Izvor: Blic, 06.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke sa životom
Taman se činilo da je sve u redu. I Buš je počeo govoriti o neophodnosti korišćenja biogoriva, a Amerikanci su se decenijama opirali svakom pominjanju sličnih projekata. Zapravo bi u trenutne protivnike ideje mogli računati samo Fidela Kastra i Vaclava Klausa, pošto obojica u takvim pričama vide neku vrstu globalne zavere protiv njihovih ideologija i pogotovo njih samih kao perjanica: za jednog je to, istina, zavera zlih kapitalista, a za drugog neokomunistička - naravno, takođe zla - >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zavera protiv istinskih vrednosti.
A Zrenjanin dobio najveću grinfild investiciju u Srbiji, upravo za proizvodnju takvog goriva.
A onda se pojavilo jedno kompetentno istraživanje čiji nas rezultati uveravaju da bi upotreba biogoriva izazvala još veće probleme nego što ih izaziva upotreba poznatih fosilnih goriva. Dakle, pri sagorevanju biogoriva oslobađao bi se ozon u velikim količinama, što bi bitno moglo ugroziti život i zdravlje ljudi, i ne samo njih.
Zgodno, zar ne. O ozonu smo uglavnom poslednjih godina slušali u drukčijem kontekstu. Kako, između ostalog, korišćenje sprejova uništava ozon u atmosferi te se stvara ozonska rupa u Zemljinoj atmosferi koja opet ugrožava... čoveka i ne samo njega.
A sada saznajemo, pošto smo časove hemije u srednjoj školi prespavali, da bi trijumfalni povratak ozona u našu atmosferu takođe bilo nešto, u najmanju ruku, ne preterano korisno.
Koliko god ovo sve moglo zvučati zabavno, to problem ne čini manje ozbiljnim. Nije potrebna ni naročita pamet ni stručnost da bismo shvatili da će ljudi, ako žele opstanak svoje civilizacije, morati pronaći neke alternativne izvore energije u odnosu na do sada korišćene. Zalihe fosilnih goriva, dakle nafte i uglja, jesu ograničene. I mada se neke apokaliptične prognoze iz šezdesetih godina prošlog stoleća nisu pokazale tačnim - po njima bi se energetska katastrofa upravo dešavala - to nam ne daje za pravo da radosno odahnemo. Zalihe jesu ograničene, a za stvaranje fosilnih goriva su potrebni eoni; vremenska jedinica naše potrošnje jesu decenije i te zalihe će biti iscrpene pre nego što i mogu početi da budu nadoknađivane. Biogoriva su se jednog trenutka učinila idealnim rešenjem.
Možda ostaju kao rešenje, ali izgleda da nisu idealna. I u čitavoj priči je teško izvući drugi zaključak osim da idealnih rešenja nema i da u životu često moramo da se opredeljujemo između raznih rešenja ne toliko po meri boljeg koje nam nude, već po meri manje lošeg koje u sebi sadrže.
Osim ako nismo vernici i sledbenici tvrdih ideoloških shema uvereni da svet nije idealan samo zato što se one nikada, do kraja, ne realizuju.
A to za svet i jeste najveća sreća.
