Izvor: B92, 04.Feb.2020, 17:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Pala sam i povredila se. Svi su okrenuli glavu"
Zaprepašćena reakcijom ljudi u teretani koju redovno posećuje, javila nam se čitateljka B92. Pala je i povredila se, i niko joj nije pomogao.
Piše: Milena Rodić
"Nisam skoro ispala smotana, da ne kažem glupava, kao jutros. Pade mi torbica sa onih 'džepova' kraj table trake za trčanje. Silazim hvatajući se za ručke sa strane, dok traka nastavlja da vrti devet kilometara na sat. Podigla sam svoje stvari i u pola sekunde sam prestala da donosim zdravorazumne >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << odluke. Kilava sam ceo dan, te mi se zamantalo čim sam krenula da podižem glavu. Da bude još gore, nagonski sam nastavila ka traci", prepričava ova devojka u dvadesetim godinama.
Napominje da iskusno koristi sprave, ali da je jutros imala "prekid filma".
"Kada se vraćam obično stanem na nepokretni deo sa strane u slučaju da ostavim da radi. Ne znam šta se odvilo, bar hiljaditi put mi je na ovoj spravi, ali noga mi je završila na traci u brzini. Zaista, ne znam kako sam to 'uspela'. I, ukratko - kreće onaj momenat letenja i prevrtanja sa smešnih video-klipova kada se ljudi lome. Lepo se čulo, još lepše sam se izlupala", kaže ona, navodeći rezultat - udarena glava, odrano rame i krvavo koleno.
U svoj lupnjavi koju je izazvala, očekivala je da će neko prići jer, kako kaže, i sama je pritrčavala ljudima u sličnim situacijama.
"Završila sam na podu i osvešćujući se i u procesu shvatanja šta se dogodilo, instinktivno prelećem očima preko prostorije. Očekivala sam pomoć, a dobila sam okretanje glave više od deset ljudi u prostoriji. Posle minuta mog boravka na patosu žena koja nastavlja da šeta na traci do mene, skida slušalice jer zurim u nju i pita me jesam li dobro. Dok vraća slušalice, ja ipak očajnički nastavljam da joj se obraćam: 'Zamantalo mi se', na šta opet vadi jednu slušalicu, savetuje me da prekinem i nastavlja sa svojim treningom", govori i dalje iznenađena manjkom empatije.
Nije bilo nikakve reakcije, pa ni smeha. Pripadnici svih grupa odraslih osoba nalazili su se u prostoriji: mlađi momci, stariji gospodini, devojke njenih godina, žena koja joj se obratila, i - ništa.
"Sama sam se sa sobom nasmejala od blama. Ruka tu, noga tu. Okej sam. Nastavila sam lagano da treniram bez sprava. Kada sam završila trening i zaputila se ka svlačionici, četrdesetak minuta kasnije, prišla mi je radnica teretane. Kako se ispostavilo, ona je takođe bila u prostoriji među tim ljudima. Na odlasku izrazila je zabrinutost, došao je i vlasnik, da se uvere da sam dobro“, priča čitateljka.
Podeljena odgovornost
Celog dana muči je samo jedno pitanje - zašto niko nije prišao da vidi da li je dobro u trenutku posle pada?
"To je stvar podeljene odgovornosti. Niko neće da priđe ili ćute jer misle da će neko drugi. Ukoliko smo u grupi, masi, i neko padne, svi očekuju da će neko drugi da pomogne", objašnjava psiholog Dragica Simić.
Neko bi pretpostavio da bi ljudi voleli da im bude pružena pomoć i ostali bi, u najmanju ruku, bili razočarani da se to ne dogodi.
"Ne zamišljaju sebe u situaciji da im se to isto desilo, samo su se našli u neprijatnoj situaciji", kaže Simićeva.
Devojka koja je pala u teretani naročito je začuđena jer je ostali vežbači svakodnevno viđaju i nastaviće da je sreću u istoj teretani. Donekle se oseća kao da ih poznaje, pa su joj time očekivanja od ljudi bila veća.
"Tim što ih svakodnevno viđate još je teže da to prihvatite. Ljudi su otupeli, trudimo se da gledamo svako svoja posla. Vi mislite da ste na neki način sa njima dobri, ali to je samo prividno", objašnjava Dragica Simić.
.jpg)
