Izvor: B92, 02.Mar.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oprosti, ali ne zaboravi
Srbija je druga zemlja u Evropi u kojoj su pobijeni svi Jevreji koji su bili zatvoreni - oko 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je živela u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata. Jedan logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište.
Piše: Mia David
Foto: arhiva Jovana Bajforda i arhiva B92
Izvor: Kvart magazin
Topovske šupe su prvi logor koji su nacisti uspostavili u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Srbiji, a ime je dobio po mestu na kome su bila stacionirana artiljerijska oruđa Kraljevine Jugoslavije. Postojao je od kraja avgusta do oktobra 1941. godine. Iako su zvanični podaci uništeni, procene govore da je kroz njega prošlo oko 5.000 ljudi. Dovođeni su Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su vođeni na streljanje u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište. U Topovskim šupama na Autokomandi pobijeni su svi muškarci Jevreji.
Logor na Starom sajmištu decembra 1941. godine takođe su osnovali nacisti. Smešten na levoj obali Save, preko puta starog Beograda, jevrejski logor na Sajmištu (takođe poznat kao jevrejski logor Zemun- Judenlager Semlin) bio je jedan od prvih koncentracionih logora u Evropi, namenski izgrađen za internaciju Jevreja. Od marta do maja 1942. oko 7.000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih (što je približno polovina jevrejske populacije u okupiranoj Srbiji), tu je sistematski ubijeno u pokretnoj gasnoj komori dopremljenoj iz Nemačke.
Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u Anhaltelager, prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike koji su većinom dalje transportovani u radne logore širom Trećeg rajha. Od maja 1942. do jula 1944. 32.000 logoraša (najvećim delom Srba) prošlo je kroz ovaj logor, od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Uslovi u logoru bili su jezivi. Nije bilo hrane, logoraši su bili primoravani da obavljaju teške i besmislene poslove, čuvari su ih tukli i maltretirali. Svaki treći čovek koji je ušao u logor nije iz njega izašao. Ubrzo posle savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, u kom je i ovaj logor teško oštećen a veliki broj logoraša poginuo, logor je rasformiran. Sajmište je bilo najveći koncetracioni logor u okupiranoj Srbiji.
Oprosti, ali ne zaboravi rečenica je s kojom Jevreji završavaju svaku priču o holokaustu. Upravo to je i najteže. Ljudski um ima potrebu da potisne neprijatne stvari. Država je ta koja bi trebalo da se pozabavi kolektivnim sećanjem. Mi Beograđani imamo bivši logor gotovo u centru grada. I o tome ne znamo skoro ništa. Zaboravili smo. Ali neki malobrojni ljudi koji su još živi nisu zaboravili to sto su tamo preživeli. I nikada neće. Posle svih strašnih godina i ratova u kojima smo učestvovali stvarno ili virtuelno još uvek nemamo mir ni sa prošlošću od pre 50 godina, a kamoli s ovom novijom. Razne institucije su pokretale pitanje Starog sajmišta. Od pre dve godine, kada je B92 preuzeo inicijativu, ovaj projekat je počeo da dobija medijsku pažnju. Povodom Dana holokausta premijerno je prikazan film Sajmište – istorija jednog logora, koji je urađen u produkciji Radio-televizije B92.
Dr Jovan Bajford je profesor psihologije na Open University Milton Keynes u Britaniji. Bavi se interdisciplinarnim istraživanjima veza psihologije i istorije, socijalnog pamćenja i predrasuda, socijalnih i psiholoških aspekata društveno prihvaćenih verovanja. Trenutno radi na knjizi o posleratnoj sudbini Starog sajmišta i sećanju na logor koji se tamo nalazio.
Kako je nastao projekat Sajmište?
Veran Matić: Kada smo pre 15 godina ušli u zapuštenu zgradu u kojoj se nalazilo skladište starih stvari građana koji su umrli na оpštini Stari grad, ušli smo u istoriju jevrejskog naroda u Beogradu, ušli smo, u stvari, u zgradu Oneg sabat. Hteli ili ne, tako smo ušli u istoriju koja je kasnije rezultirala izložbom Komšije kojih više nema: www.rex.b92.net/rexold/jevrejid.htm. Tada sam prvi put shvatio koliko malo znamo jedni o drugima, a to je jedan od preduslova za poštovanje i toleranciju.
