Izvor: B92, 07.Maj.2010, 15:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučnice na visokim štiklama
Nekada su bile samo supruge, majke i ljubavnice. U pojedinim društvima i razdobljima one su i vladale. Krajem 19. veka žene koje se bave naukom postaju društvena i duhovna realnost. I, što je najvažnije, danas nisu dosadne štreberke, već dame koje nalaze inspiraciju na svakom koraku
Tekst: Željka Mrđa
Izvor: Magazin Grazia
Foto: 123dan321, www.sxc.hu
Činjenica da su Unesko i "L’Oreal” pre dvanaest godina uspostavili nagrade >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << za žene u nauci pokazuje da se na naučnice više ne gleda kao na usamljene, neobične primere i da nauka i te kako može biti bliska svetu mode, marketinga, pa i filma. Savremena žena naučnik ruši stereotip o tome kako je zarozana i zaronjena samo u svoju profesiju. Ona poseduje intelektualnu radoznalost, pomera granice postojećeg, ali se i ludo zabavlja, piše pesme i zavodi suprotan pol.
Baviti se naukom u savremenom svetu znači ne juriti za instantnom slavom, novcem i moći, već udoliti svoju žeđ za znanjem. Glavna motivacija naučnicama je saznajni Eros, koji ih motiviše da pročitaju i istraže što više duhovnog prostora. To ne podrazumeva ustaljeno radno vreme, ni posao koji se obavlja mehanički i automatski. Slično umetnicama, ali i vrhunskim sportistkinjama, i naučnice najviše strasti pokazuju u onome čime se bave.
Magistar istorije Radina Vučetić radi kao asistent na Filozofskom fakultetu, a Ivana Pešić je saradnik u nastavi Medicinskog fakulteta u Nišu i student doktorskih studija. Ona kao stipendista fondacije "L’Oreal-UNESCO” boravi u Nemačkoj, gde istražuje kako u budućnosti može da se pomogne bubrežnim bolesnicima. I jedna i druga slažu se da im upravo nauka omogućava slobodu i izražavanje sopstvene kreativnosti. Suprotno od onoga kako smo na to gledali tokom studija.
"Nauka je postala moj konačni izbor tokom prvog obimnijeg i složenijeg naučno-istraživačkog posla - pisanja diplomskog rada. Taj prvi ulazak u arhive bio je, zapravo, upliv u prostore pune mogućnosti da se iz starih dokumenata, iz mrtvih papira, ponekad i s poklopca neke kutije, ili požutele fotografije, rekonstruišu nečiji životi i nečija prošlost. To me je već tada zarazilo i fasciniralo, da bi ta strast sve više rasla iz teme u temu kojom se bavim. Već tada, pri prvim koracima, shvatila sam da su istoriografija i nauka uopšte posao za kreativne, maštovite ljude, da je to posao koji je stalno nov i da se kroz svaku novu temu otvaraju novi izazovi. To na lep način pruža mogućnost življenja nekih drugih života, u zavisnosti od teme i vremena koji se proučavaju. Mene tako moje teme šetaju od balova u Kraljevini Jugoslaviji, emancipacije žena, mode u prošlosti, raznih vidova zabava, muško-ženskih odnosa, istorije fudbala u Srbiji, preko prve diskoteke i prisustva avangarde u socijalizmu", kaže Radina.
Ivana Pešić iz sveta prirodnih nauka takođe poručuje da istraživački i rad u laboratoriji zanimljiviji nego što ljudi misle. "Svako od nas se trudi da što bolje otkrije svoje mogućnosti i istakne svoje talente. Ja sam na putu samospoznaje uhvatila ličan, poseban trenutak - zadovoljstvo prilikom rešavanja zagonetnih situacija i osećanja neiscrpne slobode pri tome. Upravo se takav čin istraživanja koristi u naučnom radu, gde se pored brojnih strogih zakona prirode nailazi i na veliku slobodu u radu i potrebu za izražavanje sopstvene kreativnosti. Sloboda u radu je najveća prednost, ali i onaj divan osećaj kada se neki problem reši. Smatram da se štreberi ne mogu baviti naukom. Ne mogu reći da sam u dosadašnjem radu bila primorana da se odreknem svojih ciljeva i želja, jer sam uvek pokušavala da oslušnem i svoje unutrašnje potrebe", objašnjava Ivana.
