Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Okt.2015, 12:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobediti bolest: Život sa šifrom C20
Kada ste životno ugroženi, kao što sam bila ja obolevši od raka debelog creva u 45. godini, onda tek počnete da cenite život, a posebno sitnice koje ga čine lepim. Ovom ispovešću želim da podarim svoja iskustva o temi o kojoj se nerado govori. I ne samo da podarim, već i ukažem na značaj ranog otkrivanja bolesti koja jeste opasna, ali ne i nepobediva, piše Vesna Miletić u uvodu svoje knjige “Život sa šifrom C20”. U mesecu borbe protiv raka dojke Novi magazin objavljuje izvode >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << iz knjige, kao važano životno iskustvo I uputstvo
Živa, a u stvari mrtva, to je bila moja dijagnoza krajem 2010. i početkom 2011. godine. Oni koji me nisu tako dobro poznavali nisu primećivali da se sa mnom nešto dešava, ali moja prijateljica Snežana Radivojević insistirala je da odem na ispitivanje, a ja olako prelazila preko onoga što mi je govorila. Zapravo, plašila sam se. Svesno sam odlagala rešavanje problema koji je kucao na vrata mog života. U januaru više nisam mogla da izdržim i pala sam u krevet. Kako Zdravstveni centar u Vranju nije imao hematologa, dobila sam uput za Niš gde su, posle ispitivanja, ustanovili da imam tešku anemiju. Doktorka je rekla da su mi vrednosti gvožđa izuzetno niske i naložila da što pre odem kod ginekologa i gastroenterologa. “Vi očigledno gubite krv, zato morate utvrditi pravi uzrok anemije”, savetovala me je. Prepisala mi je lekove, a posle dve nedelje već mi je bilo bolje.
Živnula sam i to me je odvratilo od namere da uradim podrobne i kompletne analize. Prolazili su dani, meseci, a meni je ponovo bivalo loše. Saterana u ćošak, uradila sam gastroskopiju koja prikazuje gornje delove organa za varenje. Upitno i sa strahom gledala sam lekara koji je rekao da je u pitanju mala želudačna kila i da ništa nije opasno. Zakazao mi je kolonoskopiju, pregled koji podrazumeva snimanje unutrašnjosti debelog creva. Imala sam strašan otpor jer se pregled obavlja kroz analni kanal. Otpor je bio toliki da sam najbitniji pregled u mom slučaju, koji otkriva sve promene na debelom crevu, u poslednjem momentu otkazala. Rekla sam doktoru da dolazi neka važna strana delegacija i da je moje prisustvo neophodno. Slagala sam. Tada nisam mogla ni da pretpostavim koliko se skupo plaća kukavičluk, ali sam kasnije saznala i to, nažalost, na teži način.
INTERNET: Umesto da prekinem agoniju, radila sam ono što nikako nisam smela. Provodila sam mnogo vremena na Internetu. Kada sam ukucavala simptome koje sam imala – česte, krvave i sluzave stolice – pretraživač mi je izbacivao ono najgore – rak debelog creva. Istog trenutka bih prekinula čitanje jer sam bila uplašena. To bi me držalo sat-dva, a onda bih sve pročitala o raku debelog creva. Osim simptoma koje sam imala, ovu bolest karakterišu gubitak apetita i mršavljenje. Mislila sam tada da se to ne odnosi na mene jer sam normalno jela i nisam izgubila ni gram. Spoljašnji izgled nije odavao utisak da sam ozbiljno bolesna. Bilo je neverovatno kako sam samu sebe zavaravala! Nisam mogla da se suzdržim, pa sam ponovo radila isto. Čitala sam i čitala, a kada bih pronašla neku manje opasnu dijagnozu, osećala sam olakšanje. I tako iz dana u dan... Tešila sam se… Pokazaće se – bezuspešno. Prava panika hvatala bi me kad sam čitala forume. Tada bih ludela jer bih onda, paradoksalno, shvatila da bolujem od svih mogućih bolesti, da mi nema spasa i da sigurno umirem. I umesto da uradim kolonoskopiju, ja sam dijagnozu tražila na Internetu. U svojoj ludosti išla sam toliko daleko da sam samoinicijativno u Zavodu za javno zdravlje tražila da izvrše analizu stolice i utvrde da nije možda u pitanju neka gljivica ili bakterija. Rezultati su bili negativni, što me je malo umirilo. Kakvu sam grešku napravila! Još jednu u nizu. Zato nikada, ama baš nikada, nemojte dozvoliti da Internet bude vaš doktor jer gubite dragoceno vreme.
