Izvor: B92, 24.Feb.2010, 15:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Bajagić - Ne bih ništa menjao
Bajaga je više od trideset godina na sceni, ali kaže da mu je to vreme brzo prošlo. „Posebno ako živite u Srbiji gde je za ovih trideset godina, koliko sviram, jedno četri puta država promenila ime. To je ono najdrastičnije. I sve drugo se promenilo. Bilo koju stvar da pomenem...
Razgovarao: Mile Bijelić
Evo, na primer televizija. U vreme kada sam počinjao postojao je zajednički medijski prostor gde je bila normalna stvar da - kada nam izađe album >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << - prvo napravimo turneju po televizijama bivše Juge. To je medijski prostor od dvadeset miliona ljudi.
Danas svaki prosečan gledalac u Srbiji ima sto pedeset kanala. U istom trenutku možeš da budeš na pet kanala, a da te niko ne vidi. U to vreme, ako si bio na prvom ili drugom kanalu gledalo te je dvadeset miliona ljudi. To je samo jedna od razlika, a da nepričamo o drugim stvarima.
Meni je bilo je lepo i ružno. Dobro i loše. Ali, kada pogledam unazad ne bih ništa menjao.
Trenutno ste na turneji povodom 25 godina Bajage. Kako ona protiče?
Dvadeset pet godina slavimo od 24. aprila 2009. do 24. aprila 2010. Prošle godine u aprilu smo imali prvi koncert u zagrebačkom Kulušiću. Posle toga svirali smo u Torontu, San Francisku, Los Anđelesu... Vratili smo se u region. Imali smo tri koncerta u Beogradu. Do aprila treba da obiđemo Sarajevo, Skoplje, Podgoricu i Temišvar...
Najavili ste da se nećete više pojavljivati u medijima. Zbog čega?
Trudim se da racionalno koristim medije. Pojavljujem se kada imam zaista nešto važno da kažem ili da predstavim album ili koncert... Ako bih se svaki dan pojavljivao u medijima mislim da to ne bi bilo dobro za moj mozak, a i publici bi bilo previše. Manje-više pitanja se u većini slučajeva ponavljaju, tako da posle svih ovih godina mogu to da svedem na minimalnu meru. Pričati non-stop je isto kao i ćutanje.
Albumi „Sa druge strane jastuka" i „Prodavnica tajni" prodavani su u po 350.000 primeraka. Danas se do tolikih tiraža veoma teško dolazi. Po vašem mišljenju, zašto je to tako?
Danas diskografija ne postoji. Siguran sam da za dve godine uopšte neće biti diskova, osim za privatnu upotrebu. To je čisto menjanje tehnologije. Diskografija kakvu je mi poznajemo neće više postojati, ali muzika će sigurno postojati. Voleo bih da znam kako će izaći moj sledeći album, koji bi trebalo da bude gotov do kraja godine. Da li će izaći na internetu, disku....stvarno ne znam.
Uz vaše pesme odrasle su mnoge generacije, ali ženska publika je uvek brojnija na vašim koncertima. Kako komentarišete ovaj fenomen?
Recimo isto tako da na Bijonsinim koncertima ima više muškaraca. Smatram to normalnim (smeh)... Nemam ništa protiv. Imam više od polovine ljubavnih pesama, a žene su im sklonije, ne samo u muzici već i u poeziji. One su, pri tom, vernija publika. Kada smo bili klinci uvek su devojčice iz razreda isecale i lepile postere raznih bendova. Mi baš i nismo.
Jednom prilikom ste rekli „kada sam bio mlađi imao sam više energije i manje iskustva, sada je obrnuto, ali mislim da to jedno drugo kompenzuje i verovatno bih sa ovim iskustvom, kao i mnogi drugi ljudi, drugačije neke stvari radio u mladosti". Na šta ste konkretno pomislili?
To sam rekao tada. Sad je drugačije. Za ovih dvadeset i pet godina prošao sam i lepo i ružno. Dobro i loše. Ne bih menjao ništa . U tome jeste čar života. Nisam uvek bio uspešan i pametan u karijeri. Ali, i to mora da se prođe.
Mnogi misle da je rok scena u Srbiji, ali i na prostorima bivše Jugoslavije, u veoma lošem stanju. Šta treba da se uradi da bi stvari krenule u pozitivnom pravcu?
Nekada je i džez bio najpopularnija muzika za igranke, a onda je došlo vreme da se svira u manjim prostorima. Ovo sigurno nije vreme kada je rok muzika dominantna.
Mislim da je na ovim prostorima najveća kriza autora. Svega ostalog - izvođača, pevača, producenata - imamo na pretek, ali najmanje je dobrih pesama. To je problem na globalnom planu.
Muzika će se slušati i za sto, hiljadu godina, ali to neće biti baš rok muzika.
Bili ste na dodeli MTV nagrada. Kakve utiske nosite sa ove manifestacije?
To je jedan veliki, dobro organizovan hepening. MTV nije kao u najboljim danima, ali ipak je bila puna arena, nešto manja od beogradske. Pre petnaest godina to bi se sigurno radilo na stadionu.
Kako ocenjujete alternatvinu scenu na ovim prostorima?
Uvek sam imao problem sa alternativnim bendovima. Protivnik sam toga da domaći bendovi pevaju na engleskom jeziku. Odnosno, nisam protiv ukoliko idu u Englesku ili negde drugde prave karijeru. Prvi problem je što gomila bendova pravi pesme na stranom jeziku koji nije baš tako rasprostranjen u Srbiji. Ne zna ga puno ljudi.
Kakva je vaša poruka za klince koji sada počinju da se bave muzikom i osnivaju svoje bendove?
Moraju mnogo da vole taj posao. Sigurno im neće biti lako, ali neka krenu pa šta bude. Pre toga moraju da budu sigurni da li stvarno to žele. Ako žele, onda punom snagom do kraja i biće rezultata.
Koliko vas je popularnost promenila?
Mislim da sam uspeo da se nekako sačuvam. Mene to baš nikad nije toliko interesovalo.
Kako postižete svoj mir?
Ako imam sreće da je u to vreme đački raspust, pošto imam dvoje dece, zapalim u prvu zemlju u kojoj nemam neko izdanje i osećam se fenomenalno. Poslednji put smo zajedno bili u Berlinu, a pre toga u Parizu...
Napisali ste preko dvesta četrdeset numera; sedam-osam godišnje. Ne žurite... Ne štancujete pesme kao što to drugi autori rade?
U suštini sam vredan, ali nisam za to da se pesme štancuju. Bilo je godina kada ništa ne bih napisao, a i ne objavljujem sve što napišem. Trudim se da budem kritičan prema svom radu. Osnovna i najvažnija stvar jeste da volim to što radim i da neverovatnih trideset godina isključivo živim od rok muzike.
Rođeni ste u Bjelovaru, a odrasli u Zemunu. Kakve uspomene nosite iz ovih gradova?
Sticajem okolnosti rođen sam u Bjelovaru i retko odlazim tamo. Moja majka je iz Grubišnog Polja u Zapadnoj Slavoniji ali tamo nije bilo bolnice, pa sam rođen u Bjelovaru. Više sam vezan za Grubišno Polje; tu sam naučio mnogo o prirodi i selu... I za Zemun me vezuje puno lepih uspomena. Zemun ima divan park i kej - na tom keju sam naučio da sviram. Moje uspomene iz detinjstva su vezana za ta dva mesta.
Najsrećniji i najtužniji trenutak u vašem životu?
Najsrećniji kada su mi se rodila deca, a najtužniji kada mi je umro otac.
