Izvor: B92, 31.Maj.2010, 10:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav " po kratkom postupku
Upoznavanje preko Interneta ili SMS-a, kao i bračnih agencija, postalo je prihvatljiva alternativa za pronalaženje partnera. Uostalom, i Japanci, koji se po ceo dan posvećuju poslu, osnivaju slična udruženja u fabrikama.
Piše: Dana Stanković
Izvor: Politika.rs
Samoća nije ni sramota, ni krivica, ni greh i ne treba se zbog toga osećati loše. Ali, gde upoznati srodnu dušu u dvadeset prvom veku, kada se stvari dešavaju brzo i instant, a ljudi postaju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sve otuđeniji?
– Svuda u svetu je normalno da onaj ko u jednom periodu svoga života nema mogućnosti da nekoga upozna pomoć potraži u bračnoj agenciji. Japan, kao najjača industrijska zemlja, karakterističan je po veoma dugoj tradiciji i u tim delatnostima. Pošto su oni po ceo dan posvećeni poslu, takva udruženja osnivaju u okviru fabrika. Iako i kod nas postoji potreba za posredovanjem takve vrste, ljudi te institucije zaobilaze u širokom luku sve dok ne izgube svaku nadu da će nekoga sresti. Tek pošto iscrpe sve mogućnosti savremene kompjuterske tehnologije za urbano sklapanje poznanstava, kao što su SMS ili Fejsbuk i druge internet komunikacije bez provere, pa se razočaraju, jer se mnogi tamo najčešće lažno predstavljaju, na kraju se za pomoć obrate i nekoj bračnoj agenciji – zaključuje Ljiljana Lepšanović, sociolog u „Fortuni”, najstarijem udruženju za bračno posredovanje u Srbiji osnovanom još 1982. godine.
Iz zemlje i inostranstva
Odgovor za takvu uzdržanost treba tražiti u predrasudama.
– Kad čoveka zaboli zub, ide kod stomatologa, kad treba da popravi cipele, ide kod obućara, ali nije ista logika i kad je prinuđen da potraži pomoć za bilo koje pitanje emotivne prirode. Pogotovo kad treba da ode u bračnu agenciju. Ljudi počnu da se preispituju šta to sa njima nije u redu, da li to znači da su nesposobni. Iako mnogi ostvare uspešne veze, pa i brak, većina krije kako su se upoznali. Zato je ovo jedini posao za koji, kad ga uradiš uspešno, ne smeš da se hvališ – ističe Nada Jovičić, psiholog u pomenutoj agenciji, i dodaje da su ona i njena koleginica Ljiljana, tokom dugogodišnjeg staža, samo dva puta bile pozvane da prisustvuju svadbenom veselju klijenata: prvi put kad su izvesni Zoran i Zorica organizovali veridbu i svadbu u Udruženju, a drugi put u beogradskom restoranu na venčanju jednog gospodina iz Srbije koji dugo živi u Kanadi i koji je po svaku cenu želeo da se oženi našom devojkom, a one su „kumovale” tom poznanstvu.
Ko voli, neka izvoli
Činjenica je, kaže naša sagovornica, da ima onih koji su zaista zatvoreni i stidljivi i teže sklapaju poznanstva, pa možda otuda i predrasude da ovde dolaze samo „smotani”. Međutim, „Fortuna” je servis za zdrave, prave i bračno slobodne osobe. To je uslov za sve. Mada je većina starija od trideset godina, u današnje vreme sve više je i onih koji zbog prezauzetosti, u jurnjavi za karijerom, ne stižu da se pozabave svojim emotivnim životom. To je slučaj sa mlađom generacijom– upozorava sociolog i podseća da su više od trećine stanovništva u svetu bračno slobodni ljudi. Ko se reši da napravi taj prvi korak, pola posla je završio za sebe. Sve dalje je pitanje sreće, samo čovek treba da se otvori, da bude spreman za tu sreću.
