Izvor: Politika, 25.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepismena u najpismenijoj zemlji
Svaka selidba u novu zemlju povlači za sobom razne probleme. Možda je najveći, nepoznavanje jezika te zemlje. Ovo je pogotovo izraženo tamo gde je kultura udaljena od naše, gde se služe drugačijim pismom i u čijem jeziku ne možete da prepoznate gde je početak, a gde kraj reči.
Japanski jezik se potpuno razlikuje od našeg i ostalih indo-evropskih jezika. Gramatički je sličan korejskom, a različit od kineskog, iako je kinesko pismo(tkzv.KANĐI) izvršilo najveći uticaj na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << japanski. Japanci su prihvatili kanđi od Kineza i modifikovali i prilagodili ga svom jeziku. Smatra se da postoji oko 50.000 karaktera u japanskom jeziku, ali se za prvih 12 godina školovanja nauči nešto manje od 2000. To je dovoljno za čitanje novina, udžbenika i dokumenata. Da bi se mogla čitati stručna literatura ili lepa književnost potrebno je znati još 2000-3000 ideograma.
Uz kanđi se koriste i dva fonetska pisma: HIRAGANA i KATAKANA. Oba pisma se sastoje od po 45 osnovnih simbola (uz pedesetak varijacija osnovnih) i svaki simbol, izuzev pet samoglasnika,označava dvoglas.
I pored izuzetno komplikovanog sistema pisanja, nepismenih ovde nema! Ipak se ne čudim zasto je MANGA toliko popularna ovde. Manga (crtani romani) je toliko rasprostranjena i prihvaćena u japanskom društvu da je čitaju skoro svi, na svim nivoima, a tematika je šarolika: zabava, istorija, književnost, politika, prirodne nauke...Videla sam izdanje mange - Komplet dela Lava Tolstoja. Sva sreća što sam nepismena!
Sasvim je normalno što velika većina stranaca ni posle dugo godina provedenih u Japanu nije u stanju da čita. Pre nego što sam se doselila u Japan, neko me je savetovao (iz ove perspektive potpuno pogrešno) da naučim prvo katakanu (kojom se pišu reci stranog porekla) jer ću barem razumeti šta je napisano. Koja zabluda! Mogla sam da pročitam, ali nisam ništa razumela. Kako sam tada mogla znati da je HANBAGA = hamburger , KUREĐITO KADO = kredit kard, SEKUHARA = seksualno uznemiravanje....Naravno nisam ni znala da će me prekrstiti, pa sam postala Besuna Berusebici.
Bila je prava noćna mora kad su mi deca krenula u školu jer je osnovni vid komunikacije sa učiteljima svakodnevna razmena pisama. U početku nisam znala šta se dešava u školi, da li deca imaju nekih problema, šta uče i šta treba da im pripremim za određene časove ili izlete. Srećom Japanci su uvek i svuda izuzetno ljubazni i predusretljivi prema strancima i spremni da pomognu, tako da su vrlo strpljivo sačekali i pomogli mi da se prilagodim njihovom društvu i kulturi.
Japanci mnogo i vredno rade i potpuno se posvećuju poslu, ali je sasvim prihvatljivo recimo da se zadrema na poslovnom sastanku ili predavanju. To je posledica života - ovde se radi 10-15 sati dnevno. Takvim tempom se počne još u osnovnoj školi jer se mora upisati u solidnu (po mogućstvu elitnu) školu.
Na godinu dana obaveznog zabavišta se nadovezuje 6+3+3 ili 6+6 sistem školovanja. Posle sledi viša stručna škola ili fakultet. Prvih devet godina su obavezni. Državne škole su besplatne, kao i udžbenici. Država dotira ishranu, tako da se za ručak plaća simbolična svota. Postoje i privatne škole i ima raznih, od onih "plati, pa dobij diplomu" do vrlo zahtevnih i elitnih. Među najboljim školama i univerzitetima isti je broj privatnih i državnih.
Đaci uče vredno i puno. U vecernjim satima pohadjaju ĐUKU, dodatne škole, da bi mogli da polože teške prijemne ispite. U osnovnoj školi postoje samo tri opisne ocene: „dobro sam uspeo", „uspeo sam" i „potrudi se još malo". I pored toga kompeticija je velika. Ogroman je pritisak na decu da što bolje prođu na ispitima i rezultat tog pritiska je napeta akademska atmosfera i velika stopa samoubistava među srednjoškolcima. Postoji japanska izreka - "spavaj četiri sata i položićeš, spavaj pet i pašćeš”. Zaista, mnogi srednjoškolci ne spavaju više od tri, četiri sata dnevno u godini koja prethodi prijemnom ispitu. Ceo taj proces se zove ŠIKEN ĐIGOKU ili "ispitni pakao”. Iza svega stoji KJOUIKU MAMA tj. "obrazovna mama” koja svu svoju energiju, ušteđevinu i slobodno vreme posvećuje akademskom uspehu svog deteta.
Većina japanskih učenika je vrlo jaka u prirodnim naukama, nacionalnoj istoriji i maternjem jeziku. Međutim sa engleskim, svetskom istorijom i geografijom stoje klimavo. Mnogo vrednih đaka će pobrkati Ugandu sa Ukrajinom, reci će da se država 'Gruzija-Hercegovina' nalazi u Africi i da je svim Evropljanima engleski maternji jezik.
Školska godina počinje u aprilu, raspusti su kratki. Od niže srednje sškole se nose uniforme i sve je regulisano: zakopčano gornje dugme, boja dokolenica, dužina suknje itd.
Razredni starešina je savetovao mojoj kćerci da ne nosi crveni kaput preko uniforme jer je boja previše napadna i predložio joj je nešto skromnije!
Međutim, uz sve probleme oko jezika i pisma, potpuno drugačije kulture i često drugačijih etičkih principa, nikad nisam imala bojazan da će mi deca biti izložena drogi, alkoholu, pa čak ni duvanu.
Narkotici nisu ovde briga roditelja. Najveća briga je da li će dete uspeti da se upise u željenu školu ili univerzitet. Veća briga je da li će ih neko u školi ponižavati i kinjiti što je dosta rasprostranjena pojava, da li će ih grupa prihvatiti i kako će se uklopiti u rigorozna društvena pravila i striktne norme ponašanja.
Kao i svaka zemlja, tako i Japan ima svojih prednosti i mana. Ovde vladaju red, rad i mir. Međutim, malo spontanosti i nonšalantnosti bi dobro došlo da im osveži i razveseli život.
Vesna Belušević, Cukuba siti, Japan
[objavljeno: 26/02/2008]