IMAM RAK: Pripreme za odlazak na pregled koji će moj, život moje porodice i najbližih pretvoriti u pakao, teško su mi pale. Stigla sam sa suprugom i pre zakazanog termina. Pregled uopšte nije bio strašan kako sam zamišljala. Prva rečenica dr Zvonka bila je da imam veliki polip i da mi je neophodna operacija u Beogradu. Nešto je buknulo u meni, nisam mogla da izdržim. Tražila sam da od mene ne krije ništa i saopšti mi istinu.”Pa dobro, imaš tumor, uradio sam biopsiju i rezultati će biti gotovi za tri dana”, odgovorio je.
Sve mi se okrenulo. Preplavio me je strah, ščepao tako jako da sam jedva disala. Tračak nade da nije u pitanju karcinom samo je tinjao. U tom trenutku počeo je zapravo da se gasi kao plamen pod naletima vetra. Tri dana čekanja rezultata činila su mi se kao večnost. Bila sam na poslu kad mi je zazvonio mobilni. Zvali su me iz privatne ordinacije i rekli da dođem. U ordinaciji me je čekao lekar i rekao da rezultati nisu dobri. “Šta si čekala do sada?!”, pitao me je. Nisam imala odgovor. Tempirana bomba u meni bila je aktivirana. Saopštio mi je da imam rak! Moje sumnje su se obistinile. Bio je petak, 13. maj 2011. godine, osam dana pre mog 45. rođendana.
Prijateljstvo
Riječanka Mirjana Davidović koja živi sa porodicom u Nemačkoj takođe je obolela od karcinoma debelog creva. Saznala je za knjigu, sprijateljile smo se i bila sam njena gošća deset dana. Za to vreme satima smo razgovarale o bolesti i pružila sam joj podršku, koja je bolesnima itekako potrebna. Za nju sam ja Anđelina i Čuvarica. Na moju veliku radost, Mirjana je dobro i počela je da radi. Bolest nas je spojila i izrodilo se jedno divno prijateljstvo. Ima li šta lepše? Mirjanin sinčić se zove Mak.
POČETAK BORBE: U tom trenutku nisam osećala strah, verovatno sam bila u šoku. Jedino sam razmišljala kako moram da uradim to što je neizbežno, da obezbedim uput, obavim konsultacije gde da se operišem, kupim sve što mi je potrebno za bolnicu. Mnogo mi je teže palo kako da strašnu dijagnozu saopštim suprugu, deci, majci, bratu, prijateljima, ljudima koje volim i koji me vole. Majka, koja je tvrda na suzama i izuzetno hrabra žena, počela je da plače, a ja sam je molila da to ne čini jer mi suze nisu potrebne, već samo podrška. Moja dugogodišnja prijateljica Zorica je plakala, Bojana vikala na mene, cimerka iz studentskih dana Caka spustila mi slušalicu jer je bila šokirana, Biljana i Snežana takođe, ali su se dobro držale. Stigao je i suprug. Na licu mu se videlo da je u šoku. “Hoćeš da popijemo kafu”, upitala sam. “Skuvaću ja. Ti sedi”, odgovorio je. Poslušala sam ga. Sela sam i to je trajalo vrlo kratko. Ustala sam i nervozno šetala. “Zorane, kako da kažemo Vladanu i Strahinji? Za nas je ovo šok, a tek za njih! Plašim se”, rekla sam mu. Ćutali smo oboje i vagali šta je za njih najbolje. Odlučili smo da decu poštedimo istine i, naizgled bezbrižna, saopštila im da imam polip na debelom crevu i da ću morati na operaciju. Obojica su pitali: “Mama, da li je opasno?” Rekla sam im da nije. Lagala sam ih svesno, da ih poštedim stresa.
Bila sam kao u paklu i, za divno čudo, osećala da imam snage za najtežu borbu u svom životu. Imala sam neku neobjašnjivu pozitivnu energiju – valjda je to bio urođeni nagon za samoodržanjem. Zvala sam braću u Beogradu, Bobu i Zorana, koje mnogo volim i na koje mogu uvek da se oslonim. Boba je stariji i po zanimanju je magistar farmacije. Zoki je tu mojih godina, dečji je hirurg ortoped i radi na Institutu za majku i dete u Beogradu. Dok su bili srednjoškolci, a kasnije studenti, voleli su da za raspust dođu u Vranje. Za mene je vreme provedeno s njima, s mojim Paunovićima, uvek bilo kao praznik. Činilo mi se da dobro podnose to što sam im saopštila. Uz mene su, kao što su uvek bili. Obojica su komentarisali: “Polako, biće sve u redu. Ne paniči! Daj nam malo vremena da vidimo šta je najbolje za tebe!” Javili su mi da je prava adresa za mene Prva hirurška klinika Kliničko-bolničkog centra Srbije. Rekli su mi da spremim papire i da u utorak 17. maja ujutru u pola osam budem ispred bolnice. Operisaće me dr Aleksandar Šepetkovski, školski drug mog brata. “Mlađi je hirurg, ali je odličan”, uveravao me je brat, a ja sam mu bezgranično verovala. Ispostavilo se da treba verovati ljudima koje čovek voli – uvek.
