Izvor: B92, 17.Jun.2010, 16:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mandelina deca
Južnoafrička Republika je zemlja ustalasale, multietničke demokratije koja, sa promenljivim uspehom, teži da ostvari očekivanja. Fotoreporter Džejms Nahtvej pruža uvid u savremeni život, dok Aleksandra Fuler pripoveda intimnu priču o dalekosežnim posledicama aparthejda.
Izvor: National Geographic Srbija
Ispostavlja se da ne postoji nikakva laka ni iznenadna prečica koja >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bi mogla da pretvori jedno svetovno lice u sveštenika Holandske reformističke crkve Južnoafričke Republike. Potrebno je sedam godina rigoroznog školovanja – sedam godina mladosti Deona Snajmana. Najneprijatnije mu je bilo pri kraju studija na Univerzitetu u Pretoriji 1990. godine – Snajman je shvatio da poseduje svo teološko znanje koje bi mu eventualno trebalo u staroj Južnoafričkoj Republici, ali da ne vlada skoro nijednom veštinom koja bi mu pomogla da se snađe u zemlji koja je upravo pustila na slobodu Nelsona Mandelu.
Snajman je rođen i odgajan u „tradicionalnoj beloj afrikanerskoj porodici, u tipičnom afrikanerskom gradiću severno od Johanesburga", i kaže da dugo uopšte nije poznavao nijednog crnca, nije imao prijatelje crnce, niti je ikada vodio smislen razgovor sa bilo kojom osobom crne puti. „Crkva je bila izdeljena na belačke zajednice, zajednice Obojenih, zajednice Indijaca i zajednice crnaca", priseća se on. Zaključio je da je najbolji način da se jednog dana ne probudi kao stranac u sopstvenoj zemlji da postane sveštenik u ruralnoj, crnačkoj zajednici.
U februaru 1992. godine, na dan kad je Deon Snajman postavljen za sveštenika Holandske reformističke crkve u Africi – crnačkog ogranka crkve – u Nongomi, u srcu Kva Zulu teritorije, njegov 54-godišnji otac ustao je i obratio se prisutnim vernicima, od kojih su svi do jednog bili pripadnici naroda Zulu i rekao sledeće: „Dakle, jasno je da Južnoafrička Republika doživljava promenu. Ali ja sam Afrikaner. Ne znam da li sam u stanju da se promenim. Osim toga, ja sam star čovek. Ne znam da li umem da se menjam." Onda je otac pokazao na svog 26-godišnjeg sina. „Zato vam danas dajem svog sina. Ako vi njega možete da naučite pravilima nove Južnoafričke Republike, on može nas da poduči tim pravilima. Ako njemu možete da pokažete kako da se živi u ovoj novoj zemlji, on može to da pokaže nama."
Za desetak godina, koliko je Snajman živeo sa narodom Zulu kao sveštenik, postalo je jasno kakvu lekciju mora da prenese svom narodu: „Oni koji su podržavali aparthejd treba da se iskreno izvine. Potom treba da ublaže posledice tako što će povratiti dostojanstvo ljudima i otvoriti im mogućnost da ostvaruju svoje materijalne ciljeve na način koji nije bio izvodljiv u starom sistemu." Snajman je počeo da razmišlja o nadoknadi štete na nivou zajednice – o građenju škola, bolnica, centara za obuku u raznim veštinama u znak kajanja. „Nešto u šta će svako moći da upre prstom i kaže, evo, ovo je naš simbol iskrenog žaljenja, ovo je simbol naše odluke da gradimo nove načine saradnje. Tu ideju sam nosio duboko u sebi."
Ali proći će godine pre nego što Snajmanova maštarija dopre do jednog poljoprivredničkog afrikanerskog gradića u Zapadnom Kejpu, do zajednice koja ne može da porekne da su se posledice aparthejda prelile i znatno posle 1994. godine, kad je vladavina belaca okončana i Nelson Mandela postao prvi predsednik preporođene nacije.
