Izvor: B92, 23.Okt.2008, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lokalitet Vinča - kolevka urbane Evrope
Naselje Vinča kod Beograda, na važnoj rečnoj transverzali, bilo je čitav milenijum, od 5300. do 4300. godine pre nove ere, raskrsnica poznoneolitskih puteva. Naselje za porodice vične poljoprivredi, zanatima, umetnosti i trgovini, smešteno na odličnoj poziciji, steklo je uslove da bude metropola koju naučnici istražuju celo stoleće.
Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Goran Sivački
(arhiva Arheološke zbirke Filozofskog fakulteta u Beogradu)
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Izvor: National Geographic Srbija
Vreo avgustovski dan, poslednji tokom ovogodišnjeg arheološkog iskopavanja na nalazištu Vinča. Aca Đorđević, kustos Narodnog muzeja, lopatom peska posipa ugao poznoneolitske kuće od lepa, granicu do koje su zagrebale alatke treće generacije istraživača lokaliteta.
Lep od koga je načinjen ugao goreo je u požaru pre 7000 godina, čime je praktično pečen, i na taj način postao je idealan da se iz njega tumači hronologija naselja. Ali i osetljiv na grube spoljašnje faktore.
„Zato mora dobro da se ušuška", kroz smeh kaže Đorđević.
Jedan deo ekipe kuglicama stiropora popunjava jame od drvenih greda, nekada nosećih stubova porodičnih kuća od stotinak kvadrata, što su se čitav milenijum u ulicama i nivoima uredno pružale na obali Dunava. Zatim površine prostorija prekrivaju komadima geotekstila.
Pevuše neku veselu pesmicu kojoj poseban ritam daju monotono izgovorene reči „gornja granica... prekinuta..."
To članovi tima, Predrag Dakić, apsolvent arheologije, i Kristina Penezić, uskoro nosilac doktorske titule, totalnom stanicom beleže kote temeljnog rova. U digitalni trigonometrijski račun mešaju im se oštećenja i ostatak zida kuće iz prethodnog naraštaja.
Đubrovnici, špahtle, ašovi, budaci i finiji alat su uveliko spakovani. Kao i flotaciona aparatura za odvajanje zemlje od komada kostiju, lepa i keramike.
Nenad Tasić, arheolog, rukovodilac iskopavanja od 1998. godine i njihov profesor, nadgleda trijažu i pakovanje keramike. Zapravo koristi priliku da se još malo divi njenoj prefinjenoj izradi – glatkoj i sjajnoj površini, tamnim zarezima na tananim, „kao zift" crnim zidovima.
„Ovako delikatno izrađene posude pravljene su tek nakon pronalaska vitla, mnogo vekova kasnije", kaže Tasić, prebirajući po komadima spremnim za dalje analize.
Za nekoliko sati više neće moći ni da se nasluti da je na ovom mestu otkrivena „metropola", raskrsnica puteva od Bliskog istoka do slabije razvijenih severa i zapada, tokom hiljadu godina mira i prosperiteta, od 5300. do 4300. godine pre nove ere.
I potonje kulture su cenile dobar geostrateški položaj naselja, sve dok u IX veku ovde nije osnovano groblje.
Ali, za poznoneolitske ljude ova lokacija je bila od neprocenjivog značaja.
Greben na okuci Dunava, danas poznat po imenu Belo brdo, bio je odlična osmatračnica, zaštićen od vetrova gustom šumom koja se protezala sve do Avale. Planine pune cinabarita, živinog sulfida, od kojeg je spravljan purpurnocrveni pigment cinober, dragocen za bojenje kuća, tkanina i glinenog posuđa. Avala je Vinčancima davala i malahit, od kojeg su pravili nakit. Bolečica im je služila da sirovine dopreme u grad, ali i da prolećnim nanosima nađubri polja, pa Vinčanci više nisu imali potrebu stalnog seljakanja.
