razrušenoj Varšavi 1944. spreman da umre.
Tokom nemačke okupacije preživeo je nezamislive stvari, ali je ovog puta u ruševnu kuću u koju je došao, stigao spas i to u neočekivanom izdanju. Bio je to nacistički oficir čiji su saborci pobili >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << celu njegovu porodicu zajedno sa još šest miliona Jevreja.
Vilm Hozenfeld, koji je odlikovan Gvozdenim krstom prvog reda za herojstvo u Prvom svetskom ratu, u toj kući zaboravio je na zakletvu Fireru. On je počeo da donosi hranu iznemoglom pijanisti i krije tajnu o njegovom skrovištu. njihovo prijateljstvo ovekovečeno je u filmu Romana Polanskog “Pijanista” iz 2003. koji je osvojio tri Oskara.
Iako je u filmu Hozenfeld predstavljen kao hladan i jednodimenzionalan čovek sve do susreta sa Špilmanom, u novoj knjizi “Ich sehe immer den Menschen vor mir" (Uvek vidim čoveka ispred sebe) Hermana Vinkea otkrivena je njegova drugačija strana.
Savest je u njemu proradila mnogo pre susreta sa pijanistom, a prema njegovim pismima, dnevnicima i sećanjima njegove dece, pa čak i Špilmanove udovice, koja još živi u Varšavi, njegov moral i etički kompas bili su netaknuti tokom rata.
“Ne samo da je Hosenfeld spasao Špilmana, nego i bezbrojne druge Poljake, među kojima je bilo i Jevreja koje je čekala sigurna smrt. Iznad svih smrti i ubistava, ovaj oficir bio je kao svetionik. Verovatno oko 60 ljudi svoj život dugovalo je direktno njemu. Bio je i spasitelj, ali i žrtva, jer nije mogao da se spase smrti u sovjetskom zatvoru, niti da vidi ponovo svoju porodicu”, kaže autor Vinke.
Nacistički oficir, čije su humane zasluge priznate tek poslednjih godina, bio je katolik koji je strogo vaspitavan da se bez pogovora pokorava autoritetima. Prvo se na vernost zakleo pruskom caru Vilhelmu II, a kasnije Adolfu Hitleru, Fireru Trećeg Rajha.
Hozenfeld se priključio nacistima 1935. bio je jedan od nekoliko miliona Nemaca koji su u Hitleru videli šansu da se oslobode sramote iz 1918. S bratom Rudolfom marširao je sa 500.000 muškaraca na Ninrberškom mitingu 1936.
“Izložena su nova oružja. Tenkovska i protivtenkovska oružja, avioni... Ovaj spektakl me je uzbudio”, napisao je on u dnevniku.
“Poznat je širom Nemačke! Svi marširaju s njim kao i moje srce”, napisao je o Hitleru.
Iz njegovih intimnih beleški jasno je da je Hozenfeld smatrao Hitlera herojem, ali je s vremenom užas i praznina njegove doktrine postala očigledna.
Firer je mrzeo Poljsku i sve koje nije ubio, zarobio je u toj zemlji. Kada je prvi put bio svedok gladi i mukama poljskih zatvorenika, Hozenfeld je napisao svojoj ženi: “Mislim da i ovi ljudi vide da i ja patim s njima. Žalosno je videti ove sirote ljude u ovakvom stanju, nemoćne da išta promene. Ali ja tražim pomoć odakle umem i znam”.
Bila je to prva pukotina u monolitu nacističkog duha u njemu, koja će na posletku dovesti do spasenja Vladislava Špilmana.
Prvo je krišom donosio jabuke i orahe neuhranjenim zatvorenicima, a onda neke oslobodio bez ovlašćenja nadležnih.
Ženi je pisao da nosi uniformu kriminalaca. “Srećem se s mnogim vojnicima i železničarima. Sramota me je što sam Nemac”.
On je 1943. prisustvovao suzbijanju pobune u varšavskom getu kada je svaki od Jevreja koji je u tom trenutku bio na ulicama bio ili ubijen na licu mesta, ili deportovan u gasnu komoru.
“Ove životinje... Zbog užasnih masnovnih ubistava Jevreja izgubili smo ovaj rat. Na nama je večna kletva i večno ćemo biti pokriveni sramom. Nemamo prava na saosećanje ili milost. Svi delimo istu krivicu. Sramota me je da prođem gradom. Ovi divljaci misle da tako možemo dobiti rat, ali mi smo ga izgubili ovim ubistvima. Ovaj sram se ne može izbrisati. Ova kletva se ne može ukloniti. Svi smo krivi...”, napisao je tada ženi.
Takav Hozenfeld ušao je u kuću u kojoj se krio Špilman.
Pijanista je posle rata tražio od poljskih komunista da traže od Sovjeta oslobađanje njegovog prijatelja, koji je zarobljen u malom gradu oko 30 kilometara od Varšave i osuđen na 25 godina zbog špijunaže.
U pismu ženi 1946. Hozenfeld je naveo imena Jevreja kojima je pomogao i molio ju je da ih kontaktira i zamoli da mu pomognu da izađe iz zatvora. Međutim, umro je pre nego što mu je iko pomogao 13. avgusta 1952. od pucanja grudne aorte, verovatno tokom mučenja.
.jpg)