Grad
Vorčester je miran, pospani gradić, sa građevinama nalik na medenjake između kojih štrče beli crkveni tornjevi. Nalazi se na sat i po vožnje severoistočno od Kejpatuna. Zimi, okolne planine su prekrivene snegom. Leti, vrućina u dolini žeže kao u paklu i prosto topi asfalt. Ulice su široke i uredne. Kuće živopisnog izgleda uglavnom imaju zabate; travnjaci su pedantno uređeni; verande su natkriljene nabubrelim ružama koje kao da se prihranjuju steroidima i vinovom lozom koja se pruža po letvicama. To je jedan od onih gradova koji izaziva u vama utisak da ste previše slobodno odeveni.
Sredinom devedesetih godina izrazite geografske i psihološke granice rasnih podela ovde su još uvek bile očigledne, ali ne u većoj meri nego bilo gde drugde u zemlji. Crnci su i dalje živeli, uglavnom, na suprotnoj obali reke Heks – u kvartu Zveletemba, u neuhranjenom bratu blizancu Vorčestera. Belci su i dalje živeli u senovitim ulicama ovog gradića ili na farmama u podnožju planina. S druge strane, Vorčester je izabrao svog prvog gradonačelnika iz redova Obojenih (meleza) i prvog crnog zamenika gradonačelnika. Uz to, u junu 1996. godine Komisija za istinu i pomirenje (TRC) – slična sudu, osnovana posle ukidanja aparthejda – održala je saslušanje u gradu. Žrtve i počinioci torture i zlostavljanja iz doba aparthejda javno su svedočili. Nasilnička prošlost je nesumnjivo bila okončana.
Zato su na vrelo Badnje veče 1996. godine svi bili šokirani kada su dve bombe eksplodirale u trgovačkom delu varoši nedaleko od stanice policije i Holandske reformističke crkve. Poginulo je četvoro ljudi, od kojih troje dece. Skoro 70 ljudi je ranjeno. Sve žrtve bili su crnci i Obojeni. Prva bomba je odjeknula oko 1.20, pogodila je Olgu Macingvane u noge tako da su joj odmah natekle kao traktorske gume. Nekoliko minuta kasnije eksplodirala je druga bomba i Olga je izgubila svest.
„Za ovih 13 godina nisam videla osobu koja mi je to uradila", kaže Macingvaneova, dok sedi u svojoj kući u Zveletembu, jednog vrlo toplog nedeljnog jutra krajem novembra 2009. godine. Macingvaneova je principijelna žena, shodno svojim godinama. Na sebi ima dugu ružičastu suknju i blejzer iste boje. Ispred njene kuće upravo je u toku crkvena služba na otvorenom, pa Macingvaneova mora da govori glasnije da bi se čula. Kruto ustaje – očito je da joj hodanje pričinjava bol – i zatvara ulazna vrata, ali horsko pevanje nesmanjenom jačinom i dalje dopire do nas. Dok se horovi iz barem tri crkve nadmeću na vrelini napolju, ona nastavlja: „Zamišljala sam ga kao muškarca od 50 godina, krupnog, sa dugačkom bradom i vrlo oštrim crtama lica. Taj čovek je to uradio. Tu osobu vidim u svojim košmarima."
Tačka preokreta
Izbor Južnoafričke Republike za domaćina Svetskog prvenstva u fudbalu 2010. godine ulio je narodu samopouzdanje. Njihova zemlja sada može da se pamti kao mesto gde se igrao svetski fudbal, a ne kao mesto gde je vladao aparthejd. Moderna infrastruktura Južnoafričke Republike, zavidno lepi aerodromi, kosmopolitski restorani – cela njena fasada – sugerišu da je njena tragična istorija upravo samo to – istorija. Veliki deo Soveta, zloglasnog dela Johanesburga u kojem je u doba aparthejda besnelo nasilje vidljivo za strane medije, danas čini niz idiličnih predgrađa, gde su prizemne kuće sa travnjacima kao na Floridi, gde su skupi strani automobili na prilaznim stazama (doduše, unaokolo logoruju i beskućnici). Južnoafrička Republika ima sve brojniju crnačku srednju klasu, a od 1994. godine država je izgradila skoro tri miliona kuća. U Johanesburgu, preko puta kockarnice i zabavnog parka, turisti mogu da posete upečatljivi Muzej aparthejda.
