Izvor: Blic, 07.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na ceni je bila smrt, a ne život
Na ceni je bila smrt, a ne život
Turbo kič mišljenje je da možeš da zaspiš u zemlji Stradiji, a probudiš se u Dembeliji gde oko tebe plešu dobre vile iz DOS-a i pitaju te koliko ti čega treba. Ko ne shvata da je reč o procesu taj i dalje živi u Sloba-lendu, - rekla je Tanja Mandić Rigonat, rediteljka čija je monodrama 'Verica pod šljivama' po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović, sa Svetlanom Bojković kao protagonistkinjom, premijerno izvedena poslednjeg dana oktobra. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Reč je o komadu koji je imao čak tridesetak izvođenja po čitavoj Srbiji i Crnoj Gori pre pomenute premijere, doživeo gromoglasne aplauze i svaki put iznenadio publiku svojevrsnim glasačkim kutijama u koje publika ubacuje kartu, odnosno cedulju sa 'da' ili 'ne'.
Govoreći o ovom komadu Tanja navodi da je junakinja Verica zaljubljena u Milorada, političkog travestita, odnosno profitera našeg političkog miljea, i u trenutku kada shvata da je prevarena, ne samo kao žena nego i kao Srpkinja, odnosno kao 'biračko telo' - ona reguje afektivno, tačnije ubija ga.
'Predstavu sam napravila u formi suđenja, publika je porota kojoj se Verica obraća dok scenski rekonstruiše svoju ljubavnu i političku priču. A oni na kraju glasaju da li je treba ili ne treba osuditi zbog onoga što je učinila'.
I, kako je glasala publika, odnosno porota?
- Uglavnom su svi bili za to da se Verica oslobodi. Imam utisak da je to, zapravo potreba gladalaca i Vericinih savremenika da kroz čin praštanja istovremeno pomiluju sebe za slepilo, fanatizam i odricanje od pojedinačne odgovornosti za politički razvrat kome su, u najmanju ruku, bili svedoci. Da li postoji razlika u glasanju publike pre i posle 'oktobarske revolucije'?
- Nema bitnijih razlika. Iako su sve češće u opticaju reči kao što su odgovornost, moral, savest mislim da treba još puno vremena da prođe da bi one zaživele, tačnije da bi postale deo svakidašnjeg življenja. Vericin način života, pa i čin ubistva, rukovođen je njenom slepom verom, naivnošću, neznanjem, neupućenošću... Da li naivnost, neznanje i neupućenost aboliraju od odgovornosti?
- Tuđi je život uvek svetinja. A za sopstveni život si sam odgovoran. Na sceni to ubistvo ima simboličan karakter kao što je, suštinski, simbolika i paljenje Skupštine i RTS-a. Na simboličkom nivou svesti funkcioniše i to glasanje o krivici i kazni. Ima jedna odlična knjiga Karla Jaspersa 'O krivici', mislim da je izdavač B292, koja bi mogla da postane srpski bestseler. Mislite li da će se sa ovim promenama promeniti i Verice?
- Nadam se da hoće. Nemojte zaboraviti da su ovde godinama vršeni zločini, procesi ispiranja i prepariranja mozgova, i to sa najstrašnijim porukama: mrzi, ubij sve što je drugačije, žrtvuj se. Na ceni je bila smrt a ne život. Ne mogu se tako duboke stvari preko noći promeniti. Lično, nisam više pritisnuta strahom od smrti, osećanjem besmisla, dugo sam me bolela misao koja mi se vrtela po glavi da ja svojoj zemlji nisam potrebna ali ona meni jeste. A sada?
- Po mom uverenju i osećanju, ova promena je pre svega na mentalno-duhovnom planu. I nije mi teško što nema struje i baš me briga da li će odmah biti ulja i šećera po niskim cenama... Jer, ta vrsta materijalne korumpiranosti mora da iščili. Ne čini li vam se da većina ljudi ipak razmišlja po 'principu ulja, šečera, struje'?
- Uopšte ne očekujem, niti mislim da iko normalan može očekivati, da nova vlast bude čarobnjak koji ljudima, kao deci deli medenjake. Jako je teško od mafijaškog društva napraviti civilno. Kako gledate na kritike koje se upućuju na račun DOS-a, nijihovih nesuglasica, nedovoljne efikasnosti..?
- Trenutno ne tražim tim sukobima specifičnu težinu. To je proces! Ovde je narod glasao, pre svega, za jednu nekompromitovanu ličnost koja je, što je vrlo zanimljivo, istovremeno i realnost i metafora i to ne nebeskog Srbina, nego čoveka koji je ličnost, pa Srbin, pa kosmopolita. A to, priznaćete, nije u koliziji. Nedavno u SKC, na proslavi desetogodišnjice 'Vremena', čekajući prijatelje ispred ulaza vidim predsednika Koštunicu. Iz najdublje potrebe i poštovanja kažem mu - 'Dobro veče'. Mislim da nikada u životu nisam imala taj istinski osećaj poštovanja predsednika. Dakle, ne idolopoklonstva ili straha, nego pravog poštovanja. Uostalom, ako smo išta dobili tog petog oktobra dobili smo smenjivu vlast. Sem toga, i 'Otpor' je još uvek tu. U kom smislu?
- Pa, oni nas 'samo gledaju', zar ne? No, šalu na stranu, 'Otpor' je nova generacija, to su mladi nekorumpirani ljudi koji su odigrali veliku ulogu, a igraće je i dalje, ako zatreba. Vidite, između ostalog i zahvaljujući njima, puklo je nešto u glavama ljudi. Međutim, mislim da je problematična činjenica da se to u medijima još uvek ne vidi dovoljno. Konkretno?
- Ponekad mi se čini da gledam bal vampira i po izboru sagovornika i po pitanjima koja im se postavljaju. Mediji, pre svega takozvani državni, kaskaju za suštinom promene. Jer, ti ljudi su uglavnom ostali u istoj mentalnoj matrici, u identičnom ili vrlo sličnom kategorijalnom aparatu, u (pod)svesnoj naučenosti da stvari gledaju crno-belo. Još uvek ekranima paradiraju dojučerašnje Miloševićeve leve i desne ruke i noge koji ga prozivaju za to što je gubio ratove, a ne zato što ih je uopšte vodio. Lično, mislim da će ovde biti još dobrih promena, ne zato što su DOS-ovci dobri ili loši, nego zato što su ljudi u prilici da shvate kako mogu menjati stvari, počev od sebe i svoje najbliže okoline. Šta još očekujete u skorijoj budućnosti?
- Tek posle republičkih izbora mislim da se stvari mogu iskristalisati. Kontreproduktivno je sada loviti sitne greške i propuste, ukazati na njih - to da, ali ne više od toga. Sada je vreme diverzija, a one suštinski kratko traju i sa dva zrna mozga u glavi lako ih je i prozreti i prevazići. Tatjana Nježić