– Mi nemamo čarobni štapić, ni moć predviđanja događaja. Naša uloga je samo da im omogućimo da se sretnu, i to na način vrlo blizak spontanom, a na njima je da razvijaju taj odnos, ako žele. Niko nije u obavezi da nastavi da se viđa, ukoliko mu se onaj drugi ne dopada. Zato svako novo poznanstvo treba shvatiti kao novo bogatstvo, bez obzira na to da li će se izroditi u ljubav, prijateljstvo ili ništa od toga – naglašavaju u agenciji za bračno posredovanje.
Ima onih koji se zaista već na prvom susretu prepoznaju, a postoje i takvi koji ne prihvataju nikoga, zbog čega članarina koja se uplati pri sklapanju ugovora važi najviše za petnaest ponuda.
–Ljudi koji sa takvim stavom krenu nemaju ni šanse da nekog upoznaju. To su najčešće nesigurne osobe, koje zbog nekog ranijeg lošeg iskustva postavljaju zid oko sebe, pa neće da priznaju da, u stvari, hoće da ostanu same. Ali, postoji još jedan, nimalo zanemarljiv razlog tom beskonačnom odbijanju. Zbog prevelikih, medijski nametnutih očekivanja kakvi odnosi treba da nam budu, kako treba da izgledamo, pa i kakav treba da je čovek našeg života, sve više njih dolazi sa idealizovanom slikom osobe koju želi da upozna. Onda iz razgovora od pet minuta shvate da to nije taj. Kako su tako brzo uspeli to da procene? Zašto u startu čoveku uskraćuju šansu da se pokaže u pravom svetlu? Svako ima pravo da bude zbunjen na prvom susretu, jer to, ipak, nije prirodan način upoznavanja – ukazuje psiholog Nada Jovičić.
Nelojalna konkurencija
Iako se mora priznati da to nije najsrećnije rešenje, agencija za bračno posredovanje ipak je jedan od načina da se usamljeni sretnu, a poznanstva se mogu ostvariti preko upitnika i putem druženja na jednodnevnim izletima ili zabavama u nekom od beogradskih restorana.
Svaki novi član, pre svega, treba jasno i iskreno da popuni obrazac i priloži fotografiju. Pre učlanjenja stručni tim sa njim obavi i opsežan razgovor, a nakon toga mu predlaže upoznavanje sa odgovarajućom osobom. Taj živi kontakt, u kojem su ljudi iz agencije filter da ne dođe do prevare, nezamenljiv je.
Pored „Fortune”, slične uslove i način rada imala je i slovenačka ekspozitura „Beoživa”, koja je postojala do pre petnaestak godina, a kako tvrdi menadžment agencije „Pro lajf”, tih principa se i oni drže, i posle jednogodišnjeg iskustva kažu da su veoma zadovoljni postignutim rezultatima.
U poslednjih desetak godina, na ovim prostorima preko noći se otvaraju i zatvaraju raznorazne agencije tog tipa. Mnogi misle da će tako na brz i lak način doći do para. Nije lako utvrditi ko je pouzdan, a ko nije i ko kakve namere, u suštini, ima.
Da bi bile u korak sa vremenom, ali i da bi se izborile sa nelojalnom konkurencijom, agencije koje brinu o svom ugledu razmišljaju kako da se modernizuju, a da ne naruše dosadašnji stil. Na vidiku je i projekat „Sa Fortunom do bebe”.
– Želimo da ljudima koji su prešli četrdesetu godinu, i pri kraju su fertilnog doba, pomognemo da pronađu odgovarajućeg partnera i da imaju potomstvo. Mislim da je takvih mnogo. Vreme prolazi, biološki časovnik otkucava, a sami su! – ističe stručni tim u ovoj agenciji.
Kako je nekada bilo
Osim mlade, mladoženje i ostalih učesnika koji su imali određenu ulogu u svadbenim običajima, pojavljuje se i navodadžija ili provodadžija – posrednik između momkove i devojčine porodice.