Ali, ako malo zagrebete po površini bilo koje od zajednica, na ovaj ili onaj način, prepoznaćete onu reč na slovo a. U maju 2008. godine više od 60 ljudi je poginulo, a na desetine hiljada raseljeno zbog nereda izazvanih ksenofobijom, uperenom najviše protiv Mozambikanaca i Zimbabveanaca. Aparthejd je izgradio duboko nepoverenje prema „drugima" i osećaj urođenog prava na raspolaganje određenim resursima – zasnovanim uglavnom na tome ko si, a ne čime se baviš – što se oseća do danas.
Teško je rečima opisati brutalnost i strahovite posledice aparthejda. Između 1948. i 1994. godine, kada je ovaj sistem demontiran, Afrikanerska nacionalna partija (ANP) je sprovodila najstrožiju rasnu segregaciju u svim sferama života. „Aparthejd je do te mere efikasno obogatio manjinu i toliko obespravio većinu – čak da ne pominjemo nebrojena hapšenja, proterivanja, nestanke, nasilne smrti – da pukim ukidanjem sistema ne može da se nadoknadi šteta", kaže Cepo Madlingozi. On ima 31 godinu, predaje pravo na Univerzitetu u Pretoriji i koordinator je pravnih zastupnika Kulimani grupe, organizacije koja okuplja oko 58.000 žrtava političkog nasilja, uglavnom iz doba aparthejda. „Može se reći: sada su svi jednaki, hajde da prebolimo prošlost. To odgovara onima koji su se okoristili u tom sistemu – ali ne doprinosi restituciji i ne može da poništi višegeneracijsku praksu rasizma, očigledne mržnje i isključivosti."
Zatvorenik
Manje od mesec dana posle bombaškog napada u Vorčesteru, 19-godišnji Danijel Stefanus Kuci, zvani Stefans, telefonirao je policiji iz svog skrovišta sa jedne farme na visoravni Veliki Karu – retko naseljenoj sušnoj oblasti na zapadu zemlje – i preuzeo odgovornost za svoju ulogu u zločinu. Kuci se dežurnom policajcu obratio učtivim tonom i oslovio ga sa uam, što na afrikanerskom znači ’čika’. Kazao je da je čuo da među mrtvima ima dece i da zato nema drugog izbora nego da se preda. Momak je zvučao kao lepo vaspitano dete sa sela koje se oprezno krije, kao mačka.
U vreme kad je pritvoren, pa i tokom nekoliko narednih godina, Kuci je bio član skoro svake ekstremne desničarske belačke grupe u Južnoafričkoj Republici, među kojima su neke toliko tajne i prikrivene da i njihovi članovi ne mogu tačno da kažu kome pripadaju: Vit Vulvsima, Izrael Viziju ili Burskim Anval trupama. Kuci je iz zatvora nastavio da komunicira sa članovima kju-kluks-klana u SAD i neonacističkim grupama u Nemačkoj i iskazivao im podršku. Svojevremeno je visoko dogurao u hijerarhiji pseudovojnih ultradesničarskih struktura. U krugovima belih ekstremista Kuci je bio uspešan. Međutim, unutar zidina strogog zatvora Helderstrom u Zapadnom Kejpu on je bio najsitnija riba. „Bio sam 19-godišnji belac. Svako je hteo da me siluje", kaže Kuci, opisujući svoje prve godine na robiji u pretrpanim ćelijama sa po 60 do 120 zatvorenika. „Nisam mogao da dobijem donji ležaj. Nisam mogao da dobijem ni gornji ležaj. Nisam uopšte mogao da imam ležaj." Kuci je spavao na podu.
