Izvor: Blic, 15.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Popio sam svoje za ceo ovaj život
Popio sam svoje za ceo ovaj život
Starac sa šeširom na glavi strpljivo je čekao u hodniku Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. 'Imam 67 godina, ne pijem sedam, a počeo sam da pijem sa osam godina...'
Čkiljavim pogledom proveravao je uverljivost svojih reči, a onda nastavio:
- Taj doktor što me primio samo mi je kratko rek’o: 'Ako ostaviš piće - živećeš, ako ne ostaviš - živećeš, ali kratko.' Nije mi se umiralo!
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Nailazak doktora propratio je s oduševljenjem.
- Oni nas doživljavaju kao neke mađioničare, polubogove! - tumači dr Petar Nastasić, koordinator Bloka za bolesti zavisnosti, na kome je naš junak prošao svoje trežnjenje nakon višedecenijskog pijanstva. On sad dolazi na kontrole, ali unutra su novi koji pokušavaju da kažu zbogom alkoholu i ostalim drogama.Za dugačkim stolom sedi njih desetak. U čelu stola dr Jovanka Pavlović, rukovodilac programa za ženski alkoholizam, strelja pogledom i šiba rečima. Mora li baš tako strogo?
- Mora! Kakva bolest, takvo i lečenje. Kod njih su veliki otpori kad treba da sagledaju kakvi su bili prema sebi i prema drugima i zbog toga je terapija konfrontirajuća. Oni moraju da se suoče sa tim kakvi su kao očevi, sinovi, kćerke, kakve su probleme napravili i da se nauče da zauzmu novi stav - tumači dr Pavlović.
Za stolom je četvoročlana porodica. Otac alkoholičar, sin narkoman, majka i kćerka.
- Muž mi je bio alkoholičar još kad smo se upoznali, ali ja to nisam shvatala. Kad sam shvatila, počela sam da mu se prilagođavam, umesto da nešto konkretno učinim i sprečim srljanje porodice u propast - ispoveda se R.D. koja je 32 godine provela sa mužem alkoholičarem i na kraju su svi zajedno spas potražili u čuvenoj Palmotićevoj ulici.
- L.K. je pedesetdvogodišnja radnica jedne poznate kompanije koja proizvodi bezalkoholna pića. Međutim, njen izbor bila je votka.
- Pijem od svoje 25. godine. Pila sam svakog dana i to isključivo u kući. Uzmem flašu votke i pijem dok ne baldišem i fizički i psihički. Posle ne mogu da odem na posao. Malo radim, pa uzmem bolovanje. Ranije sam mogla više da izdržim. Imam ćerku koju sam faktički oterala svojim alkoholizmom. Kad počnem da pijem, ne mislim ni na šta, a kad se otreznim, hoću da crknem od muke što to radim!
V.Ž. (42) sebe definiše bez ustezanja:
- Ja sam čist alkoholičar. Poreklom sam iz Dalmacije gde se vino pije neumereno i već 14 godina sam fizički zavistan od alkohola. Pio sam svaki dan, odnosno samo sam se dolivao i bio pijan non-stop. Ovde sam donet polulud, na ivici delirijum tremensa. Valjda mi je Bog rekao: ti si svoje popio za ovozemaljski život.
Svi oni su grupa na takozvanom kliničkom odeljenju. I svi se, manje-više, hrabro suočavaju sa svojim problemima. Intenzivno lečenje traje najduže šest do osam nedelja, ali produžna faza, tj. rehabilitacija i reintegracija u porodicu i socijalnu zajednicu traje i do dve godine. Kako neko od njih reče 'od ovoga se leči čitavog života'. Ranko Pivljanin
.jpg)