Naselje je bilo i na trasi soli, transportovane iz Tuzle duž Save. Vulkansko staklo, od koga su pravljeni izuzetno oštri odbici, prenošeno je Morišom, Tisom i Dunavom sa Karpata.
U središtu „mape" reka bila je Vinča, centar velikog kulturnog uticaja, prema kome su gravitirala susedna naselja i hrlili trgovci iz svih krajeva.
S obzirom na to da su proizvodili dovoljno hrane, mogli su da se posvete zanatima, umetnosti i trgovini.
„Grnčarstvo je cvetalo, ostavljajući na hiljade posuda čije fragmente sada, posle toliko vremena, pronalazimo na teritoriji mnogo većoj od današnje Srbije", primećuje Tasić, ne bez ponosa.
Proizvodnja je bila „standardizovana", ali je poticala od lokalnih majstora, nastanjenih od Tuzle do Sofije, i od Transilvanije do Skopskog polja. Sav taj prostor je pokrivala Vinčanska kultura, nazvana po najznačajnijem od više stotina arheoloških nalazišta.
Vikend je vreme za organizovane posete turista. Arheolog Dragan Janković, kustos Muzeja grada Beograda, čeka ih kod prvog profila koji je pre 100 godina otkrio profesor Miloje Vasić, prvi istraživač lokaliteta.
„Intenzivan život Vinče ostavio je više od devet metara kulturnog sloja, dok su ostala stoleća ostavila samo dva", objašnjava im, vodeći ih stepenicama usečenim u lesni breg, do današnjeg nivoa tla.
Provodi ih kroz muzej, neugledan u odnosu na značaj nalazišta, sa skromnim vitrinama i pohabanim panoima na zidovima.
Pokazujući oruđe i oružje od kosti i kamena, podvlači da su poznavali tajne metalurgije, odnosno preradu bakra, ili su sa njom eksperimentisali.
„Ali, nisu ratovali", gotovo pobedonosno kaže Janković.
Trgovci su, objašnjava, bili veoma cenjeni jer sa dalekih putovanja nisu donosili samo morske školjke spondilus, tadašnju univerzalnu monetu, i druge dragocenosti, već i informacije iz dalekih krajeva.
Iz danas nepoznatih razloga Vinčanci su nestali. Nisu preživeli tranziciju u metalno doba.
U ogromnoj masi otkrivenih poznoneolitskih kuća na kompletnoj teritoriji vinčanske kulture pronađene su samo dve nekropole, Botoš kod Zrenjanina i Gomolava kod Hrtkovaca u Sremu sa vrlo malo pratećeg „inventara" pokojnika ili grobnih priloga.
Zato se još uvek ne zna ko su zapravo bili Vinčanci, kako su se pojavili na obali Dunava i kako su iščezli, ostavljajući u potonjim kulturama odličan komad zemlje, a naučnicima dešifrovanje tajne.
Sa Vinčom se prvo sreo profesor Miloje Vasić, prvi srpski školovani arheolog. Te 1906. godine u njegov kabinet kustosa (čuvara), odnosno direktora Narodnog muzeja u Beogradu, stigli su fragmenti posuda i figurina. Njih je na vinčanskoj obali Dunava, kada se povukla velika voda, pronašao jedan radoznali seljak, poznat pod imenom Čeprkalo.
Iskopavanja su počela 1908, i trajala do 1936. godine. Vasić je publikovao mnoga zapažanja u knjigama i stručnim časopisima, ali je terenska dokumentacija s prvih iskopavanja što izgubljena tokom Prvog svetskog rata, što razasuta na više mesta.
Iako je Vinča bila stalno prisutna u arheološkoj literaturi i na simpozijumima, inspirišući velike umove poput Milutina Garašanina, Dragoslava Srejovića i Borislava Jovanovića, nova iskopavanja su započeta tek 1978. godine, prevashodno zahvaljujući Vasi Čubriloviću, istoričaru i akademiku, koji je udarajući štapom o stolove nadležnih izvojevao sredstva za arheološke radove.