Kad sam ga u novembru 2009. godine upoznao u Centralnom zatvoru u Pretoriji, u kojem se nalazi duže od decenije, Kuci je upravo bio napunio 32 godine. Usled dugogodišnjeg neizlaganja suncu, koža mu je izbledelo sivkasta. Mada deluje izuzetno mladoliko, pored očiju mu se pružaju lepezice tankih bora kakve se obično viđaju samo kod znatno starijih ljudi. Tamna, vrlo kratka, paperjasta kosa. Kožni kaiš kojim opasuje struk preko narandžastog zatvoreničkog kombinezona pričvršćen je na poslednjoj rupi. Ne čudi me što čujem da je pre zatvora mogao da trči brzo i dugo po najvećoj vrućini, uz vrlo malo vode i hrane. „Voleo sam da trčim", kaže mi, kao da rečima može da oslobodi svoje noge. „Ja, mogao sam da trčim".
Kuci i ja sedimo licem u lice, toliko blizu da nam se kolena dodiruju u velikoj, bezličnoj, žutoj prostoriji namenjenoj za zatvorske posete. Pet-šest prozora duž jednog od zidova propuštaju prigušenu dnevnu svetlost, nedovoljnu da pojača učinak zelenkastih neonki na plafonu. Prepodne je, napolju pada jaka kiša još od sinoć. Zato je u sobi hladno i obojica drhtimo.
Kuci mi priča da je rođen 1977. godine i da ga je nesavesna majka zapustila, a otac mu je bio alkoholičar. Ne seća se perioda kad su mu roditelji bili zajedno. Prvo je živeo sa ocem u Oranž Fri Stejtu (današnji Fri Stejt). Kad je imao osam-devet godina, otac mu je umro. Neko vreme je proveo u sirotištu, zatim je poslat da živi sa majkom u Apingtonu, u Severnom Kejpu. U sledećih šest-sedam godina Kuci se potucao od nemila do nedraga i boravio u nekoliko domova za nezbrinute, sve dok ga kao 15-godišnjaka pod svoje okrilje nije uzeo čovek po imenu Johanes van der Vesthujzen. Kao vođa ultradesničarske grupe Izrael Vizi, Van der Vesthujzen je bio ekstremni beli rasista, strogi vegetarijanac, nije pio alkohol, nije konzumirao droge i propagirao je prerađenu verziju Svetog pisma u kojoj se u prvi plan stavlja ideja da svako ko nije belac pripada rangu divljih životinja. U Kucijevim očima, Van der Vesthujzen je otprilike bio istih godina i telesne građe kao njegov otac.
Ako hodate nekih 500 kilometara u pravcu severoistoka od Kejptauna sve dok noćno nebo ne postane toliko crno da vam pruža čist pogled na beskrajnu dubinu svemira, sva je prilika da ste stigli na visije Velikog Karua. Početkom XIX veka, u širokim ravnicama podno surovih vrleti Nuveveldberga skrivali su se odmetnici, kradljivci stoke i krijumčari oružja. Čak i danas ovde ima malo ljudi, i to su, uglavnom, oni koji su dovoljno uporni ili ludi da pokušavaju da iscede makar za egzistenciju iz ovog jalovog zemljišta, koje miriše na biber, ili oni koji ne žele da moderni svet zna za njih. Zato je ova oblast idealna za posmatranje zvezda. Upravo je ta tajnovita zabačenost ovih predela privukla Van der Vesthujzena, čoveka koji je kategorički odbijao da prihvati realnost posttranzicione Južnoafričke Republike. Na njegovoj iznajmljenoj farmi usred bestragije isplaniran je bombaški napad u Vorčesteru.