HOD PO ŽICI: Ušli smo na Prvu hiruršku kliniku, a ja od tog trenutka nisam bila sigurna hoću li iz nje izaći. Zbogom stvarni svete! Dočekao me je doktor koji mi je na prvi pogled bio simpatičan. Obratio mi se rečima: “Ja sam doktor Šepetkovski, za tebe sam Šepi. Ti ne izgledaš kao neko ko je bolestan. I od sada ćemo biti na ti”. Bilo mi je malo lakše. Već posle prvog pregleda, rekao mi je: “Veco, nažalost, ti jesi moj pacijent. Karcinom se nalazi na sedam centimetara od završetka debelog creva i neophodna je operacija, a možda ću morati da ti stavim i privremenu kesu”. Osećala sam da propadam…
Dr Šepi me je obavestio da ću biti operisana u petak i da sam prva na programu. Brat je prokomentarisao da je to odlično. Verujem mu, jer je i sam hirurg. Dakle, još dan i po do operacije. Do tada su me vodili na snimanje pluća, obavili internistički pregled, svaki čas uzimali krv. Imala sam česte stolice zbog rastvora koji sam pila. To i analni pregledi bili su mi najteži, ali iz sopstvene kože nisam mogla da izađem. Posle završenog snimanja na skeneru doktor me je pitao za dozvolu da mi ukloni jajnik koji je, kako kaže, u raspadanju. Klimnula sam glavom bez razmišljanja. Šta je to u odnosu na ljudski život...
DAN “D”: Osvanuo je 20. maj, dan kada ću biti operisana, dan uoči mog 45. rođendana. Isključila sam telefon jer ni sa kim ne mogu da pričam. Stavila sam slušalice, uključila radio i koncentrisala se na muziku. Prijalo mi je, ali mi je svaki minut bio kao večnost. U sobu je ušao i moj doktor, zadovoljan što sam smirena. “Sve će biti u redu, ne plaši se”, kaže mi. Osmehivao se, a to je za pacijenta pravi melem. Po mene su došle dve sestre, navukle mi neke bele čarape, a cimerke su mi govorile da budem hrabra i da mi drže palčeve. Otišla sam u nepoznato, ne sluteći šta me čeka. Slike dece su mi bile u glavi i davale snagu da ne posustanem. Stepenicama smo stigli do hola, gde sam doživela pravi šok. Od četiri ili pet operacionih sala vrata na jednoj bila su otvorena, a oni koji su čekali imali su priliku da gledaju direktan prenos operacije. Videla sam doktore i medicinsko osoblje u zelenim mantilima, njihove savijene glave, dodavanje instrumenata, a u daljini se čula muzika sa nekog radio-aparata. Nisam mogla da verujem! Okrenula sam se prema zidu i zurila u njega. Plašila sam se da se ne srušim.
U tom trenutku došle su medicinske sestre, skinule sve sa mene, stavile me na pokretni krevet i pokrile čaršavom. Spakovale su uredno spavaćicu i klompe i odložile ih na stolicu. Gledala sam u ono što je ostalo iza mene i pomislila: “Vesna, došao je i taj momenat koji si dugo odlagala. Izvadiće ti bombu, otarasićeš se nje napokon”. U mojoj glavi nije bilo ni trunke panike jer me vera u ono što su mi govorili doktor i brat nije napuštala. Potom su me odvezli u salu koja je blještala od reflektora. Prebacili su me na operacioni sto. Nisam osećala ništa. Ni strah, ni uzbuđenje, ni uznemirenost. Čak sam se i osmehnula kad su me nešto pitali. Svi su bili jako profesionalni i ljubazni, a onda totalni mrak.