„Bio je veliki zaljubljenik u Vinču, pa je tim štapom ubedio i upravu Hidroelektrane Đerdap da sagradi nasipe, i obezbedi Dunavom ugroženo nalazište", seća se aktuelni generalni sekretar akademije SANU, Nikola Tasić, rukovodilac druge kampanje radova.
Od kolekcionara starina koji su ga potkradali, kaže, nije mogao sasvim da ga odbrani. Obrazovan je Odbor SANU za istraživanje Vinče, a kasnije i još jedan, koji će do danas ostati glavni strateg iskopavanja.
Tim na čelu sa Nikolom Tasićem, sada akademikom, i Jovanom Todorovićem istražio je slojeve iznad neolita, dokazavši da su se kulture na ovom mestu smenjivale i docnije, od bakarnodobnih, preko bronzanodobnih i gvozdenodobnih, pa sve do dolaska Kelta, što je dalo dodatnu težinu lokalitetu.
Radove na višem sloju srednjovekovne srpske nekropole vodila je Gordana Marjanović-Vujović.
Kada je došao red na iskopavanje neolitske Vinče, za rukovodioca istraživanja imenovan je Garašanin, a potom i Srejović. Radovi su prestali 1986. godine, jer je novac preusmeren na druga nalazišta.
Treća serija neolitskih iskopavanja, pod vođstvom Nenada Tasića, počela je 1998. godine.
„Akademik Garašanin, dugogodišnji predsednik Odbora, odabrao me je zato što sam uz njegovo mentorstvo, nakon Srejovićeve smrti, nekoliko godina ranije završio doktorat, ali i zbog činjenice da sam u to vreme bio jedini doktor nauka koji se bavio neolitom", smeje se Tasić, tada tridesetšestogodišnjak.
Ekipa, formirana od mladih i poletnih stručnjaka, skladno je funkcionisala, od početka koristeći se računarom.
Do danas, samo u bazi za keramiku uneseno je 10.000 fragmenata vinčanskog posuđa, a u foto-dokumentaciju uskladišteno na hiljade slika.
Po uvođenju flotacije, postala je dragocena i prosejana zemlja, keramika i kosti, iz kojih se moglo zaključiti da su Vinčanci jeli pšenicu, ječam, proso, grašak, sočivo...
Arheozoologija je dokazala da su Vinčanci voleli mlado praseće, jagnjeće, teleće i kozje meso. Često su jeli ribu – šarana i soma, teške i do par stotina kilograma. Totalna stanica ili elektronski daljinometar (EDM), poklon fondacije Alexander von Humboldt, brzo i precizno je beležila trodimenzionalni položaj svakog bitnijeg nalaza.
„Primenili smo i metod brzog i jeftinog vertikalnog fotografisanja površina, uz pomoć metalnog rama visine 4 metra na kome se nalazi fotoaparat. To nam omogućava da sagledamo površinu iz „ptičje perspektive" i tako prepoznamo strukture koje se sa zemlje ne vide", kaže Predrag Dakić, primećujući da sličan postupak koriste neki bogatiji lokaliteti, s tim što sebi mogu da priušte helijumski balon, helikopter na daljinsko upravljanje, pa čak i pravi helikopter ili avion.
Kruna uspeha u osavremenjivanju bio je softverski program ArchaeoPack koji su 2004. godine napravili Vitomir Jevremović i Nenad Tasić. Ovaj program za vođenje terenske dokumentacije omogućava lak pregled podataka o preciznoj lokaciji svakog otkrivenog predmeta, što olakšava ispitivanje njihovih međusobnih odnosa. Život Vinče je u značajnom procentu rekonstruisan, ali i dalje ima mnogo nedoumica.
Recimo, zašto su Vinčanci vrlo retko jeli ptice, kako pokazuje neznatan broj njihovih skeleta među mnoštvom ostataka vinčanskog menija: kostiju goveda, ovaca, svinja i koza, srndaća, jelena, divljih svinja, pa čak i pasa.
