Izvor: Politika, 24.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi se vraćamo. A vi?
Srbiji, s ljubavlju
Ahh"Nakon svih ovih tužnih i čamotnih godina stranstvovanja, slećem na beogradski aerodrom, saginjem se da bih poljubila zemlju po kojoj hodam i plačem od radosti – konačno u svojoj zemlji, jedinoj i najrođenijoj iako u njoj nisam rođena.
Rođena sam u tuđini, u Hrvatskoj, gde su mi oteli prošlost, sadašnjost i budućnost, opustošili najlepše predele moje duše. Ali, kako negde neko reče, čovekova duša je vrelo koje ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da usahne, pa tako nije ni moja – našla je novu nadu i veru u život. Ta nada se zvala Srpska Krajina, mesto gde sam verovala da mogu da počnem iz početka. Tu, na toj svetoj zemlji, rodila sam svoju decu i iskreno se nadala da će to biti moj novi dom. Nažalost, dođoše i ovde oni isti da nas još jednom ponište i da nam prenesu poruku tog velikog zapadnog sveta da za nas više nema mesta u reintegrisanoj zemlji hrvatskoj. Očajni, okruženi beznađem, ni moja deca a ni ja nismo uspeli ostati mirni u prostoru kojim su svaku noć putovali oni jezivi zvuci smrti iz Mađarske, preko Hrvatske, u Srbiju. Osećam, prokletstvo se ponavlja, a milosrdni anđeli obećavaju da će se pobrinuti za nas koji smo postali prognanici u zemlji svojih predaka, gde su nam kuće, imanja, sećanja"
I, zaista, učiniše što i obećaše. Odvedoše nas u njihovu sivu, sterilnu zemlju da uživamo u njenim blagodetima i, kažu, da nađemo novi život, ako već ne za nas, a onda bar za našu decu. A taj život su ovi ovde definisali kao eksperiment globalizovanih nacionaliteta. Ukratko rečeno, brodolomnici (uglavnom zaslugom novih gospodara sveta) iz bivše Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Afrike i ostalih - kako ih domaća birokratija zove "disadvantaged people”, nesretni ljudi, obuhvaćeni su projektom multikulturalizma čiji je krajnji rezultat- potpuna asimilacija ili potpuna denacionalizacija. Sledeća karakteristika ovog života ovde je konstantno prisustvo straha, racionalnog ili iracionalnog, jer svi žive u strahu jedni od drugih i od sistema u celini. Uvek si pod prismotrom kolega s posla, komšija, šefova, kamera na svim mogućim i nemogućim mestima, jer si, kako se ovde veruje, uvek u prilici da prekršiš zakon, naročito ako si imigrant.
Zvuči interesantno i to da u običnom svakodnevnom životu, u školama, na ulicama, u autobusima, u prodavnicama preovladava šutnja, život teče bez reči, osmeha, muzike, i gde god kreneš okružen si tišinom i osećajem da život polako, ali sigurno, gubi ljudski smisao. Ono jedino što ostaje je nemilosrdna trka za sertifikatima, diplomama, poslovima (nema biranja) i, naravno – dolarima kojima sve više opada vrednost tako da se bojim da bi mnogi imigranti mogli doživeti katastrofalan krah kad postanu svesni svog materijalnog siromašenja u situaciji kad su duhovno već odavno porobljeni. Ili, možda je još tačnije i to da kad jednom izgubiš svoj identitet više i nije bitno koliko novaca zarađuješ. Neminovno, posle kraćeg ili dužeg vremena u tuđini, shvatiš da živiš u dehumanizovanom društvu, okružen ljudima koji prema potrebi i u skladu sa strogo utvrđenim normama ponašanja stavljaju osmeh na lice pomerajući samo uglove usana, dok u očima i na licima nema ni traga radosti i srdačnosti.
Naprosto, život je "a straight line”, ravna linija, i samo ukoliko je striktnije i revnosnije slediš, utoliko si bolji građanin ovog sistema, ali u isto vreme gubiš sebe, svoju slobodu i integritet, i ono najvrednije što imaš – svoju decu. Nastavnike ovde smatraju zaljubljenicima u svoju profesiju, odanim, požrtvovanim i svestranim ljudima. A ti isti ljudi počinju od malena da deci lome kičmu i ispiraju mozak pripremajući ih za buduća zanimanja statista i poslušnika, koji i ne treba da razmišljaju svojom glavom jer postoji domaća elita, obrazovana u privatnim školama, koja je tu da razmišlja i donosi odluke umesto njih. U onim drugim, takozvanim, pablik školama (koje pohađaju oni koji nisu katolici) decu ne uče gotovo ništa ili vrlo malo (ako se u učenje ubraja ogromna količina štampanih materijala koje im redovno dele), ali zato od njih traže izuzetno znanje. Normalno, deca nisu u stanju da savladaju teško gradivo, pa ako ih roditelji ne uče ili ne mogu da im plate tutore, deca su osuđena na neuspeh, tako da većina njih završava na ulici, koristeći drogu, baveći se kriminalom ili radeći najslabije plaćene poslove u prodaji ili isporuci robe.
Ponekad se čoveku učini da to i jeste cilj ovog društva – regrutovanje jeftine radne snage iz redova imigrantske dece. Zanimljivo je da u tim školama, u kojima je 90% đačke populacije iz azijskih i muslimanskih zemalja, uglavnom predaju belci, katolici, nema nastavnika imigranata iako je dobro poznato da je ovo itekako imigrantska zemlja. A nema ih zato što ih se ovaj sistem plaši; plaši se njihove stručnosti i njihovih ljudskih kvaliteta. Ali zato ova zemlja ima najviše visoko obrazovanih taksista, konobara, raznosača novina, prodavaca, jednom rečju – najobrazovanije manuelne radnike na svetu. I, onda, ako nakon ovih teških poslova, prozebli, neispavani i iscrpljeni, nemaju dovoljno vremena ni snage da podučavaju svoju decu, jedno je sigurno – zauvek su ih izgubili. I to na kakav način – u trci za golim opstankom u zemlji u kojoj ćete često čuti da ljudi, imigranti, ostaju ovde zbog dobrobiti svoje dece.
Zbog tog istog razloga – zbog dobrobiti svoje dece – ja odlazim da živim u najslobodnijoj, najdemokratskijoj i najhumanijoj zemlji na svetu – mojoj Srbiji. Hoću da svojoj deci pokažem kako je lepo kad znaš ko si i kome pripadaš, da im podarim svetlost tog otkrovenja i pomognem da nađu smisao svom životu.
Želim da žive tu gde će ih voleti i oni koji im nisu rodbina kada nas, roditelja, više ne bude bilo. Hoću da žive u svojoj zemlji – Velikoj Srbiji, po svemu velikoj – historiji, kulturi, i pre svega ljudima, onima koji je sačuvaše za nas koji se vraćamo.
Mi se vraćamo u avgustu, 2008. A Vi?
Vesna Stanić, Otava, Kanada
[objavljeno: 25/01/2008]