Radeći na projektu Nezavisni za istinu od 1999. godine, od kad je u okviru ovog projekta snimljeno na desetine filmova o ratnim zločinima, uzrocima ratova i nekoliko serija, tragao sam za prostorom koji bi mogao postati simbolično mesto koje će se na savremen način baviti temom sećanja i budućnosti, demokratije i tolerancije; koji će biti multimedijalni centar - mešavina holokaust muzeja širom sveta, muzeja tolerancije, muzeja stratišta, itd. Istorijsko sećanje godinama je funkcionalizovano, falsifikovano i politički modifikovano, i zbog toga postoji široko nerazumevanje uzroka onoga što nam se zbiva, nerazumevanje uzroka poslednjih ratova kao i političkih zbivanja uopšte.
Sajmište nam je sve vreme bilo pred nosom. Krenuo sam sa istraživanjem mogućnosti da ovaj prostor postane memorijalni centar. Međutim, i pored pozitivnih reakcija, kao da sam naišao na zid kada je reč o pomacima u realizaciji te ideje.
Onda sam shvatio da ljudi zapravo ne znaju šta se dogodilo na tom prostoru i tako smo odlučili da na trenutak zaustavimo forsiranje ideje o memorijalnom centru kako bismo napravili rekonstrukciju, dokumentarac i upoznali građane Srbije s onim što se dogodilo na Sajmištu.
Kako je po vašem mišljenju došlo do toga da tako mnogo Beograđana ne zna da je na tom mestu bio logor?
Jovan Bajford: Problem je što čak i oni koji znaju da je tamo bio logor najčešće barataju pogrešnim podacima. Ono što me je motivisalo da napravim svoj internet sajt (www.holokaust.rs ) jeste to što čak ni mediji, kada izveštavaju o Sajmištu i njegovoj istoriji, često koriste pogrešne podatke.
Kako ste odlučili da film ima igrane delove rekonstrukcija? Šta je cilj filma i u kojoj meri ste zadovoljni postignutim?
Veran Matić: U snimanje filma smo ušli bez preciznog plana, želeli smo da pronađemo što više svedoka, što je sve teže jer je veliki broj njih preminuo. Kad smo uspeli da dobijemo dovoljan broj, počeli smo sa snimanjem. Onda smo razmišljali kako bismo mogli potencirati faktografiju, vezati se za istoriografe, itd. Međutim, vrlo brzo smo shvatili da su svedoci i emocije koje oni doživljavaju i prenose ključni; da je najvažnija autentičnost svedočenja... Rekonstrukcija se pojavila kao potreba upravo zbog činjenice koju izgovara jedan svedok - da je teško bilo pojmiti da se takvo zlo uopšte može dogoditi. I veliki broj ljudi koji nisu doživeli rat ne znaju kakve su dimenzije tog zla. Zbog toga smo se i odlučili za rekonstrukciju. Mislim da je na tom planu moglo mnogo više da se uradi, da imamo izraženiju repliku u svoj svojoj brutalnosti. No autori su imali drugu ideju, koju sam ja kao producent ispoštovao. Ne znam ko je bio u pravu, to će reći gledaoci.
Šta bi projekat trebalo da sadrži?
Veran Matić: Na prostoru Sajmišta postoje četiri zgrade koje su napravljene kao deo predratnog Sajma. Dakle, idealan prostor za istoriju arhitekture i graditeljstva; prvi put je s tog prostora emitovan televizijski signal – grad nema muzej medija, a Zadužbina Nikole Spasića je idealan izložbeni prostor u kojem bi se mogle smenjivati izložbe i manifestacije, edukativni programi itd. Kula koja vapi za renoviranjem mogla bi biti memorijalni centar u znak sećanja na sam logor, a u okviru njega i muzej holokausta. Italijanski paviljon je takođe izuzetan prostor koji treba što pre rekonstruisati i staviti u funkciju memorijala. Moj cilj je da to postane mesto okupljanja prvenstveno velikog broja mladih, da bude mesto gde će se oni, osim istoriji, učiti i toleranciji, ljudskim pravima, nenasilju... Gde će moći da s porodicom dođu po redovnu dozu kulture, znanja, inovativnosti... Nedaleko odatle nalazi se i Muzej savremene umetnosti, a postoji još prostora za slične sadržaje. Stalno govorimo da grad treba da izađe na reke, ali osim splavarenja ne postoje sadržaji koji bi privukli građane. Stoga mislim da se ovaj koncept sm nameće.
Trebalo bi da projekat Sajmište dobije kuću-muzej tolerancije? U tom kontekstu spominjana su mnoga velika imena arhitekture. Mislite li da je to realno?
