Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne želim srećan, već zanimljiv život
Izabel Aljende, čileanska književnica, autorka „Kuće duhova”, o svom urođenom genu za stvaranje magično realističkih romana, čak i u Americi, čiji je državljanin postala igrom ljubavnog slučaja
(Specijalno za „Politiku”)
Zovu je „ženskim Markesom". Njenih sedamnaest knjiga prodato je u 50 miliona primeraka i prevedeno na trideset jezika. Magični realizam Izabel Aljende nije izgubio svoju čudotvornost ni poslednjom knjigom koju naziva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svojim petim memoarima. Ova čileanska književnica, koja živi u okolini San Franciska, ponovo je „sabrala sve svoje dane" i obogatila svetsku literaturu novom autobiografskom maštarijom „Zbir naših dana". Prvi put otkrivajući svoj život posle smrti kćerke, 1992, godine, zapisala je da posle te tragedije nikad više nije bila ista. „Izgubila sam strah od smrti i iskusila večnost spiritualnog." Mislila je da napusti zemlju ako na predsedničkim izborima u Americi pobedi ratna opcija. Nije ipak u stanju da napusti svoje pleme, svoju „spiritualnu komunu" u „Gringolandiji". Vreme za selidbe je isteklo. Ali ne i za nove priče.
Niko joj ne bi dao 65 godina, ne samo zbog toga što je, kako priznaje u najnovijoj „magičnoj autobiografiji", plastičnom operacijom podigla i zategla kožu na licu, već zato što ova malena koketna žena, na visokim potpeticama, oko sebe širi ogromnu auru ritmične energije. Ona je brza i potpuno zadovoljna što poseduje spiritualni dar da stvarne priče pretvori u fantaziju. Nije zato nikakvo čudo što u njenom najnovijem životopisu, zasnovanom na stvarnim događajima u porodičnom životu u Americi (posle smrti njene kćerke Paule), Aljende prepričava neobičnu „faktografiju": kćerka njenog muža dala je po sopstvenom aranžmanu svoju bebu na usvajanje dvema budističkim monahinjama, lezbijkama" Ili kako se Hulijeta, pošto je sa voljenim čovekom pobegla u Grčku, i odgajila dva sina, vodeći jedan restoran na vrhu hridi, vraća u Kaliforniju gde pozajmljuje svoju utrobu za plodove majki bez potomstva" Pošto smo se nedavno srele u Vašingtonu, intervju smo po tadašnjem dogovoru obavile preko elektronske pošte. I tada i sada pitali smo je o autentičnosti njenih priča, iako znamo da su one – još od kada je „Kuća duhova", kao nova fantazija iz Latinske Amerike, opčinila Stari svet – plod nekog onozemaljskog pripovedačkog spoja između stvarnog i nemogućeg. – Moj život je pun uspona i padova, pun ljudi i priča. Ne želim srećni život. Želim zanimljiv život o kome mogu da napišem knjigu. Mislim da mi je pripovedanje urođena osobina. I čitav svet vidim u pričama koje imam potrebu da ispričam. Tenzija, ritam, ton, boje tu su važnije od proste fabule. Kada se na porodičnim ručkovima prepričavaju neki događaji ili veze u familiji, imam običaj da se sva zgrčim. Jer najčešće oni promaše poentu. To je kao loše ispričan vic"Odmah mi je jasno da u mojoj priči moram da ga obrnem tako da pokažem ono što je najvažnije i najlepše.
U jednoj ranijoj knjizi opisali ste kako je čuveni čileanski pesnik Pablo Neruda odbio da mu Vi pišete biografiju?
Dok sam bila mlad novinar u Čileu, ponudila sam se da napišem njegovu biografiju. Rekao je da bih ja bila poslednja osoba koja bi verodostojno prepričala njegov život. Bio je u pravu. Ja sam užasan novinar. Volim fikciju, zato što mi dozvoljava da lažem. Laganje je vrlina u književnosti.
