Izvor: Politika, 16.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Minhen, petnaest godina kasnije
Prvi put sam se srela sa ovim gradom osamdeset osme godine, kada je moj brat krenuo na služenje vojnog roka, ostavivši mi novac od njegovog "ispraćaja”.Time mi je omogućio odlazak na "Oktobarfest”. Odmah sam se zaljubila u otvorenost domaćina,i atmosferu koja je bila srdačna, da li zbog piva koje se obilno pilo, ili mojih šesnaest godina, ne mogu ni danas da odgovorim. Svidela mi se tradicija i nonšalantnost nošenja narodnih nošnji, svidela mi se arhitektura, univerziteti, muzeji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << škole, svideo mi se red koji se poštovao. Ne bacaj smeće po ulici (inače ćeš platiti debelu kaznu ukoliko te zaustave), ne prelazi ulicu na crveno (opet zbog visoke kazne), vezuj se u automobilu sigurnosnim pojasem (zbog... visoke kazne naravno). Svidela mi se priroda, i pedantnost održavanja čistoće zelene okoline.
Iznenadile su me mnogobrojne patke koje su plivale po jezerima, i ribe koje su slobodno živele u vodi, po mnogobrojnim jezerima u okolini grada. Kod nas u Srbiji bi patke završile u rerni, a ribe u čorbi. Svideo mi se red vožnje koji je perfektno funkcionisao u javnom saobraćaju. I porazilo me je saznanje da su "oni” tako odavno živeli, dok smo mi verovali u pionire, druga Tita i bratstvo i jedinstvo. Vratila sam se u Srbiju praznih džepova i punim rancem stvarčica koje sam nakupovala. I saznanjem da su nemci nama manji neprijatelji, nego što smo mi sami sebi.
Drugi put sam se srela sa Minhenom devedeset druge godine, kada je moj tata insistirao na tome da bi trebala da pored studija u Beogradu, početi i da radim... Nije očekivao da ću poći u inostranstvo, sa argumentom da "idem tamo gde se rad plaća”, u Minhen. Tada sam upoznala naličje velegrada prezasićenog izbeglicama iz bivše Jugoslavije. Pojavili su se u meni radari kojima sam hvatala poglede ljudi i njihove reakcije na srpski jezik koji sam pričala. Prelazila bih na drugu stranu ulice, kada bi mi u susret dolazili vojnici obučeni u nemačke uniforme. Trajalo je godinu dana da se naviknem na to da živim u stanu, da naučim jezik i da nađem nove drugare, koje ću da viđam kada se dogovorimo, a ne kada god poželim da popijem kaficu.
I opet se ponovila stvar sa redom koji je trebao da se ispoštuje: nauči jezik, pa ćeš moći da kažeš ono što misliš. Obrazuj se kako bi postao deo društva. Svakodnevica se ogledala u čekanju u redu za vize, donošenje potvrda, u birokratiji koja zna samo zakone. Tako da sam sve zakone o strancima proučila i imam ih u malom prstu. Pored lirike Rilkea i Getea, bila je to oblast koja me je opuštala. Naravno, i kuvanje me opušta. Ovde se u rafovima u prodavnici mogu naći parike u tri boje: zelene, žute i crvene, druge se ne prodaju. Isto tako i jabuke, ima ih raznih vrsta, ali su sve iste velicine. Tako je i u društvu, čim malo odudarate od uobičajenih nemačkih normi, ili ćete se naučiti da cenite tu različitost i samim tim iz nje koristiti prednosti, ili ćete se odlučiti da je ne prihvatite. Ja sam za prvu soluciju.
Danas, petnaest godina kasnije bih htela da vam napišem nešto o gradu u kojem se osećam kao kod kuće.
Komšija Miler mi je juče doneo džak krompira od seljaka, jer sam mu ja dala domaću kobasicu koju mi je poslao svekar iz Vojvodine. (Znam da voli naše-domaće stvari iz vremena kada je sam putovao u našu zemlju.) Sa drugarima Anvander, Johanom i Stoiber smo novogodišnju noć proslavili uz domaću prepečenicu bukovog bureta Ćirića iz Šumadije.
Moj recept za projaru je izašao u knjizi recepata osnovne škole koju pohađa mlađa ćerka, kao recept tipičan za Srbiju. (Nisam htela da napišem recept gibanice, jer bih morala potencijalne kuvare da pošaljem kod Turčina po kore...).
Profesoru latinskog jezika (u gimnaziji koju pohađa starija ćerka). Nohru sam nabrajala imena naših sedam padeža, dok me je on gledao širom otvorenih očiju, a ja se pitala da nisam možda musava od večere?!? Sledećeg časa u razredu moje ćerke se hvalio da je saznao da jedan jezik ima padež više od latinskog. Kolega mog muža, Turčin, Gungör, je pitao šta će da mu se desi kada bude pojeo žito i popio vino za našu slavu. Rekla sam mu ništa (a pomislila da je to baš dobro, samo još da se i prekrsti).
Mušterije, koje dođu u radionicu za internet dizajn i grafiku u kojem uživajući u poslu zarađujem novac zbog kojeg sam i otišla iz Srbije, smatraju da naša različitost dovodi do kreativnosti, da u tome leži ključ našeg uspeha. Sa Nemcima nemam problema, više ih imam sa našim ljudima koji me pitaju šta ja ovde radim, i kada im odgovorim: ja ovde živim. I uživam.
Mirjana Vujinović, Minhen, Nemačka
[objavljeno: 17/01/2008]