Veran Matič: Mislim da prvo treba spasti postojeće zgrade od devastacije i raseliti ih i napraviti memorijalno-edukativni uređeni prostor sa intenzivnim programima.
Taj prostor je dosta velik i moguće je na njemu izgraditi i neki monumentalniji objekat koji bi mogao biti jedan od simbola grada. Mislim da bi to moglo biti realno ako bi bile donete najbitnije odluke. B92 je do sada pokazao zavidnu sposobnost za prikupljanje sredstava.
Zašto Sajmište nije do sada dobilo tretman koji zaslužuje?
Veran Matić: Naš odnos prema prošlosti krajnje je neodgovoran i nije samo Sajmište zapušteno već i čitav niz drugih stratišta.
Jovan Bajford: Na ovo pitanje moguće je dati jednostavan odgovor. Neposredno posle rata, do šezdesetih godina, mesta stradanja – logori, zatvori itd. – nisu bili obeležavani u Jugoslaviji. Dakle, nije bilo zapušteno samo Sajmište već i Banjica, i Jasenovac, i druga mesta koja su svoje memorijale dobila tek šezdesetih godina. Razlog za ovakav odnos prema logorima bio je u tome što su prioriteti vlasti, a pogotovo institucija poput SUBNOR ili SSRNJ, bili pronalaženje i dostojno obeležavanje grobova stradalih kako partizana tako i civila. Dakle, iz razloga koji su povezani sa duboko ukorenjenim običajima vezanim za neophodnost sahrane i obeležavanje grobova pažnja je usmerena na mrtve, a ne na mesta njihovog stradanja, uključujući i logore. Ovo je uticalo i na sudbinu Sajmišta. Na primer, iako pre 1960. godine nije bilo inicijative za obeležavanje mesta na kome se nalazio logor Sajmište, spomen-obeležja su podizana na mestima gde su sahranjene žrtve iz ovog logora: Zemunsko groblje, masovna grobnica na Bežaniji i u Jajincima. To je učinjeno još 1951. godine.
Na društveni zaborav uticalo je i to da se komemoracijama bavio pre svega SUBNOR, koji je imao specifičan stav prema logorima i onima koji su u njemu stradali. Naime, glavni objekat sećanja u delatnostima SUBNOR bili su borci, simpatizeri Narodnooslobodilačkog pokreta, istaknuti komunisti itd, a ne civilno stanovništvo koje je činilo najveći deo logorske populacije. Isto tako, u logorima se nalazilo i mnogo četnika, kao i pripadnika nekomunističkih političkih opcija, tako da se pojam stradanja u logorima nije mogao tek tako asimilovati u dominantnu kulturu sećanja. Tek krajem pedesetih je u okviru SUBNOR osnovana Sekcija bivših logoraša, kada i počinju inicijative za obeležavanje ovih mesta stradanja. Međutim, i nakon toga sećanje ostaje selektivno. U centru pažnje su komunisti u logoru, otpor logoraša, internacija kao deo borbe protiv okupatora, dok je stradanje civila, a pogotovo Jevreja, marginalizovano.
U skladu s ovim pristupom Sajmište je u vreme socijalizma tretirano pre svega kao mesto na kome je tragična i herojska borba progresivnog čovečanstva protiv fašizma" ostavila svoje tragove. Prva spomen-ploča na Sajmištu podignuta je 1974. godine u spomen 40.000 ljudi iz svih krajeva naše zemlje koji su tamo svirepo mučeni i ubijeni. Identičan natpis nosi i ploča iz 1984, koja se i danas nalazi na travnatoj površini između Centralne kule i bivšeg Turskog paviljona.
S druge strane, na sudbinu Sajmišta presudno je delovala njegova lokacija. Kada je počela izgradnja Novog Beograda, na Sajmištu je bio smešten glavni štab Omladinske brigade i kancelarija Odbora za izgradnju Novog Beograda. Međutim, s obzirom na to da je Novi Beograd zamišljen kao grad budućnosti, svim građevinama od pre rata, uključujući i paviljone nekadašnjeg Sajmišta, namenjeno je rušenje. To je bio slučaj sve do sredine 80-ih, kada je Sajmište proglašeno za kulturno dobro.
