Izvor: Politika, 30.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Ni Koka-Kola im nije kao naša!"
Kada sam nakon prve godine života u Barseloni otišla u Njujork na svadbu najbolje prijateljice iz Beograda, pričajući kako svi u inostranstvu volimo da kritičkim okom poredimo "naše" i "njihovo", sećam se ovog primera kao ekstremnog, izrečenog sasvim ozbiljno, i to u Americi, na kraju nabrajanja šta je sve kod nas bolje: "Ama ni Koka Kola im nije kao naša!"
Zanimljiv je fenomen kako se nostalgija prema domovini sublimira kroz hranu. Dakle kako i urbane porodice pune kofere ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo kajmakom, sirom, korama za pitu (mi u Španiji nemamo domaće radnje jer je nas, iz cele bivše Juge uopšte, ovde ipak malo u odnosu na druge zemlje), već i ajvarom, kiselim kupusom, kobasicama (ne smem sve ni da nabrojim) ... Moji barselonski prijatelji to znaju pa čak znaju već i da razlikuju njeguški pršut od užičkog, lozu od šljive, a kad se nazdravlja, "Živeli!" je već zamenilo špansko "Salud!" ili katalonsko "Salut!", jer im se naročito sviđa dublji ili širi smisao koje naše "Živeli!" podrazumeva.
Ovo me opet navodi na nešto što čovek usvaja, ili počinje da radi, verovatno tek kad se nađe van svoje zemlje: da se zanima za svoju kulturu na neki širi, možda i objektivniji način (mada to nije prava reč).
Ja recimo nikada ne bih specijalizirala rusku književnost niti pisala o Dostojevskom, pa ni predavala slovensku kulturu, da sam ostala da živim u Beogradu. Prvo, ne verujem da bih uopšte i krenula na neke postidplomske studije niti započela akademsku karijeru – i u Španiji je sve to počelo na neki način "slučajno", traživši u početku stipendiju i dobivši je, sasvim neočekivano - a zatim, čak i da sam nastavila sa studijama, slovenskog patosa bi mi bilo dovoljno u svakodnevnom životu i pre bih recimo izabrala špansku književnost. Sada bih mogla da kažem obrnuto, nemam nikave želje da se profesionalno zanimam špancima, kataloncima, latinima (J), jer mi je više nego dovoljno što među njima živim. Što ne znači da ne uživam da ih "ogovaram" u ovim crticama.
Velika istina je da se dobre i loše strane jedne zemlje, kulture, njenih običaja, mogu spoznati tek kada čovek proboravi na licu mesta duže vreme. Samim tim, tako se i lečimo od raznih predrasuda. Drugim rečima: velika je privilegija kad čovek sebe može da pogleda "spolja". I ako hoće da bude pošten, vremenom i iskustvom gradi neku valjanu viziju koja mu omogućava da iskoristi dobre strane toga da živi između dva sveta, sa više od jednog identiteta, i da to tumači kao bogatstvo. Tako ja u Barseloni propovedam (pan)slovenstvo a u Beogradu pripremam katalonsku klopu ili držim predavanja o Gaudiju ili Pikasu, ali ne iz čisto profesionalnih ambicija već iz unutrašnje potrebe za građenjem mostova. A moj identitet su – Dunavski kej i plaža Barselonete, Bosin ili Končin osmeh, Servantes na policama sobe u Beogradu ili Andrić na policama barselonske dnevne sobe... Nastaviće se...
Tamara Đermanović, Barselona, Španija
[objavljeno: 30.11.2007.]