„Ptica je tada bilo napretek, one i sada pokrivaju čitav vinčanski vidokrug, ali nisu ostavile mnogo tragova", kaže arheozoolog Vesna Dimitrijević, profesor na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. „Da li je uzdržavanje od ptica bilo povezano sa nekim kultom, na šta mogu da navedu kljunovi na poznim poklopcima u obliku lica, ili je zabrana lova rezultat praktičnijih razloga, još se ne zna."
Pa čak ni figurine, po čijoj izuzetnoj izradi je Vinča prepoznatljiva, i koje su pronađene u svim prostorima, od skladišta, preko kuća, pa do rovova, i u svim epohama i fazama, nisu odgonetnute.
Gotovo nijedna skulptura nema usta. Često su bile perforisane na glavi, krstasto raširenim rukama i katkad bokovima, verovatno da bi se za nešto zakačile. Javljale su se i predstave kombinovane od različitih bića, ljudi, mačaka, ptica...
Posebnu zagonetku od prvih istraživanja pa sve do danas predstavljali su znaci urezani na činijama, koji su, kako se kasnije ispostavilo, bili beleženi tokom celog vinčanskog milenijuma.
Već Vasić izdvaja dve table nacrtanih nalaza sa oznakama, a primećuju ih i potonji istraživači, registrujući ih kao efemernu pojavu.
Tokom 10 godina pretraživanja 39 srpskih muzejskih zbirki, arheolog Andrej Starović, kustos Narodnog muzeja u Beogradu, prikupio je oko 1500 znakova ispisanih raznim tehnikama, od slikanja do punktiranja, na različitim predmetima u praktično svakoj iskopanoj kući, od najranijeg do najkasnijeg perioda. Ustanovio je da se oni često pojavljuju u grupama, da su ponekad urezivani i pre pečenja, što dokazuje da su Vinčanci imali jasnu ideju o tome šta treba da bude zabeleženo.
Svesni da tehnika ubrzano napreduje, današnji istraživači ne žure sa otkopavanjima. Nastoje da raspoloživim sredstvima iz malih površina izvuku maksimum obaveštenja. Jer, otkopani slojevi koji se objasne zauvek bivaju izgubljeni. Zato arheologiju zovu destruktivnom naukom.
„Možda će nam se jednog dana Vinčanci obraćati iz ostataka nekog materijala na koji mi sada ne obraćamo previše pažnje. Onako kao što su se stari arheolozi odnosili prema zrnevlju, koštanim nalazima...", kaže Nenad Tasić, uveren u moć tehnologije.
Ekipa pred rastanak ruča u hladu nadstrešnice, jedinom senovitom mestu ako se ne računa rashlađen prostor barake, odnosno muzeja i računarske sobe, gde se obično drema u najužarenijim časovima.
„Idealno bi bilo da se pokrije celo nalazište, ali to previše košta, kao i iseljavanje stanovništva koje živi na većem delu terena i ugrožava ga otpadnim vodama", Tasić sleže ramenima.
Vinča je pre tri godine trebalo da bude predložena kao kandidat za Uneskovu listu zaštićenih lokaliteta, ali je prevagu imala potreba za zaštitom metohijskih i raških manastira.
„Uostalom, i stav centrale Uneska bio je da više polažu na čuvanje vidljivih spomenika", kaže Nikola Tasić.
Upravo je sticanje uslova za protektorat Uneska jedan od prioritetnih ciljeva savremenog Projekta Vinča koji okuplja više desetina saradnika akademije SANU, Muzeja grada Beograda, Filozofskog fakulteta, Arheološkog instituta i Narodnog muzeja u Beogradu. Na spisku osnovnih težnji je i trajna fizička zaštita nalazišta, kao i podizanje svesti o značaju Vinče kao svetske baštine.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U OKTOBARSKOM BROJU DONOSI:
- Neki drugi ljudi: neandertalci
- Kitnjaste pčelarice
- Vek istraživanja Vinče
- Pravi kitovi
- Indijska linija brzine
Više o septembarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