Iz daljine sam čula da me neko doziva, da mi govori da je sve u redu i da se moram probuditi. Teško sam otvarala oči, a kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao: “Preživela sam!” Anestezija je popustila, a jasam shvatila da sam već u šok-sobi. Pogled mi je padao na sat. Tačno je trinaest i četrdeset pet, dakle operacija je trajala četiri sata. Raspadala sam se od bolova. Davali su mi trodon da ih ublaže. Kako su mi ruke bile ispod pokrivača, prešla sam preko stomaka i napipala kesu. O ne, samo to ne! Sada sam već plakala. Prošla su tri sata od operacije, a ja nikako nisam mogla da zaspim. Kako sam i mogla kad je pored mene ležao čovek koji kao da je bio u Jasenovcu? Jaukao je od bolova. Umirao je. Strašno je biti svedok, sa izgledima da doživiš istu sudbinu. Tog trenutka sam prvi put poželela da umrem. Isti osećaj me nije napuštao gde god da okrenem glavu. Kreveti u šok-sobi postavljeni su u krug, tako da imate pogled na svakog pacijenta. Gledamo se očima u kojima nema radosti, u kojima su samo bol i tuga. I nada, tek u pojedinim. Ne znam kakve su bile moje oči, ali znam da su živnule kada se uveče pojavio dr Šepetkovski. Ušao je bez mantila, nasmejan i srdačan, i rekao: “Veco, sve je proteklo dobro. Kako se osećaš?” Tiho sam odgovorila: “Dobro”, a prijale su mi njegova briga i neposrednost koju, koliko sam mogla da zaključim za ovo kratko vreme, bez razlike pokazuje prema svakom bolesniku.
PONOVO ROĐENA: Vreme nikako nije prolazilo. Uspela sam da zaspim, ali na kratko. Ponovo bolovi, s tim što su fizički prestajali, ali oni u duši nikako. Prošla je ponoć. Došao je 21. maj, moj rođendan. Malo je reći da sam bila veoma tužna kad se setim kako sam ga dočekala, sama, bolesna, bez porodice i dragih osoba. Iznenada mi je prišla sestra i poljubila me. Čestitala mi je rođendan, uz želju da što pre ozdravim. Videvši moj zbunjeni izraz lica, objasnila mi je da je iz matičnog broja shvatila da mi je danas rođendan. Veoma lep i dragocen gest koji nikada neće izbledeti. Napokon je svanulo, zbog čega sam osećala nešto nalik radosti. To je značilo da danas izlazim iz šok-sobe, iz tamnice u kojoj nikom ne bih poželela da se nađe. Oko osam je ponovo stigao doktor da vidi kako sam. Govorila sam otežano jer sam i dalje bila iscrpljena, imala sam cevčice u nosu i osećala umor od svega. Prišla mu je sestra i referisala sve o mom stanju. Rekla mu je i za rođendan, a doktor mi je takođe čestitao. Oko jedanaest sati prebacili su me u moju sobu, gde me je čekao suprug, brižan i vidno uplašen zbog mog izgleda. Strah je bio još veći jer sam na sebi imala mnogo drenova. Na vratu sam imala centralu, kako oni kažu, preko koje sam primala infuziju. Poljubio me je i čestitao rođendan, a ja sam bila polumrtva. Pitala sam samo kako su deca. Rekao je da su dobro i da još ne znaju istinu.
LIVADA
Došao je i taj dugo očekivani ponedeljak. Pakovala mi je stvari i pomagala mi da se obučem moja ujna, verna pratilja. Oko jedanaest sati stigao je i suprug kolima Hitne pomoći. Pozdravljala sam se sa svima i, kao da je iza mene streljački vod, pobegla iz bolnice. Udisala sam majski vazduh punim plućima. O, Bože, kako je lepo kad si napolju! A samo pre godinu dana nisam tako razmišljala. Vozili smo se prema Vranju polako, jer su kola Hitne pomoći jako neudobna. Ništa mi nije smetalo jer sam se vraćala svojoj porodici. Usput smo stali, a kada su otvorili vrata i pomogli mi da izađem, pogled mi je privukla jedna nepokošena livada sa crvenim bulkama. Rekla sam oduševljeno: “Bože, kako je lepo!” Suprug je u šali dodao: “Ne znam šta je tebi ovde lepo”. “Ne razumeš, i ne daj Bože da me iko ikada razume i prođe kroz pakao iz kojeg sam upravo izašla”, naglo sam izgovorila.