„Kad sam došao u zatvor, prvo sam zatražio da dobijem Sveto pismo", kaže Kuci, objašnjavajući kako je počeo da razgrađuje sopstvenu mržnju koja ga je smestila na pod pretrpane ćelije strogog zatvora. „Ali Sveto pismo koje su mi dali nije bilo isto kao ono koje sam čitao sa Vesthujzenom. Shvatio sam da je Sveto pismo koje sam čitao sa njim bilo izopačeno. To je bilo prvo." Onda je Kuci bio prebačen u Centralni zatvor u Pretoriji, gde je pohađao kurseve kontrole besa i ispravljanja nepravde. Napisao je pismo zatvorskoj upravi s molbom da mu dopuste da se izvini ljudima koje je povredio i njihovim porodicama (Uprava mu je savetovala da to ne radi). Međutim, iako je osećao kajanje zbog onog što je učinio, Kuci je i dalje bio rasista.
Početkom 2002. godine, pet godina posle hapšenja, dodeljeno mu je da radnu obavezu u zatvoru obavlja sa Judžinom de Kokom, starijim zatvorenikom. De Kok je sada 60-godišnjak, osuđen na dve doživotne robije plus 212 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti počinjenih dok je bio policijski pukovnik i komandant zloglasne tajne jedinice južnoafričke policije. (Čak su ga i njegovi ljudi iz jedinice obično nazivali Zlikovac, što su kasnije preuzeli i mediji.) Ova dvojica muškaraca su po nekoliko sati dnevno zajedno čistila podove zatvorskih prostorija. „Judžin mi je uvek govorio: ’Vidiš, Stefans, moraš da prestaneš da veruješ da si superioran samo zbog boje svoje kože’", priča Kuci. „Govorio mi je: ’Pogledaj mene, ja sam to naučio na teži način.’ A ja sam Judžinu govorio da ćuti i prestane da me gnjavi. Ali on nije prestajao. Govorio mi je da sve dok ne prestanem da budem rasista, boraviću u dva zatvora – u jednom oko svog tela i drugom oko svog srca."
Razgovor
Ima istine u tome da kad bi svako dete iz razorene porodice u Južnoafričkoj Republici kao odrastao čovek počinilo neku brutalnost, u zemlji ne bi bilo nikoga i ničega. Ionako se zvanično dešava oko 50 ubistava i 140 prijavljenih silovanja dnevno, mada se smatra da je reč o više stotina slučajeva dnevno. „Da, nasilničke navike su duboko ukorenjene u ovdašnjoj kulturi", kaže Mardžori Džobson, direktorka Kulumani grupe. „Morate da imate na umu da su deca odrasla u aparthejdu sada zreli ljudi koji nose breme nasleđeno iz tog doba."
Džobsonova – vrlo prijatna, dobroćudna doktorka u pedesetim godinama – povezla me je svojim automobilom od Johanesburga, pa kroz predgrađa Pretorije, jednog savršeno lepog letnjeg popodneva krajem 2009. godine. Odatle se pred nama otvara cvetno more južnoafričke administrativne prestonice – 50.000 stabala palisandera u punom cvatu gradu daju raskošno bujan izgled, dok su ulice oivičene lejama plavih tuberoza. Bilbordi za Svetsko prvenstvo u fubalu su svugde unaokolo; uporedo sa putem gradi se brza pruga.
