Izvor: Blic, 05.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam se kao iznemogla životinja
Osećam se kao iznemogla životinja
Taj roman, koji je završen ovog proleća, zametnuo se pre čitavih dvadeset i pet godina. Tada sam neke ulomke objavljivao po književnim časopisima, jer nisam imao snage da čitavu zamisao uobličim onako kako se ona u meni javila. Dakle, pisanje bez olovke tog romana trajalo je četvrt veka - rekao je Radovan Beli Marković na početku razgovora za 'Blic' povodom svoje dvanaeste knjige -romana 'Knez Miškin u belom Valjevu' koji početkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iduće nedelje objavljuje 'Narodna knjiga' iz Beograda.
Govoreći o tome zašto se opredelio da baš čuvenog Kneza Miškina 'dovede' u Valjevo, Beli Marković kaže da je reč zapravo o svojevrsnoj opsesiji.
'Roman 'Idiot' F. M. Dostojevskog je opsesivna knjiga ne samo moje mladosti već i mog zrelog doba. Iako sam obećao da je 'Poslednja ruža Kolubare' moj poslednji pokušaj da dostignem svoj literarni ideal, ipak sam tu stvar ponovo 'načeo' sa Miškinom. Očigledno sam nedosledan čovek (smeh). Dakle, moj ideal je da napišem taj famozni roman ni o čemu. E, ovaj koji ima u naslovu Kneza Miškina, po nekom svom eskapizmu, možda se najviše približio tom mom idealu. Vidite, poznato je da pisci uzimaju iz života likove za svoje romane, a ja sam pokušao da likove iz romana na neki način vratim u život. Čitava priča je smeštena u predratnu groznicu, mislim na godine pred Drugi svetski rat, kada se iščekuje dolazak Kneza Miškina u Belo Valjevo među poklonike ezoterijskog pristupa literaturi. To su ljudi zbunjeni tom predratnom groznicom o kojoj mi, valjda, imamo pojma. Znamo šta je to'. Zašto je to roman eskapizma?
- Zato što se u tim teškim prilikama vrti oko sebe samog i tematizuje sopstvene probleme. Uglavnom se događa u prostorima poezije između dva rata. I gde god da je neka ideja koju sam hteo da iznesem bolje formulisana u nečijim stihovima, ja sam ih navodio. Jer, verovali ili ne, čak i danas se čovek može skriti u poeziji. Meni može i da promakne neki roman mojih prijatelja, ali knjiga poezije vrlo teško.
A, šta je, po vašem uverenju, ta predratna groznica?
- Ne bih se usudio da je precizno opisujem, ali ja lično živim u toj predratnoj groznici od nekih devedesetih, tačnije od onog famoznog Vidovdana na Kosovu. Jesmo li, po tom vašem ličnom osećanju, još uvek u predratnoj groznici?
- Ne. Nedavno sam se čak oslobodio tih noćnih mora kada je reč o pretećim avionima na nebu. Doduše, nisam od onih koje potiču od zemljotresa kao pojave koja je debelo drmala onaj moj kraj. Ali, čini mi se da nas zloslutni avioni više neće nadletati. Da ne pričamo o politici, ali mislim da upravo u tome da nema više pretnji oličenih u NATO avionima, jeste najviše postignuće. A valjda Bog zna kako će biti i šta će se dešavati, jer on je direktor svega ovoga. A kako se vi osećate u ovom postojećem društvenom trenutku?
- Postoji tu jedan bitan detalj. Koji?
- Nisam čovek koji se priprema za život. Pre bih mogao reći da se pripremam za ono drugo. Moje godine o tome rečito govore. Bavim se završavanjem svojih književnih poslova, zbog kojih, valjda, i jesam na ovoj zemlji. Ne znam da li je važno to što sam napisao, ali znam da sam dužan da poradim na onom što sam već obavio i čemu sam život posvetio. Tako da očekujem, kao što se i većina nada, da će među budućim zbivanjima biti i nečeg dobrog. Na primer ?
- Očekujem da će ovi mladi uspeti da artikulišu ovo vreme i ovo doba. Ipak je ostala neka nada za ovu mladež, a moglo se desiti da ni nje (više) ne bude. Konkretno?
- Konkretno to podrazumeva da oni treba da stvaraju svoj svet. Moja generacija, jednostavno, nikada nije imala priliku da stvara svoj svet. Ona je bila sve vreme pod nekom vrstom okupacije. U kom smislu? Kako to mislite da je vaša generacija 'živela pod okupacijom'?
- To vam mogu i empirijski pokazati. Nikada se nije moglo mirno živeti u malenom Lajkovcu. Večito su nas negde pozivali na neke razgovore, dežurstva, rauzgovore... Prisiljavali su nas da budemo neki članovi nečega, a sve to radi posne i suve kore hleba. Naglašavam to, jer se tako čovek nađe tamo gde nikada nije mislio da će biti i gde nikada ne bi bio. I kada bolje razmislim, tada se nije moglo živeti od onih koji su sada okrenuli ćurak pa mrze Tita. Ili oni koji sada 'mrze' Miloševića, ni od njih se svojevremeno nije moglo živeti. Prema tome, moja generacija je svoje postojanje obavila u jednom vremenu neslobode. Šta više, kada malo bolje razmislim, mada to može zazvučati kao cinizam, mislim da je pod nemačkom okupacijom u Lajkovcu, u godinama Drugog svetskog rata, bilo lakše nego kad su došli 'naši'. Jer, u Lajkovcu, na primer, nikada nisu išli tačnije vozovi. Recimo, igrao se tenis! I bilo je manje tog nezgodnog sveta u tom kraju, jer rasporedili su se po šumama, jedni u jednu drugi u drugu, tako da je narod nekako pretrajao. Ali, kako god bilo, ruku na srce, hteo ja to da priznam ili ne, meni je život prošao pod okupacijom. I ova sloboda danas, to je vrlo relativno, jer ja nisam slobodan od sebe samog. Kako? Zašto?
- Tako...jednostavno...nisam slobodan! Osećam se kao neka iznemogla životinja. Nekako sam na kraju svega. Nisam čovek koji ne može da usvaja nove ideje ili da ih razume, naprotiv, i hvala nebeseima za to. Ali, osećam da je kasno da ih ostvarujem. Tatjana Nježić