PREISPITIVANJE: Dan se vukao, a ja ležala rasporena. I dalje mi je bilo loše, nije postojao deo tela koji me nije boleo. Zaspala bih, pa se probudila. Davali su mi injekcije protiv bolova i tako celog dana na moj 45. rođendan. Oči su mi bile širom otvorene, a misli se rojile kao pčele u košnici. Šta će biti sa mojom decom ako se nešto iskomplikuje i desi se ono najgore? Kako će to uticati na njih? Znam da će veoma teško podneti moju smrt, ali moraće da nauče da žive bez mene. Jeste surovo, ali to je život. Plačem zbog njih. Prebacivala sam sebi što sam se do besvesti iscrpljivala na poslu i nervirala zbog sitnica. U svojoj ludosti toliko sam išla daleko da, kad mi je bilo mnogo loše, nisam ostajala kod kuće, već odlazila na posao špricajući se pre toga u Domu zdravlja. Često sam pozivala medicinsku sestru Olju da dođe i da mi injekciju u kancelariji, da bih nakon toga nastavljala sa poslom. Preskakala sam obroke i pušila po dve kutije cigareta dnevno. Govorila bih: daj da uradim još ovo, pa ovo, a kada bih pogledala na sat shvatila bih da je prošlo podne bez ijednog zalogaja. Pri tom sam cigarete palila jednu za drugom, nije mi bio potreban upaljač. Na kraju, zašto nisam otišla kod lekara čim su se pojavili prvi simptomi? Zato što sam bila nemarna i što mi je sve drugo bilo važnije od sopstvenog zdravlja. A kako sam sada našla vremena? Morala sam, jer sam bila saterana u ćošak. To, nažalost, radi većina ljudi. Interesantno, nikad se nisam pitala zašto se meni ovo dešava. Bilo mi je potpuno jasno da sam sve radila na svoju štetu. Ja sam, u stvari, sebi bila najveći neprijatelj.
PROHODALA SAM: Uz mene su i dalje neprekidno bili ujna, Zoki i Boba. Posle nekoliko dana sam hodala, a pomoć fizioterapeuta mi više nije bila potrebna. Došla sam do prozora. Bio je to prvi put da moje oči vide spoljašnji svet. Drveće je ozelenelo, a kroz granje su se probijali sunčevi zraci. Različite nijanse zelene boje titrale su pred mojim očima, toliko da nisam mogla da se odvojim od prozora dok mi je pogled lutao levo-desno. Upijala sam sve što je pred mojim očima, kao ispucala zemlja kišu. Duboko sam udisala vazduh koji je mirisao na proleće i na život. Nisam osećala bol dok sam stajala, samo ushićenje i radost. Tišinu obojenu prolećem remetili su prolaznici koji su žurili. Bože, nisu ni svesni kako su srećni. Zavidela sam im, a sebi prebacivala što nisam znala da uživam u običnim malim stvarima. Da mi je da vratim vreme, znala bih šta da radim. Ali, ne mogu.
Sebičnost
Januar je 2013. godine i odlazim na kontrolu u Beograd. Čula sam se sa doktorom koji mi je rekao da dođem posle dvanaest sati jer ima komplikovanu operaciju. Stigla sam pre vremena. Hodnik je pun ljudi, uglavnom starijih. Došli su na pregled i malo duže čekaju. Zbog toga su nezadovoljni i ne biraju reči, optužujući lekare. Sestre su im govorile da budu strpljivi jer je operacija u toku, ali nije vredelo. Slušala sam, a u meni se sve kuvalo. “Šta oni misle? Samo nas šetaju. Nemam druga posla nego da čekam. Ma, garantovano sada piju kafu”, govorio je dekica koji je bio najgrlatiji. Nisam više mogla da izdržim. Ljutito sam rekla: “Gospodine, znate li da se ovog trenutka na samo dvadesetak metara lekari bore za nečiji život? I ja sam to prošla. Kako možete biti takvi? Ako ne završite danas, onda ćete sutra. Nemojte biti tako sebični”. Čovek me je u čudu gledao, ništa nije odgovorio i otišao je. Drugi me je podržavao što sam tako burno reagovala. Mora da je prošao isto što i ja.
