Izvor: Politika, 17.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pepeljuga iz „treće smene”
Iako su poslovno uspele da se približe muškarcima, kecelja i varjača i dalje se smatraju očekivanim „rekvizitima” neizbežnog kućnog rada većine žena
Bez obzira na poreklo, obrazovanje i radni status, onog trenutka kada se vrate sa posla velikom broju žena u Srbiji počinje da otkucava novo radno vreme – tzv. treća smena. U balkanskim uslovima to znači da porodične obaveze neutrališu sve titule i diplome, a uspešna poslovna žena pretvara se u Pepeljugu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa loncem, keceljom i varjačom u ruci.
Upravo to potvrđuju i najnovija istraživanja koja iznose podatak da dvanaest odsto ispitanika, ženskog i muškog pola, ženu najradije vidi kao domaćicu. Slobodno vreme je kategorija koju mali broj njih poznaje i ima privilegiju da kvalitetno koristi.
Bez obzira na to što su, poslednjih decenija, uspele da iskorače iz patrijarhalnog okvira, da prevaziđu vekovima ukorenjen podređen položaj i postanu koliko-toliko ravnopravan poslovni partner muškarcima, veliki broj žena i dalje nije aboliran od obavljanja kućnih obaveza, sastavljenih od pranja i peglanja veša, čišćenja kuće, spremanja ručka, rešavanja domaćih zadataka, a neretko i menjanja osigurača i plinskih boca.
Mađioničarka od prvog do prvog
U tom segmentu priznaje joj se liderska pozicija. Ona je prva koja treba da se lati usisivača, šporeta i pegle. Ipak, rad ovog „lidera”, koji često mora da bude mađioničar da bi platu „razvukao” od prvog do prvog, ne samo da nije plaćen, već nije ni cenjen. To je onaj, tzv. nevidljivi rad, koji postaje vidan tek kada osvane brdo neopranog posuđa i neobavljenih kućnih poslova.
Prema stepenu ekonomske moći, ostvarenim pravima i slobodama, većina žena u svetu, a i kod nas, još korača bar nekoliko koraka iza muškaraca. Naravno, čast izuzecima koje su uspele da ih prestignu!
Različite ideologije različito su i posmatrale ulogu žene u društvu. Dok su je „konzervativnije” videle kao „mašinu” za rađanje i vaspitanje dece, „liberalnije” su shvatile da je mogu dobro upotrebiti na tržištu rada i kapitala, kao „pogon” za pravljenje novca. Političarima su dobrodošle kao glasačko telo koje lako mogu da fasciniraju, ali pre svega u jeku izbornih kampanja.
A tu je, naravno, i „holivudski teror” ideala večne mladosti i lepote, čemu služi armija plastičnih hirurga, kozmetičara, fitnes trenera, gurua" Može li takva, „superžena” trećeg milenijuma da se odupre ovim uticajima i pronađe vreme samo za sebe?
Prema rečima prof. dr Zorice Tomić, komunikologa, u savremenoj epohi u kojoj je sve standardizovano i formalizovano, i slobodno vreme koje pojedini teoretičari kulture definišu kao prostor igre, razonode i duhovne upitanosti postaje neka vrsta zadatka.
– Saveti koje ženama upućuju mediji, koji se javljaju kao agenti kapitala, usmeravaju ih na neprekidni i „lekoviti” šoping, odlazak u teretane, kozmetičke salone i ordinacije plastične hirurgije. Nema predloga o čitanju knjiga, bavljenju umetnošću ili razvijanju duhovnosti. Slobodno vreme je postalo podređeno imperativu kapitala – kategorična je naša sagovornica.
Ona ukazuje da je došlo do promene statusa i uloge domaćice koja je u srpskom društvu, donedavno, imala povlašćen položaj. Sada se pojavila nova kategorija – prinudnih domaćica i prinudnog slobodnog vremena.
Kada gledate televizijsku emisiju u kojoj žene pristaju da na nekoliko dana zamene svoju porodicu odlaskom u drugu možete da uočite specifičan kulturološki fenomen. Vidite da postoji jasan raskorak između žene u provinciji i gradu. Tamo gde nema posla žena je u podređenijem položaju i prihvata ulogu domaćice. Pri tom, od žene se ovde očekuje da neprestano drži krpu u ruci, kuva, sprema, pegla, bilo da je zaposlena ili nije. Taj rad u kući se kod nas, nažalost, ne vrednuje adekvatno, dok na Zapadu on ima svoju tržišnu cenu. Pitanje kapitala zadire u sve, pa i u sferu slobodnog vremena – kaže Tomić.
Fizički i emotivni trošak
Sličan stav iznosi i prof. dr Anđelka Milić, sa katedre za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja ističe da posao žene u domaćinstvu nema karakter rada.
– Koliko god da je opterećena, žena u kući nastavlja da obavlja „domaći rad”. Podjednako umornom se oseća i zaposlena i nezaposlena žena. Rad u kući se tretira kao potreba žene da zadovolji svoju porodicu. Kada se sve to ideološki prebaci na ženu, a ona ne dobija priznanje, njeno biće se oseća prezreno – naglašava profesorka Milić i dodaje da se žena pri takvim obavezama troši, ne samo fizički, već i emotivno.
– U Africi žena još uvek kilometrima nosi vodu do svoje kuće, što nije slučaj u Evropi. U doba tehnološkog napretka postoji dosta aparata, od usisivača, veš-mašine, miksera, koji ženi fizički olakšavaju posao, ali problem je što se ona u tom radu duhovno troši i iscrpljuje. Njena briga o drugima nema karakter društvenog priznanja, osim ako nije uzvraćena ljubavlju najbližih, što često nije slučaj. Žena se tada oseća krajnje zanemareno i eksploatisano, a često radi u uslovima stalne napetosti i tenzija – zaključuje Anđelka Milić.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 18/04/2008]