Škola za žene
Iako sada potpuno uživaju pravo na obrazovanje, pa i bavljenje naukom, put do škole za pripadnice lepšeg pola bio je popločan samo ekskluzivitetom, rezervisanim za muškarce. Kulturološki, za ženu to je bio put od bića, koje nema pravo glasa i učešća u javnom životu, do toga da su neka od današnjih velikih naučnih dostignuća potpisale žene.
Prof. dr Divna Vuksanović, filozofkinja medija, estetičarka i teoretičarka kulture, podseća kako je izgledao taj put. "Najpre, žena je trebalo da se izbori za pravo na obrazovanje i to kako osnovno, tako i ono srednje, pa i visoko. Što se domaćih prilika tiče, već u 19. i 20. veku, žene iz imućnijih porodica, kojima je bilo stalo do kulture i obrazovanja, odlazile su na studije u inostranstvo. Najčešće u Peštu i Beč. Otuda su se vraćale preobražene i zaražene naprednim evropskim idejama. Slično se događalo i u svetu. Možda bi, na ovu temu, bilo zanimljivo pogledati film "Jentl”, koji je maestralno režirala Barbra Strajsend. On na ubedljiv način progovara o mukotpnosti osvajanja prava na obrazovanje žena”, kaže Divna.
Može li se onda reći da su prve naučnice istovremeno i žene naučnika, kao što su to bile Marija Kiri ili Mileva Ajnštajn? "Stekavši, formalno, mogućnost da se obrazuju, žene su nadalje nastojale da to pravo iskoriste i u svrhu kako umetničkog, tako i naučnog stvaralaštva. Njihovi uzori su spočetka bili isključivo muški - bilo da je reč o očevima, supruzima ili ljubavnicima. Zanimljivo je da u najranijoj fazi sticanja prava na znanje, žene često objavljuju radove pod muškim pseudonimom, ili pak njihove radove potpisuju muškarci, a u svrhu ostvarenja neke vrste socijalnog priznanja za vlastitu delatnost, makar i pod tuđim imenom”, kaže Divna uz podsećanje da se i danas na pojedinim visokoobrazovnim institucijama kod nas može čuti fraza da je ženama mesto kod kuće, s decom i kraj šporeta, a ne na univerzitetu. Prema njenim rečima, ali i bogatom iskustvu unutar ove visokoobrazovne institucije, to posebno vredi za one struke, odeljenja i odseke, koji svoje kadrove čuvaju od tzv. feminizacije.
I naučnice se zabavljaju
Uprkos feminizaciji, čini se da se na naučnicu i dalje gleda uz dozu neprihvatanja. Pretpostavka da puno rade i istražuju za neupućene je presudna kada misle o tome kako one žive i rade. "Slika o ženama koje se bave naukom sporo se menja. Stereotipi su i inače mera znanja i pogleda većine. Činjenica da se bavim naukom delu mog okruženja i danas je čudna, što samo govori da se i na nju gleda na stereotipan način. Moja porodica je uvek smatrala da je moj duh preslobodan za nauku, a ja sam se trudila da pokažem da je upravo ona sjajan prostor za slobodne duhove i one koji teško obuzdavaju intelektualnu radoznalost.
