Izvor: B92, 17.Maj.2013, 11:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pornodiseja (ženskog) tela
Pornografija je, u savremenom obliku (grč. porne,prostitutka, pornea,prostitucija i graphein,pisati - tekstualni opis i/ili ilustracija prostitucije i prostitutki), nastala u devetnaestom veku.
Originalni tekst "Pornodiseja (ženskog) tela (1)" je uz dozvolu preuzet sa sajta Centra za fotografiju
Pre ovog perioda, seksualna aktivnost i ljudska seksualnost su bile uklopljene u preovlađujuće sisteme značenja i kao takve likovno obrađivane u skladu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sa kontekstom/namenom.
Seksualnost je, u staroantičkim kultovima plodnosti, predstavljala metaforičku kopču života i smrti – kapiju na kojoj se život i smrt smenjuju i time uređuju (ljudski) univerzum. Zbog toga su likovne predstave koitusa i genitalija često imale sakralnu i/ili zaštitnu funkciju. Slike i skulpture eksplicitnog sadržaja su mogle nositi i šaljivu konotaciju koja je dolazila do izražaja u periodima psihološkog i socijalnog rasterećenja zajednice. Reč je o praznicima tokom kojih su se privremeno ukidale društvene hijerarhije i pravila pristojnosti, a koji su se u obliku karnevala zadržali i tokom hrišćanskog srednjeg veka, renesanse i baroka.
Za hrišćanski senzibilitet pak, telesnost pa time i seksualnost je (bila) područje zastrašujuće neuređenosti. Telesnost se smatra(la) nedostojnom spoznaje, a ipak dostojnom moralne osude (kao posledice naslednog greha – želje za spoznajom?!) Seksualno aluzivni sadržaji nisu, zahvaljujući hrišćanstvu, ulazili u okvir zvaničnog, vizuelnog poretka. Nedvosmisleno erotske ilustracije u hrišćanskoj patrijarhalnoj kulturi su bile krajnje nepoželjne, ali su se ipak pojavljivale na „marginama” te kulture. U pitanju su vizuelni tragovi, neodređenog, paganskog porekla odnosno profanisano nasleđe antičke ikonologije uopšte (recimo na irskim i engleskim romaničkim crkvama). Fasade romaničkih crkava obiluju fantastičkim prepletima ljudi, životinja i biljaka. Pomoću vizuelnih simbola ove fasade govore o ujedinjenju čoveka i celokupne (otelotvorene) „pale prirode” – pod plaštom ,,greha” i žudnje za iskupljenjem.
Tek viktorijansko doba počinje da insistira na hipotetičkoj, ali do danas nepreciznoj razlici u predstavljanju poželjne, „zdrave“ erotike tela i nepoželjne, „bolesne“ pornografske telesnosti. Zahvaljujući medicini, devetnaesti vek odbacuje do tada preovlađujući narativni, simbolički potencijal tela i zamenjuje ga fiziologijom i anatomijom tela. Pornografija od tada podrazumeva eksplicitno prikazivanje snošaja i /ili genitalija putem razglednica, fotografija, crteža, lascivnih tekstova, filmova... isključivo radi seksualnog užitka i zarade.
U Sjedinjenim Američkim Državama je 1873. godine nastala prva verzija zakona koji je definisao i sankcionisao obscenost (obscenity laws), u čiji domen je spadala (i danas spada) pornografija. Njegova savremena verzija, tzv. Miller test, prepoznaje obscenost ukoliko su ispunjena sva tri sledeća uslova: Ako prosečna osoba,koja zastupa savremena uverenja svoje zajednice, smatra da neko delo, posmatrano u celini, izaziva neprimerenu seksualnu žudnju; Ako delo prikazuje ili opisuje seksualnost na očigledno uvredljiv način; Ako delo, posmatrano u celini, ne poseduje ozbiljnu književnu, umetničku, političku ili naučnu vrednost.
Takvu „razoružanu”golotinju, lišenu analogija, komunikacije i naizgled ideološke komponente, opslužuju nelagodnost, zazor i otvoreno nipodaštavanje. Štaviše, sama reč postaje univerzalna diskvalifikacija jer označava bilo kakvu (zlo)upotrebu tela i duha, isključivo u komercijalne svrhe.
Ponekad je, naročito u umetnosti, teško napraviti jasnu razliku između utilitarizacije polnog nagona tj. pornografije i sublimacije tog istog nagona tj. erotike (koja takođe može biti komercijalna). Smatramo da je ovu razliku moguće odrediti na osnovu namera proizvođača eksplicitnih predstava, (u zavisnosti od toga koliko autori insistiraju na pukoj seksualnoj stimulaciji), ali ne uvek po reakciji publike.
Uopšteno, smatramo da se pornografija bavi fiziološkom dimenzijom seksualnosti dok se erotika bavi željom (za seksom). Erotika stvara želju – ona podrazumeva uživanje u samoj želji. Pritom se ispunjenje odlaže svim raspoloživim sredstvima (pomoću lepote, ružnoće, intelektualnih i psiholoških igara, umetnosti, skrivanja i otkrivanja, religije, društvenih konvencija itd.). Pornografija, s druge strane, gledaoca privremeno oslobađa od želje, tj. (meta)fizičke životne motivacije; ona nudi paradoksalnu simulaciju prirode bez predumišljaja.
Ovde su prikazani dokumentarni snimci američke umetnice Barbare Nitke, načinjeni u pauzama snimanja porno filmova, osamdesetih godina prošlog veka. Za gornju fotografiju je karakteristična igra sa ogledalom koje odr(a)žava prisustvo neopredeljeno za identitet. Ovakav tretman prizora se može nadovezati na klasično slikarstvo renesanse, manirizma, baroka i sl. gde postoje brojne mogućnosti za interpretaciju (npr. Jan van Eyck, Diego Velazquez i dr.).
Fotografije iz ovog ciklusa (American Ecstasy), naglašavaju ambivalentnu isprepletenost pornografskih i erotskih ali i iluzionističkih, psiholoških i egzistencijalnih elementa. U ovom slučaju je pod znakom pitanja ne samo reakcija posmatrača već i namera autorke. Naime, moguće je na ovim snimcima iz ekskluzivnog pornografskog miljea uočiti izvesne viškove značenja (pomenuti efekat ogledala) koje „ne bi trebalo“ da sadrže.
Umetnica pronalazi način da u samom srcu porno industrije napravi neku vrstu cezure ili pauze, uslovno rečeno, unutar koje umeće sopstveni pogled. Taj pogled zaobilazi tzv. pravila pristojnosti pošto često insistira na „suvišnoj” doslovnosti. Ali taj pogled istovremeno priziva interpretaciju nudeći na taj način „suviše“ i porno industriji, inače jednoj od najisplativijih grana američke privrede.
