Izvor: Politika, 27.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogledaj nas očima deteta (2)
Nastavak teksta od pre neki dan
Ovo što sledi je serija izneverenih očekivanja iskazanih u usmenim i pisanim komentarima: 1. Nema kratko prepričanog prvog nastavka (kao što je slučaj u serijalima), a na vama je da odlučite da li ćete samo nastaviti sa čitanjem drugog. 2. Nema mnogo informacija o Torontu, što će dodatno uneti zabunu (zašto ovaj tekst u ovoj rubrici). 3. Nema seksa i nasilja, što bi bili dovoljno dobri razlozi da se nastavi sa čitanjem. Šta onda ima? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ima pokušaj da se odgovori na pitanje s početka (o čemu pisati) i da se opravda (pesnički) naslov teksta.
Elem: Možda pisati o pokušaju da se pređe ulica na pešačkom prelazu uz zeleno svetlo za pešake i da se ostane živ? Nije bitno koje ste nacionalnosti ili boje kože, naši vozači nisu ni nacionalisti ni rasisti i trudiće se jednako da vas pregaze bili vi Srbin ili Jupiterijanac.
U Torontu policajci ne smeju da naplate kaznu. Oni vam je samo napišu, a na vama je da li ćete da je platite telefonom ili ćete otići na sud i diskutovati pred sudijom slab vid i potpuno nepoznavanje propisa dotičnog policajca. Ako se policajac ne pojavi na sudu, vi ste oslobođeni kazne jer sud nema dokaza protiv vas. Sigurno ste zbunjeni – da li je to dobro? Nije, jer u Torontu policajac ne može sa vama da se dogovori kao čovek pa da prolazak pravo iz trake za skretanje desno tretira kao nevezivanje pojasa – što je objektivno po stepenu opasnosti isto, samo je cena za korisnika prihvatljivija (mene kao prekršioca, jer je jeftinije, a verujem da i druga strana nije loše prošla, jer račun nisam video).
Nije i zato što vam je u Torontu lakše da prođete nekažnjeno za oružanu pljačku, nego da ne platite kaznu za brzu voznju ili pogrešno parkiranje. Nigde nije idealno, ali u Torontu su bar pešaci zaštićena vrsta (kao endemska ribica iz Postojnske jame, kako sam se lično uverio na školskim ekskurzijama 1972, 1976, 1977 i 1979 – samo sam Tjentište i grob Save Kovačevića obišao više puta), te automobili staju pred pešačkim prelazom da propuste pešake i niko im zbog toga ne trubi. Istina i pešaci znaju kako da se ponašaju, pa ne hodaju po biciklističkoj stazi na primer kao beogradski na Adi (tako biciklizam na Adi postaje ekstermni sport). Kad smo već kod biciklista (pozdrav ovogodišnjem laureatu Nina), oni u Torontu nose zastitne kacige, pa kad padnu, ostanu živi i manje ih boli nego naše Beograđane. Sve je stvar navike, a navika se stiče upornim šamaranjem po novčaniku. Vrlo brzo se nauči da je đubretu mesto u korpi, da trava pred kućom mora biti ošišana, da sneg sa pločnika mora biti sklonjen najkasnije 24 sata po prestanku padavina i da upotreba rashladnih uređaja po stanovima nikako ne podrazumeva da svi drugi koji prolaze pored vaše zgrade moraju da kupe i uvek nose otvorene kišobrane. Osim ako ne žele da se brane od čopora napuštenih pasa kojih u Beogradu ima više od vrabaca, čime (psi) zaslužuju da budu nova maskota grada. U Torontu se umesto pasa morate braniti od rakuna i tvorova koji slobodno trčkaraju oko vas (ili iznad vas na tavanu vaše kuće). Ali vodite računa kako se branite od njih, jer ako ste nehumani (čitaj normalni), opet će biti šamaranja po novčaniku.
Toliko tema, ali o kojoj pisati? Nijedna nije preterano zanimljiva. Svi mi znamo šta nam smeta i kako to može da se ispravi ("Svinjo jedna, nije ti ulica obor da bacaš gde stigneš", "Kretenu jedan, traži od autoškole da ti vrati pare, jer te nista nisu naučili" su samo neka od mogućih rešenja koja su u skladu sa Darvinovom teorijom evolucije. Jer će posle ovakvih glasno izrečenih komentara samo najjači preživeti, nadajmo se da to nisu "svinja" i "kreten").
Radije ću vam ispričati nekoliko anegdota iz beogradskog života mog 12-godišnjeg sina. Time će i naslov ovog pisanija imati nekakav smisao.
Vojin, gore pomenuti momak, u Beogradu ima dve vrste drugova – jedni su deca naših prijatelja, pa su silom prilika postali i njegovi prijatelji, a drugi su to postali kroz igranje raznih sportova u obližnjem školskom dvorištu. Šta je on naučio od sve te dece i kako ona utiču na njegov razvoj?
Od Stefana je na primer naučio da je bolje putovati trolejbusom nego autobusom, jer ti za trolejbus ne treba karta. Ovo nisam ni ja znao, ali zašto bi Stefan tako nešto izmislio? Zbunjujuće je međutim bilo Stefanovo pitanje upućeno Vojinu – Šta radite kada pobegnete sa časa? Zašto bi bežali sa časa, bio je Vojinov odgovor. Isto tako ostalo je nejasno zašto kokice treba kupiti u "Pećini", a koka-kolu u samoposluzi, a onda ih pri ulasku u bioskop sakriti ispod majce (kao da su narkotici ili oružje). Ili zašto svoje stvari (mobilni, i-pod, lopta) treba držati na oku, kada se iste stvari mogu kupiti u prodavnici, ako su već nekome potrebne. Ni sledeći razgovor nije bio preterano jasan:
Srđan: Vojine, kakve ocene imaš u školi – A, B ili C?
Vojin: "A".
Srđan: Ne kaže se a, nego molim.
Ali nije baš sve zbunjujuće za Vojina. Kada je njegov drugar Roki počeo u svoje rečenice obilato da ubacuje psovke, Vojin mu je samo rekao da mu se to ne sviđa i otišao kući. Sutradan mu se Roki izvinio i rekao da više neće psovati. Bar kada je Vojin prisutan, neće. Ovo je istinita priča i biće uvršćena u Riplijevom Verovali ili ne izdanju za 2008.
Mesec ipo dana beogradskog asfalta bilo je dovoljno Vojinu da poprimi izvesnu dozu beogradskog šarma. Kada smo se vraćali avionom za Toronto, on je spavao u sedištu do prolaza. Nepoznati momak koji je sedeo do prozora ga je probudio da bi mogao da izađe i ode do wc-a. Vojin se pomerio da ga pusti da prođe i bunovno ali krajnje ozbiljno upitao da li čovek planira da se vrati, ili pak on može da legne preko oba sedišta. Momak je bio zbunjen, jer je video da je Vojin ozbiljan sa svojim pitanjem.
Pozdrav svima od Branka.
Branko Bošković, Toronto, Kanada
[objavljeno: 27.11.2007.]