VLADAN I STRAHINJA: Vidno sam smršala i izgledala kao avet. Visoka sam 170 cm, a kada sam došla u bolnicu imala sam 65 kilograma. Prema nekim standardima trebalo je da malo oslabim i imam idealnu težinu. Ali, nikada me to nije opterećivalo jer u porodici niko nije gojazan. Za nekoliko dana u bolnici izgubila sam 7 kilograma što se odmah odrazilo na mom licu. Obrazi su mi upali, kao i oči. Telo mi je izgledalo anoreksično. Ranije sam nosila veličinu M ili L, a sad bih mogla i S. To me nije brinulo jer sam znala da je najgore iza mene. Da li je? Opet malodušnost, pa kažem sebi: “Daj, prestani s tim!” Namerno sam izbegavala susret sa sinom, koji se u to vreme školovao u Beogradu i igrao fudbal. Ali, želja da ga vidim bila je ogromna. Kolega i moj prijatelj Bane opet je bio u Beogradu. Zamolila sam ga da zajedno dođu, ali da Vladana, pre dolaska u bolnicu, pripremi za razgovor. Bože, kako da mu saopštim? Pokrila sam se do grla kako ne bi video sve one kese prikačene za moje telo. Dlanovi nisu prestajali da mi se znoje. Došao je, ljubila sam ga, a u pogledu sam mu videla nešto nalik strahu. Izgovorila sam: “Vladane, znaš šta, nisam ti rekla pravu istinu. Mama boluje od raka, ali na sreću sada je sve u redu”. Opet sam prikrivala istinu. Ništa se još sa sigurnošću nije znalo bez patohistoloških nalaza. Odstranjeni su mi tumor veličine 13 cm i 23 žlezde i poslati su na analizu, a od rezultata zavisi tok i ishod lečenja. Začudo, Vladan se dobro držao, uopšte nije pokazivao emocije, ali sam osećala da je duboko potresen. To je potvrdio SMS porukom koju mi je poslao čim je izašao iz bolnice: “Mama, nemoj da misliš da ne brinem za tebe. I te kako brinem, ali nisam hteo to da pokažem da se ne bi sekirala. Volim te”. A ja sam plakala i odgovorila: “I ja tebe, najviše na svetu”. Pomislila sam kako je jak i stabilan za svoje godine. Bila sam ponosna na njega.
Postoperativni period nije kao mirno more, naročito posle operacije karcinoma. Bure su česte i mogu da vas odvedu na dno, da vas više nema. Ali, okolina mi to nije dozvoljavala. Pre svih, Strahinja, pred kim nisam smela da pokažem koliko mi je teško. Ubijali su me njegova patnja i strah u očima. Oni su mi slali jasnu poruku: “Mama, nemoj da me ostaviš”. Neću, bila sam odlučna.
ŠIFRA C20: Provodila sam dane nestrpljivo čekajući rezultate sa patologije i odluku konzilijuma. Sumnjala sam da neću biti pošteđena hemioterapije, što me je plašilo. Posle mesec dana rezultati su bili gotovi i ponovo sam morala da odem u Beograd. Opet susret sa bolnicom, koji u meni izaziva jaku uznemirenost i teskobu. U holu su poređane stolice na kojima sede uplašeni ljudi. Prepoznajem neke koji su u isto vreme ležali u bolnici kad i ja. Pozdravljamo se srdačno, kao pravi prijatelji. Razmenjujemo iskustva po pitanju ishrane, načina života. U razgovor nam upada žena iz Republike Srpske koja kao iz topa kaže: “Ma nikad nisam pušila, zdravo sam se hranila, bavila sportom i evo šta sam zaradila. Nema pravila!” Tražila je odgovor na pitanje koje sve muči. Ja sam ga odavno pronašla. Čula sam kako me prozivaju. Ušla sam naizgled mirna, a srce mi je tuklo kao ludo. Moj lekar je referisao, članovi konzilijuma pažljivo slušali i gledali snimke. Dlanovi su mi bili vlažni, kad je jedan od njih konačno rekao: “Vesna, operacija je odlično urađena. Vi ste zdravi, ali kako su vam dve žlezde pozitivne, moraćete da primite šest ciklusa hemioterapije. To ALI podrazumevalo je stalnu neizvesnost i pamtiću ga dok sam živa. Dijagnoza je neoplasma malignum recti, šifra C20. Ne znam kako sam izašla iz prostorije u kojoj kao da vam sude. Suprug me je upitno gledao, a ja sam mu odgovorila: “Primaću hemioterapiju” Tešio me je: “Izdržaćemo i to”. “Da li ću?”, pitala sam se.
Dok smo čekali doktora govorila sam sebi da nije sve tako crno i da sam ovo, na kraju, i očekivala. Pojavio se, objasnio koje ću citostatike primati, rekao da nije ništa strašno i da ću u avgustu imati još jednu operaciju – zatvaranje ileostome. To čini lako, sa osmehom, moj spasitelj, kako ga samo ja zovem. Postavljam mu najgluplje moguće pitanje: “A da li će mi kosa otpasti?” Kao da je to najbitnije. Naprotiv, nije. Osmehivao se i blago rekao: “Neće, Veco, ne brini”.