Čini mi se, međutim, da ovo pitanje ima i drugu dimenziju, a to je zašto je Sajmište posle rata marginalizovano kao mesto holokausta. Naime, od 60-ih pa nadalje, kad su pokrenute inicijative za memorijalizaciju Sajmišta, istorija ovog mesta vezana za holokaust neprekidno se zataškava i zaboravlja. Tokom 80-ih, na primer, redovne devetomajske komemoracije na Sajmištu bile su posvećene revolucionarnoj prošlosti Beograda i sećanju na žrtve fašizma. Njihov cilj bila je reafirmacija moralnih i društvenih vrednosti NOR i socijalističke revolucije, a ne sećanje na jevrejski logor ili holokaust. Dominirali su motivi koji su odražavali simbolički poredak socijalističke Jugoslavije (otpor, jugoslovensko jedinstvo, prkos, herojstvo i revolucija), a vidljiva je bila i jasna hijerarhija žrtava koju je nametala dominantna kultura sećanja: borci, ilegalci, rodoljubi, taoci, a tek na kraju Jevreji, o kojima se govorilo isključivo kao o prvim žrtvama Sajmišta. Specifičnost njihove sudbine, odnosno činjenica da su Jevreji jedina grupa zatočenika Sajmišta koji su bili žrtve planiranog, sistematskog i totalnog uništenja, nikada nije adekvatno prepoznata.
Zašto je u vreme Jugoslavije Sajmište negirano kao logor?
Jovan Bajford: Mislim da Sajmište nije bilo negirano kao logor. Štaviše, posle Titove smrti Sajmište je odabrano kao mesto na kome će se u Beogradu održavati redovne komemoracije i od 1986. godine 9. maj bio je u Beogradu, osim Dana pobede, i Dan logora Sajmište. Danas se malo ko toga seća. Dakle, nije bilo negacije, ali istina je da je sve do 80-ih postojala tendencija da se o ovom logoru govori kao o nekoj apstrakciji, a ne kao o konkretnom mestu stradanja udaljenom svega nekoliko stotina metara od Terazija. Pa ipak ne pripadam onima koji u tome vidi zaveru ćutanja. Mislim da uzroke treba tražiti u načinu na koji je formirana kultura sećanja, najpre u multietničkoj, socijalističkoj Jugoslaviji, kad je heroizam partizana činio primarni objekat sećanja, pa u postjugoslovenskom periodu, u kome dominira srpski nacionalizam i celokupna pažnja javnosti se usmerava na sećanje na stradanja Srba pod ustaškim režimom u Hrvatskoj.
Da li smo kao nacija zreli da se suočimo sa zločinima?
Veran matić: Nismo, ali to je dugoročan proces na kojem treba raditi stalno, intenzivno i uporno, vrlo široko, kroz sve segmente društva. Imamo kao odličan primer i film pod nazivom Prošlost traje zauvek, koji govori o nemačkom suočavanju s prošlošću, vrlo poučan film koji upravo govori o kompleksnosti suočavanja.
Jovan Bajford: Mislim da se Srbi kao nacija izvanredno suočavaju sa zločinima koje su počinili predstavnici drugih naroda. Problem postoji kod sećanja na zločince u sopstvenim redovima. Ali ne mislim da sećanje na Sajmište treba dovoditi u vezu sa zločinima u Jugoslaviji 90-ih. Mislim da žrtve ovog logora zaslužuju memorijal i mesto u istorijskom sećanju i bez toga.
S druge strane, rekao bih da pojam zrelosti podrazumeva neki prirodni tok stvari koji se odvija sam po sebi, bez bilo kakve intervencije, spoljne ili unutrašnje. Srbijansko društvo neće sazreti samo od sebe, već će dalji razvoj kulture sećanja zavisiti od sposobnosti i volje pojedinaca, institucija itd. da izazovu jednu promenu, pa nazovimo to i sazrevanjem.
Mislite da sada postoji politička volja za to?
Jovan Bajford: Mislim da politička volja ne postoji. To je situacija i sa suočavanjem sa zločinima i sa sećanjem na žrtve holokausta. Ali opet mislim da se ne treba previše oslanjati na političare. Suočavanje s prošlošću nije (samo) državni ili politički projekat, već nešto što se može, a i mora, inicirati odozdo.
Veran Matić: Ne postoji politička volja, i to je ključni problem demokratizacije društva i uspostavljanja normalnih odnosa u regionu jugoistočne Evrope.
MAGAZIN KVART U FEBRUARSKOM BROJU DONOSI:
Umetnost:
Zoran Todorović
Tema:
Politika Sećanja
Arhitektura:
Stealth
Dizajn:
Sajam u Parizu