Mislim da mi je trebalo dosta vremena da pokažem i svojim najbližima da nauka nije bauk i da neću biti dosadna štreberka. Silno se zabavljam, što u poslovnom, što u privatnom životu. Iako u Srbiji to ne dopušta luksuzan način života, meni on nije potreban. Moj posao mi ne omogućava odmor na nekoj neverovatno egzotičnoj destinaciji, o kojoj svi sanjaju, pa i ja, ali sam upravo zahvaljujući istraživačkom radu videla vodeće svetske prestonice i univerzitetske centre. Nauka mi je omogućila i to da kada udare kijamet, snegovi i kiše, ne moram da izađem iz kuće, već mogu da, zavaljena u fotelju, čitam divne knjige i tražim inspiraciju za nova istraživanja. Uz to, sklonost ka analizi podstakla me je da istražujem i u mnogim drugim stvarima, pa je tako i kuvanje, koje obožavam, za mene izazov kao bilo koje drugo proučavanje. Zahvaljujući tom naučnom pristupu, savladala sam i mnoge internacionalne kuhinje (kinesku i meksičku možda najbolje), ali i antičkog Rima, čime sam i kućnom kulinarstvu dala istorijski pečat", kaže istoričarka Radina Vučetić za naš magazin. Radina ističe da joj upravo nauka dopušta male stvari koje njen život čine lepšim, pa odlasci na masaže, u restorane i u šoping, gde takođe traga za neobičnim stvarima, potvrđuje to da naučnice nisu "zarozane štreberke”.
Ivana Pešić ima svoju drugu stranu, koja joj omogućava da uživa u umetnosti, pa i u modi. Ova naučnica bavi se biomedicinskim istraživanjima u oblasti proteomike, te kako oni utiču na razvoj bolesti bubrega, ali i poezijom. "Pišem pesme od devete godine. Poezija je dobar način izražavanja i njome često ispunjavam potrebu da dragim osobama iskažem svoje misli. Pratim modu, mada moj stil najviše zavisi od trenutnog raspoloženja. Moja baka je često volela da šije sestri i meni razne odevne predmete, a dizajn je prepuštala nama. Tada smo se upuštale u neiscrpno prelistavanje svakog modnog časopisa koji bi nam se našao pri ruci, a običaj se nastavio i do današnjeg dana", kaže Ivana, koja ispod belog mantila u laboratoriji nosi svoje kreacije. Naučnice nisu dosadne štreberke, već žene pune duha.
One koje i običnim životnim stvarima daju draž eksperimenta i dozu ekskluzivnosti koje mogu da imaju samo one koje puno znaju. Kada je još Sokrat govorio da je znanje moć, nije se ni slutilo da će, kada je osvoje, žene tu moć koristiti na drugačiji način, da oplemene i ulepšaju svakodnevicu. Iako su svesne da su bez obzira na znanje i duhovne vrednosti koje poseduju neinteresantne u eri rijaliti šoua, pa samim tim i manje plaćene, naučnice imaju svoj zalog na osnovu kojeg od svog paralelnog sveta prave duhovni i luksuzni dvorac za odabrane. A vide se svuda, od pijaca do balova i uručenja nagrada za naučno dostignuće. Njihova glavna parola je ta da ih nauka drži večno mladim, jer im mozak stalno radi. A san o večnoj mladosti, bez obzira na to čime se bave, sanjaju sve žene. n
Seksepilna naučnica
Da naučnice i te kako znaju da iznenade, pokazala je Bruk Magnanti, priznati stručnjak za neurotoksikologiju i onkologiju u Bristolu, koja je u slobodno vreme radila u agenciji za poslovnu pratnju u Londonu. Ova tridesetčetvorogodišnjakinja godinama je svoja seksualna iskustva opisivala na blogu, a zatim je napisala i knjigu "Intimne avanture jedne londonske prostitutke”, koju je objavila pod pseudonimom Bel de Žur (kod nas, knjigu je izdala "Laguna”). Njen pravi identitet tek je nedavno otkriven, a ova intrigantna naučnica je u međuvremenu napisala i niz drugih knjiga.
MAGAZIN GRAZIA U NOVOM BROJU DONOSI:
Jovana Balašević ekskluzivno: Porodica je moj bedem
Hit lista cipela za aktuelnu sezonu
Tema: Naučnice na visokim štiklama
Putovanje: Vikend-bekstvo u prirodu