„Svi su već bili iscrpljeni 1994. godine. Mislim da su samo želeli da se aparthejd ukine i da vlast sve popravi. Ali to se nije desilo", priča Džobsonova. „Svaki Južnoafrikanac treba aktivno da učestvuje u obnovi. Znate ono – moć pojedinca. Pojedinac svojim snagama treba da prevaziđe nasilje iz prošlosti, odnosno snaga pojedinaca treba da doprinese uspostavljanju pravednog, mirnog društva." I tako se naš razgovor vraća na Kucija. U jednom trenutku, 2004. godine, Džobsonovu je telefonom pozvao Judžin de Kok. Tokom godina Kok je pokušavao da pomogne Kulumani grupi da pronađe ljude nestale u vreme aparthejda, opisujući podrobno način na koji su nestali, uglavnom u slučajevima u kojima je on lično bio odgovoran za njihovu sudbinu. De Kok je ovog puta rekao Džobsonovoj da je prethodnih godina sklopio poznanstvo sa mladićem koji se zove Stefans Kuci. „Stefans je želeo da upozna svoje žrtve i da im se izvini." Džobsonova se nije libila da pomogne. Jedini problem bio je u tome što Kuci nije imao pojma ko su njegove žrtve. Nije znao imena i – osim činjenice da su tri žrtve bile deca – nije mogao da ih identifikuje.
Predsednici
Tabo Mbeki, predsednik Južnoafričke Republike, smenio je 2005. godine, tokom svog drugog predsedničkog mandata, Džejkoba Zumu, svog zamenika. Zuma je bio umešan u korupcijski skandal koji je bio u vezi sa ugovorom o kupoprodaji oružja vrednim pet milijardi dolara (optužnica je povučena u aprilu 2009. godine). Mbeki je sigurno mislio da će puštanjem svog populističkog saradnika niz vodu napraviti dobar potez. Međutim, ispostavilo se da je to bio politički promašaj koji je doveo do dubokog raskola u vladajućoj partiji, Afričkom nacionalnom kongresu (ANC). Već krajem te godine Zumine pristalice su javno na trgovima spaljivale majice sa Mbekijevim likom.
I Zuma i Mbeki su bili dugogodišnji aktivisti ANC-a, ali su veoma različite ličnosti. Mbeki potiče iz naroda Ksosa iz Istočnog Kejpa, fakultetski je obrazovan i emotivno uzdržan. Zuma je pripadnik naroda Zulu, iz oblasti Kva Zulu Natal, nema formalno obrazovanje i deset godina je robijao na ostrvu Roben zbog suprotstavljanja aparthejdu. On je harizmatični čovek uvek spreman na akciju, iza sebe ima tri braka i jednu optužbu za silovanje (koje je oslobođen 2006. godine).
Mbeki je 2007. godine obavestio oba doma parlamenta da je odobrio specijalnu uredbu o pomilovanju osuđenih za političke zločine počinjene između 1994. i 1999. godine. Mbekijevo zvanično objašnjenje je bilo da želi da dovrši posao Komisije sa istinu i pomirenje (TRC). Nezvanično, ovaj potez je tumačen kao pokušaj da se pridobije toliko neophodna podrška javnosti predsedniku kome opada rejting. Sledeće godine parlamentarni odbor, sačinjen od predstavnika 15 ovlašćenih političkih stranaka, napravio je spisak od 120 zatvorenika preporučenih za predsedničko pomilovanje.
„Bio je to politički potez", kaže mi Cepo Madlingozi sa Univerziteta u Pretoriji. Međutim, u tom procesu je zanemareno nešto što je u radu TRC-a bilo od suštinske moralne, emotivne i političke važnosti – pre pomilovanja počinilaca, žrtve nisu pitane šta o tome misle. Grupe koje se zalažu za ljudska prava tvrdile su da specijalna predsednička uredba nema veze sa pomirenjem, već sa sticanjem političkih poena i zatvaranjem jedne neprijatne teme. Osam organizacija, među kojima i Kulumani grupa, podnelo je tužbu koja se na kraju, 10. novembra 2009. godine, našla pred Ustavnim sudom Južnoafričke Republike. Do tada je Mbeki već podneo ostavku, a Džejkob Zuma – Džej Zi, kako mu je popularni nadimak – postao je predsednik.
MAGAZIN NATIONAL GEOGRAPHIC U NOVOM BROJU DONOSI:
Južnoafrička Republika – Život posle aparthejda
Blago kineskih pećina
Promene na Grenlandu
Svet tišine Žaka Kustoa
