Izvor: Blic, 27.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osuđen na doživotno učenje
Osuđen na doživotno učenje
Kako se religioznost razvija u nama? Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku? Od čega zavise naše predstave o Bogu? U čemu je razlika između straha i strahopoštovanja? Šta znači izraz 'osvestiti svoj krst'? Otkud zlo u čoveku? Može li se biti posednut đavolom? Da li je bolest uvek zlo? To su neka od pitanja iz knjige '50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko-psihoterapeutske prakse,' koju je sačinio dr Vladeta Jerotić, danas >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nesumnjivo najčitaniji autor među našim psihijatrima i psihoterapeutima, psiholozima i pravoslavnim duhovnicima. Reč je o odgovorima na pitanja koja su mu, minulih decenija, postavljali sagovornici i polemičari tokom njegovih javnih nastupa. Neka od njih se tiču psihijatrije, druga psihoterapije, neka su psihološka, a o nekima su najpozvaniji da razmišljaju pravoslavni duhovnici i hrišćanski teolozi. Ponajviše, to su pitanja, kaže dr Jerotić, koja su 'me lično mučila i o kojima sam razmišljao više godina'. Iz knjige koju su objavili 'Ars Libri' iz Beograda i 'Besjeda' iz Banja Luke, izdvajamo neka pitanja i odgovore čija mudrost će doneti duhovno zadovoljstvo i korist svakom čitaocu koji je na strani vanredne njege duha i samousavršavanja.
Pošto u čovekovu genetsku strukturu nisu ugrađeni instiktivni mehanizmi, čovek je 'osuđen' na doživotno učenje koje predstavlja njegov najelementarniji životni proces
I pored toga što svaki čovek ima u sebi religioznu klicu, šta je osnovni razlog da ta klica i proklija?
U prvi mah se čini da je lako odgovoriti na Vaše pitanje, uz navođenje, sigurno i Vama poznatih činilaca koji mogu pozitivno da utiču na proklijavanje 'religiozne klice' u čoveku, po Jungu nazvane 'arhetipski religiozan čovek'. Mada postoje podstrekački činioci koji pomažu razvoju čovekove religioznosti, ne bi trebalo da zanemarimo i sledeće činioce: iskreno religiozni roditelji, ili bar jedan od njih koji će umeti da stvori istinsku religioznu 'atmosferu' u porodici; povoljan tok adolescencije u kojoj se prirodno budi radoznalost za religiju; neka knjiga ili susret sa nekom osobom, dubokoverujućom; ozbiljna bolest, neka spoljašnja nesreća, unutrašnja duševna kriza bliska 'graničnoj situaciji' koja zahteva novo odlučivanje, itd.
Sve ovo jesu 'okidači' za oživljavanje homo religiosusa u nama, ali svi ovi činioci ( i drugi ovde nepomenuti) ne moraju da budu delotvorni u podsticanju 'religiozne klice' da iznikne i donese plod. Mora da postoji još neki, i to odlučujući, tajanstveni činilac od koga zavisi da li ćemo postati verodostojno religiozni. Prema uverenju i iskustvu hrišćanskih svetitelja, presudni momenat kada neko postaje za ceo život pravi hrišćanin, jeste onaj tren kada mu golub Duha Svetog sleti na rame i šapne mu Božiju poruku. Ovako su postajali religiozni i svetiteljski religiozni i oni ljudi (o kojima do sada ovde nije bilo reči) koji u svome životu, od rođenja, nisu imali nijedan od maločas pomenutih, pokretačkih činilaca, koji prirodno, bude u čoveku, urođenu mu, religioznu klicu. Naprotiv. Mnogim ljudima, u njihovom proteklom životu, do onog iznenadnog prosvetljenja Duhom Svetim, dešavale su se nesreće koje su od njih činile lopove i ubice, bludnike i očajnike a zbog kojih niko od njih nije više ništa dobro očekivao: A desilo se čudo, neobjašnjivo i za najpametnijeg psihologa!
Za kraj odgovora ostavio bih malo mesta i za hrišćanskog psihologa, rekavši da kao što klica našeg ja, verovatno i nad-ja, iako urođena, nije kod svih ljudi istog kvaliteta, takva je, različitog kvaliteta, i religiozna klica u svima nama. Stoga su i spoljašnji povoljni ili nepovoljni uslovi za razvoj, relativni. A držim se još jednog, ovog puta subjektivnog uverenja, pozivajući se na Hristove reči iz Besede na gori: Blago čistima srcem jer će Boga videti! Neka je i najmanji deo čovekovog srca ostao neokaljan gresima, biće dovoljno da iz toga sačuvanog čistog dela srca, čovek samo jednom iskreno zavapi Bogu - Bog će mu se odazvati, i zamrla 'religiozna klica' proklijaće.
Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?
Veoma sam sklon takvom uverenju, i kao hrišćanin i kao psihoterapeut. Zar bi Isus Hristos tražio od nas da idemo Njegovim putem kada čovek ne bi nosio u sebi, kao bogoliko biće, neprestanu težnju ka usavršavanju? Niža živa bića u prirodi snabdevena su 'savršenim' instiktima koji se izgleda milionima godina nisu menjali ili usavršavali. Jedini je čovek u prirodi (da li od Boga takav stvoren ili je takvim postao?) nezavršen i nesavršen, 'čardak ni na nebu ni na zemlji'. Pošto u njegovu genetsku strukturu nisu ugrađeni instiktivni mehanizmi, čovek je 'osuđen' na doživotno učenje koje predstavlja njegov najelementarniji životni proces. Već u normalnom razvoju deteta primećuje se težnja ka usavršavanju (preko imitacije, zatim identifikacije, a onda i putem formiranja sopstvenog identiteta), u adolescentnom dobu mnogo više, ali i u toku celog čovekovog života, sve do smrti. Ovaj proces usavršavanja čoveka Jung je nazvao 'individuacioni proces', čiji viši stupanj razvoja može da bude označen hrišćanskim pojmom oboženja (theosis).
K.G.Jung u svojoj knjizi Ajon: istraživanja fenomenologije Selfa, iz 1951. godine, piše: 'Težnja ka teleozisu (grč. usavršavanje, razvijanje u pravcu jednog savršenijeg stanja) u smislu savršenstva nije samo opravdana već je urođena čoveku kao karakteristika koja za civilizaciju predstavlja jedan od njenih najdubljih korena. Ova težnja je tako moćna da može da postane strast koja svakog vuče u njenu službu' (u zagradi i podvučeno V.J.). Smatrajući ovu čovekovu težnju ka savršenstvu arhetipskom, Jung otkriva i njenu negativnu stranu, ističući neku prisilnost u samoj težnji, a koja onda, nasuprot svesnoj kontroli, nastupa silovito i nekontrolisano, u saglasnosti sa arhajskom prirodom arhetipa.
Po svoj prilici, sledeći ovu tamnu stranu čovekove težnje ka savršenstvu, sledbenik arhetipske psihologije David Miler (D.Miller) obrušava se i na hrišćanstvo, postavljajući, ne samo pitanje: Kako biti savršen 'kao što je savršen Otac vaš nebeski?' (Matej, 5, 48), kada je razlika između čoveka i Boga beskrajna, već i dovodeći u sumnju prevod grčke reči teleios ('savršen'), koja u Lukinom Jevanđelju (6,36) glasi: 'Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.' Nastaviće se
