Izvor: B92, 17.Apr.2016, 09:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Može li žena da "ima sve"?
Ili niko ne da ono što ima
sem ako mora.
U trenutnoj američkoj izbornoj trci, veomaaktuelno je postalo takozvano „žensko pitanje”. Ne samo zato što je jedan od kandidata žena, već i zato što protivnički vodeći kandidat svuda i na svakom mestu izražava otvorenu mizoginiju, a njegov protivnik Iz iste stranke je ultra desno orijentisani fanatik koji bi da žene vrati tamo gde im je mesto. Ključna stvar u tom „ženskom pitanju” >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je šta žene uopšte hoće i može li žena da ima sve ? Misli se, pri tom, naravno, sve isto kao i muškarac?
Ne. Ne. I Ne. Ma ne. Kad vam kažem: Ne m.o.ž.e! Kako ne može, pobuniće se feministkinje. Pa, lepo. Ne može.
Zašto jednakost među polovima(koja se iz nekog razloga danas kod nas zove rodna ravnopravnost, valjda usled bukvalnog prevoda sa engleskog, mada rod više asocira na gramatičku kategoriju, imenica ženskog roda, a osoba je muškog ili ženskog pola), zašto, dakle „rodna ravnopravnost” ni dan danas ne postoji u najrazvijenijoj i ekonomski najbogatijoj svetskoj sili, Americi? A postojala je još pre 50 godina u jednoj mnogo zaostalijoj zemlji na Balkanu koja danasviše ne postoji (zemlja, mislim), a bogme ni ravnopravnost. Ali je postojala, ravnopravnost među polovima i u njoj je (danas nepostojećoj zemlji i ravnopravnosti), uživajući sva prava i jednakost, odrasla generacija moje majke i, delimično, i moja. U ostalim naprednim kapitalističkim zemljama, a naročito u mnogo bogatijoj, ali vrlo parohijalnoj Americi,nikad nije postojala rodna ravnopravnost, a ne postoji ni dan danas. Kako je moguće da je jedna mala, u svemu zaostalija zemlja, bila u tom pogledu daleeeeeko ispred Amerike još pre pola veka? Kako to da su moja majka, tetke, ujne, nastavnice, doktorke i direktorke gradile karijere i zarađivale i napredovale isto kao i njihovi drugovi iz razreda i kolege sa studija? Kako to da ja nisam znala skoro nikog čija je majka bila domaćica? Kako to da je kod nas bilo rodne ravnopravnosti pre 50 godina,a sada je više nema?
Pa, zato drugovi i drugarice, što je ravnopravnost polova bila silom nametnuta i zakonom propisana. Ko je smeo da kaže nekoj drugarici iz Partije da neće biti isto plaćena kao i drugovi? Koje smeo da kaže da drugarice partijašice ne mogu da budu na čelu železare, bolnice, građevinske ustanove? Moja rođena rodno ravnopravna ujna provela je godine kao šef jedne tadašnje velike građevinske firme u Bagdadu, u zidarskim čizmama. Čak i u tim čizmama, bila je još uvek lepa i ženstvena, ali nijedan zidar nije smeo ni da pisne kad ona podvikne. Jer drugarice su bile proglašene za ravnopravne. Od Partije, zakona i države. I niko to nije smeo da dovodi u pitanje.
Da bi drugarice bile ravnopravne, društvo se postaralo da im obezbedi sve uslove: jeftina i kvalitetna obdaništa(da ne zapostave majčinske potrebe), produžene dečije školske boravke, tople obroke, stručni nadzor dece podržan finansijski od države, plaćena porodiljska odsustva gde ih je radno mesto čekalo mesecima, pa su same drugarice ponekad molile da pobegnu nazad na posao, nebili izbegle monotoniju uzgajanja porodice. Sve je tobilo lepo zakonom određeno. I muškarci su ćutali pre svega zato što ih niko ništa nije ni pitao. Jer kad je prestalo da bude propisano, i kad su mogli da kažu šta im je u duši, sve se lepo vratilo na staro. Zašto? Pa zato drage drugarice, što niko nije lud da se nečeg odrekne da bi vama dao ako baš ne mora. Pa ni pozicije, poštovanje istih prava i jednake plate. Šta će im ta muka i belja zvana uspešna žena. To samo umanjuje njihove (muške) privilegije,ina poslu i u okrilju porodice.
Ali postoji tu još jedna čudna stvar. Čak i kad su žene mogle da budu šta su htele i smele, morale su da odluče šta stvarno žele.Zato što je teško postići baš sve. I zato što pored propisanih zakona postoje ioni drugi koji kažu: ne možeš da imaš sve.
Evo uzmimo za primer slučaj iz moje najbliže okoline. Moja majka. Napredna omladinka puna snova i nade, jednaod prvih posleratnih generacija studenata astronomije. Sve je išlo glatko.Imala jedivne kolege i čuvene profesore, gledala u zvezde sa opservarotrije, studirala mesečeve mene, sve dok jednog dana nije stala pred dilemom: da li hoće mog brata i mene ili mesečeve mene? Jer i jedno i drugo zahteva noćni rad. I tako je moja majka, na velikužalost svojih uvaženih profesora, umesto u zvezde počela da gleda u pelene. I umesto u opservatoriji, završila u nastavničkoj zbornici osnovne skole. U istoj ulici u kojoj smo živeli. Radila je. Ali ne ono o čemu je, kao naivna studentkinja astronomije, sanjala. Alitakav je poredak stvari. Nepisani zakoni. Pa neće valjda moj otac da ostavi svoj važan posao zarad gledanja u zvezde? Pa zna se šta je red i ko tu treba da se trgne i prene i shvati realnost i uskladi svoje prohteve i želje.
Nije moja majka ništa tu posebna. To se i danas vrlo često dešava. Naravno, imai obrnutih slučajeva, mada više kao izuzeci koji odstupaju od pravila. Ima žena koje imaju imuža i decu i uspešne poslove. Ali samo ako mogu da out-sorsiraju porodične obaveze. To jest, da delegiraju dužnosti mame na babe, dadilje, kućne pomoćnice, bebi-siterke, šofere, skupe privatne škole i, samo ponekad, vrlo retko, i gotovo zanemarljivo, na svoje muževe.
Zato nije slučajno što je Šeril Sandberg, veliki borac za ženske ambicije, jedna od najuspešnijih, najbolje plaćenih i najuticajnijih žena u biznisu danas, u svojoj knjizi Lean in(za sada bez pravog prevoda kod nas) naglasila: „Najvažnija odluka u karijeri svake žene je: za koga će da se uda” . Ili da li će uopšte i da se udaje, dodala bih ja. Jer ne može i jare (porodični ručak)i pare (vrhunska karijera). Nešto još uvek mora da se žrtvuje.
Zašto je to tako? Zato što zakonom nije propisano drugačije. A zašto nije? Pa,upitajte se kog „roda“je zakon? A kog roda „rodna ravnopravnost“? I ko piše zakone, a ko od te ravnopravnosti ima da profitira? Ne predaju se vekovima čuvane privilegije tek tako, bez otpora. I ne stiču se prava tako sšo vam neko nešto dobrovoljno da. Za svakopravo mora da se izbori. Zato valjda ipostoji ona stara legendao vekovnoj borbi između polova, pardon rodova.