KASNO JE: Najteže mi je bilo da slušam ispovesti pacijenata kod kojih se pojavio recidiv. Toga sam se najviše plašila. A onda sam doživela novi šok. Pronela se vest da se novinarka Slađana Veljković razbolela. “Ima karcinom dojke, ali je mnogo zakasnila. Dani su joj odbrojani”, priča jedan od pacijenata. Zanemela sam. Slađu sam već dugo poznavala. Bila je dopisnik Večernjih novosti i, osim što smo poslovno sarađivale, često smo pričale o deci i problemima koji su nas mučili. Kad god je dolazila na konferencije za novinare, ušla bi u moju kancelariju da me vidi i popije kafu. Mogla je da računa na mene, kao i ja na nju. Samo pre dva meseca poslala mi je poruku. “Veco, bolest je ozbiljna, ali ni ti nisi blaga boljka. Pobedićeš je, uz tebe sam”, napisala mi je Slađana. Izašla sam i ne znam kako stigla kući. Uzela sam mobilni i poslala joj skoro istovetnu poruku. “Hvala ti, ali se bojim da sam zakasnila”, odgovorila mi je.
Bila je u pravu, umrla je posle dva dana. To me je pokosilo. Ne prođe dan a da se nje ne setim. Tugujem i pokušavam da razumem zašto se predala bez borbe. Stigao je i četvrtak. Postupak sam već znala, tako da sam se mnogo manje plašila nego prvi put.
Danijela
U krevetu pored prozora ležala je mlada žena. Pružila sam joj ruku i upoznale smo se. “Ja sam Danijela. Rođena sam u Crnoj Gori, a živim u Prijepolju, gde sam udata”. Imala je dugu kosu boje žita skupljenu u punđu i plave oči. Pored nje su još dve žene. Majka Julija i sestra Sanja.
“Danijela ne zna da ima rak. Operisali su je, ali su se pojavile metastaze na jetri. Ako izdrži još mesec dana, biće dobro. Molim te, ne govori joj ništa i ne koristi dezodoranse, smetaju joj mirisi”…
Smišljala sam kako da joj olakšam muke, a kako je muzika moj pokretač, pustila sam joj jednom prilikom pesmu Maraje Keri “Without You” (“Bez tebe”), koja deluje kao melem. Ne znam šta se desilo, ali je tražila da predivnu baladu slušamo, neću da preteram, preko pedeset puta, što danju, što noću… Danijeli je bivalo sve gore. Majka i suprug su me molili da im u toku noći javljam kako je. Pristala sam jer toliko mogu da učinim, kao i da je držim za ruku i milujem. Dva puta su joj već vadili vodu iz pluća. Onda bi joj bilo dobro, pa bi je čak u kolicima izveli napolje. Međutim, spasa joj nije bilo. Umirala je pred očima najbližih. Mislim da je toga bila svesna, što je bilo najgore od svega. Eutanazija je u ovakvim slučajevima pravo rešenje, spas za onoga ko je bolestan, ali i za porodicu, ma koliko to izgledalo surovo.
Retko sanjam i ne pridajem mnogo značaja snovima. Dve nedelje po izlasku iz bolnice sanjala sam Danijelu. Kao, došla je kući kod mene i dok smo pile sok čaša joj je pukla u ruci. Izgledala je lepo. Dugu sjajnu kosu je pustila, kapke ispod kojih su plave oči našminkala, lepo se obukla. Ja sam bila u trenerci i govorila joj kako sam srećna što je došla kod mene. “Pa, jesam li ti obećala da će ti moja ćerka biti snaja. Došla sam da vidim gde je dajem”. Dok govori, osmehuje se. Probudila sam se i više nisam mogla da spavam. Ujutru sam ispričala san majci, a ona je rekla da ne sluti na dobro. Kasno popodne zazvonio mi je telefon. Javio se njen suprug i slomljenog glasa rekao: “Veco, Danijela je danas umrla. Sahrana je sutra. Izdahnula je uz pesmu koju ste zajedno slušale”.
IMA LI KRAJA? Tokom lečenja citostaticima upoznala sam mnogo ljudi. Uglavnom su stariji, ali ima i mlađih, nažalost. Ova podmukla bolest ne bira. Nekoliko puta sam se zadesila da ležim pored Dejana koji je mojih godina i ima karcinom pluća. Za razliku od ostalih, ne jadikuje već se bori. Često sam ga sretala u gradu, kad je šetao sa svojom porodicom. Pozdravimo se i razgovaramo o bolesti. Obavezno pitam: “Kakvi su ti rezultati i kad završavaš hemioterapiju?” Govorio je da je u redu, ali da je još na bolovanju i da mu kasni plata. Kasa Fonda zdravstvenog osiguranja je prazna, tako da na zaradu morate čekati i mesecima. I pored toga, nasmejan je. Razumemo se. Srećna sam zbog njega, a i zbog sebe. Biće dobro, mislim. A onda, jednog dana čujem da je umro. Ima li kraja? Nažalost, nema. Nešto kasnije čujem da je umro još jedan čovek koji se lečio kad i ja. Zvao se Goran. Zbog visokog šećera koji je imao ništa nije video, tako da ga je ćerka dovodila na hemioterapiju. Na muku koju je već imao, dobio je još veću – karcinom debelog creva. Nije mnogo pričao jer je hemioterapiju izuzetno teško podnosio, toliko teško da više nije dolazio i odustao je od lečenja. Uvek zanemim kad čujem da je neko umro i bolujem u sebi. Znam da nikada i nikoga neću zaboraviti.