Kako podnosite američku averziju prema lažima, opsednutost faktografijom, koja se tumači na svojstveno američki način, kako uopšte Vi kao pisac i intelektualac iz Čilea živite u Americi?– Ja ovde nisam došla u potrazi za američkim snom, već zato što sam ostala uz čoveka koga sam zavolela, a za koga se ispostavilo da je Amerikanac. U međuvremenu sam stekla američko državljanstvo, pa sam sada legalni građanin. Ali dugo sam bila izbeglica u Venecueli, kada sam pobegla od Pinočeove čistke, dakle, čistke čoveka koji je uz pomoć Amerike svrgao demokratski izabranog socijalistu, mog ujaka Salvadora Aljendea. Znam šta je izbeglička muka i moja fondacija, koja je osnovana od para dobijenih za knjigu „Paula" o mojoj preminuloj kćerki, pomaže izbeglicama i ženama širom sveta i u Americi. Ne volim vulgarnost, neznanje i aroganciju koja prati američku neobaveštenost o bilo čemu van njihovog sveta.
Da li Vam smetaju i neke druge ovdašnje društvene konvencije?
Da, pre svega ta opsednutost političkom korektnošću. Mrzim je, jer pisac ne može da napiše ono što zaista hoće da kaže"
A kako živite sa činjenicom da je upravo Vaša druga domovina podstakla i podržala Pinočeovu krvavu diktaturu?
Pa nisam imala nameru da mi Amerika postane druga domovina. Prvo sam rešila da sa tim čovekom, u koga sam se zaljubila na jednoj turneji na kojoj sam govorila o svojoj knjizi, provedem nedelju dana kako bih ga izbacila iz svog sistema. Evo me još uvek ovde, već dvadeset godina. Još sam sa istim čovekom i postala sam američki državljanin. Zavolela sam ovu zemlju, koja ima ogromni potencijal za dobra dela i, takođe, neverovatnu sposobnost za nepočinstva. Čini mi se, ipak, da čak i ja, preko svojih knjiga i aktivnosti kao građanin mogu ponešto da promenim. Možda je to varka. Amerikanci nemaju pojma koliko je njihova CIA pogubna i opasna u inostranstvu, to jest, ono što se radilo u ime borbe u hladnom ratu, ili borbe protiv islamskih ekstremista. Podrška čileanskoj vojnoj hunti još nije u potpunosti obelodanjena.
U Kaliforniji ste stvorili svoju produženu familiju, „svoje pleme". Da li život u Kaliforniji odgovara kriterijumu „spisateljske" zanimljivosti?
Ovo je neverovatno tolerantno podneblje. Volim ga zbog različitosti. Zbog uticaja Tihog okeana, zbog Azijaca, zbog toga što je tu više Latinosa nego bilo gde u zemlji. Sve što je novo, avangardno, počinje ovde. Ali to je i mesto za spiritualne eksperimente. Mi u Kaliforniji naklonjeni smo traganju za alternativnim načinima ispoljavanja duhovnosti. Sklona sam onoj koja podrazumeva spajanje sa progresivnim društvenim i političkim tokovima. To bi bila novodizajnirana religija. U našem „hramu" grupa žena skuplja se da bi jedna drugoj pružile podršku i zajedno meditirale. Nemamo svog gurua.
Šta se može očekivati od Vas uskoro?
Već sam počela da pišem knjigu o ropstvu u Americi. Nisam Afroamerikanka, pa očekujem da će knjiga izazvati polemiku kad bude objavljena. Nije „politički korektno" pisati o nečemu što nije deo mog kulturnog nasledstva. Meni se ne dopada ta vrsta američke konvencije koja nameće ograničenja. Do sada sam pisala o raznim ljudima, o najrazličitijim mestima, vremenima i okolnostima. Ne želim ni ovom prilikom da popustim.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 26/04/2008.]