IZLEČENA: Prošla su dva meseca od završetka hemioterapije i moram na prvu kontrolu. Trebalo bi da uradim tumor markere, ultrazvuk abdomena i odem na pregled kod svog doktora u Beograd i to ponavljam na svaka tri meseca pune dve godine. Posle prelazim na sporiji režim – kontrole na šest meseci. Sa suprugom kolima ulazimo u Beograd, a ispred nas je nepregledna kolona vozila. Podsećala me je na zmiju koja se kreće polako, prosto mili. Odgovaralo mi je jer sam, kad sam ugledala visoku zgradu na kojoj krupnim slovima piše Kliničko-bolnički centar, imala utisak da me iz nje gledaju Danijeline oči. Tu su i Sale, teta Buba, Snežana, Kristina, deda iz Užica. Stigli smo, a ja sam se kao ona kolona vozila sporo penjala stepenicama. Ulazim u hodnik odeljenja, a pogled mi luta. U krevetima su ležali drugi pacijenti, ali je muka ista. Sestre me prepoznaju, pozdravljaju i kažu da odlično izgledam. Stiže i lekar sa nekom gospođom, predstavlja me kao Paunovu sestru misleći na mog brata Zorana iz Beograda, i kaže: “Veca je bila moj pacijent, pogledajte kako sada dobro izgleda. Sačekaj me u previjalištu dok ispratim gošću”. U glavi mi odzvanja BILA. To mi je potrebno da stalno čujem jer još ne mogu da verujem da je sa mnom sve u redu. Razgovor koji sam vodila sa dr Šepetkovskim bio je prijateljski i opuštajući. Gledao je u papire koje sam donela, rekavši: “Veco, odlično je. I biće dobro”. Interesovao se do detalja o mom zdravstvenom stanju, savetovao da pređem na liberalniji način ishrane, ali i da pripazim. Prebacio mi je ruku preko ramena i ispratio me do vrata. Pozdravili smo se i dogovorili da se vidimo za tri meseca. “Ako imaš neki problem obavezno mi se javi, stojim ti na raspolaganju”, rekao je. Uverila sam se, po ko zna koji put, u ono što mi je brat govorio o njemu. Izuzetan stručnjak i dobar čovek.
Život ide dalje. Vreme neumitno prolazi, a ja na svaka tri meseca kad idem na kontrolu upadam u manju krizu. Ume da me sustigne i češće. No, tu su mi prijateljice Biljana i Snežana koje mi pomažu, kao i ja njima, da prebrodimo mračne faze. Najčešće smehom i razgovorom. Kada pokleknem i zaplačem na poslu, kolega Bane se čudi: “Pa ti si najteže izgurala, a sada se ponašaš kao da su ti sve lađe potonule. Ne razumem te”. Ne razumem ni ja. U međuvremenu su me prebacili na drugo radno mesto. Rukovodim Službom za odnose s javnošću i mnogo mi je lakše. Po stupanju na dužnost novi gradonačelnik Zoran Antić pozvao me je na razgovor i rekao da ima potpuno razumevanje za mene. “Ti i tvoja porodica imate svu moju podršku. Ako ti bilo šta zatreba, možeš računati na mene”, bio je ubedljiv. To se ne zaboravlja.
Često mi u posetu dolazi Čeda, koji ne posustaje u borbi protiv karcinoma. Zbijamo tako masne šale u vezi sa bolešću da je ljudima oko nas neprijatno. Sigurno misle da smo nenormalni jer se, između ostalog, dogovaramo da unapred napišemo oproštajne govore. Kao da predoseti kad potonem, u Vranje dođe moj brat Boba iz Beograda i onda najčešće sedimo na Pržaru, brdu iznad Vranja sa kojeg se kao na dlanu vidi ceo grad. Dugo razgovaramo i ume tako znalački da me protrese. “Razumem da je najteže da promeniš sebe posle svega što ti se desilo. Šta ti fali? Imaš sve, deca su ti dobra. Šta bi još htela?” Nemam odgovor jer je potpuno u pravu. To što mi se desilo je prošlost, a ja hoću i želim dalje.
Držim se i ne predajem.
Veliko interesovanje: Sa promocija knjige