– To su bili ljudi iz naroda, recimo komšinica ili neko od rodbine, obično tetka, strina, ujna, stric... Zadatak provodadžije bio je da usaglasi imovinsko stanje porodica budućih mladenaca, pogotovo su njegove pregovaračke sposobnosti dolazile do izražaja ako je jedna od njih daleko siromašnija ili ako su te porodice u zavadi, pa uspe da ih izmiri. Takođe je „umešao prste” i kada je trebalo da spoji maloletnog momka i stariju devojku. Često je posredovao i kada se dvoje zavole, a njihovi roditelji ne podržavaju tu vezu. Njegovo prisustvo u svadbenim običajima bilo je obavezno i kod ritualnog kupanja devojke i brijanja momka, da bi ispitao čednost neveste i da bi video da neko nema skrivenu anomaliju – otkriva dr Vesna Marjanović, načelnica Odeljenja za proučavanje narodne kulture u Etnografskom muzeju u Beogradu.
Naravno, za uspešno obavljen posao navodadžije su bile darovane. U predratnom periodu ženama su se kupovale marame, pregače, čarape ili bilo šta drugo od ličnih stvari, a kasnije i nešto skupocenije, poput veša, kombinezona ili spavaćice. Možda je neko dobio čak i novac, ali to vam, kaže etnolog, niko neće reći.
Naša sagovornica misli da je to ipak samo mit i da je uloga navodadžija idealizovana. Da bi se sprečilo nametanje tuđe volje, a vrlo često i da bi se izbegli troškovi oko svadbe, posredništvo ovih preteča urbanih menadžera za sklapanje braka mnogo puta je bilo izbegnuto.
– Otmice i odbegavanja su bili uobičajena pojava i uglavnom su se radili u dogovoru. Navodadžije su zapravo imale mnogo važniju ulogu u manjim sredinama i varošima kod drugog, trećeg braka. Trebalo je da ubede i privuku onu drugu stranu, kako bi muškarac, najčešće udovac, ponovo imao domaćicu za svoju decu i kuću, ili obrnuto, da bi žena imala zaštitnika – ističe Vesna Marjanović.
Poezija provodadžisanja
Malo se zna da je Jovan Jovanović Zmaj, Čika Jova, kako ga odmilja zove čitalačka publika, u privatnom životu bio poznat i kao provodadžija. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika da je u tome bio izuzetno srećne ruke. Mnogi njegovi poznanici i prijatelji kojima je bio posrednik u upoznavanju završili su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima, a među njima Miloš Grabovački, zemunski učitelj, književnik, prosvetitelj i rodoljub, i Jelena Longinović, umiljata i obrazovana kći paroha Sime.
Šta od partnera očekuju žene, a šta muškarci
– Uslov za svako upoznavanje je fizička privlačnost, a zatim sve ostalo. Većina muškaraca navodi da je poželjno da žena bude zgodna, iskrena, verna, skromna, vesela, strpljiva, raspoložena i šarmantna, dok su laž, alkoholizam, aljkavost, dvoličnost, svadljivost, gojaznost, sebičnost i dominantno ponašanje osobine koje ne bi tolerisali.
Žene smatraju da idealan muškarac pre svega treba da ima odgovarajuću visinu, da bude iskren, veseo, duhovit, stabilan, jake volje, samopouzdan, tolerantan, pošten, moralan, kulturan. Alkoholičari, lažovi, neuredni, egoiste, lenštine, ljubomorni, škrtice, sitničari, nekulturni i prepotentni muškarci su neprihvatljivi.
Dok na Zapadu više gledaju koliko ko zarađuje, nego koju školu je završio, kod nas je stav po pitanju obrazovanja malo drugačiji. Većina muškaraca pitanje intelektualnog nivoa kod žena smatra bitnijim od formalne školske spreme, zato što po njihovom mišljenju škola nije merilo uspešnosti, a na kraju krajeva ni inteligencije. Žene ipak prednost daju diplomi nad intelektom, češće im je stalo do nečije titule, jer na taj način i sebi podižu rejting. Za mnoge važi parola „Uspešna sam ako pored sebe imam uspešnog muškarca”, pa makar to bio doktor nauka koji, osim svoje struke, nema drugu temu u životu.
Svi očekuju da sretnu zaposlenu osobu koja ima rešeno stambeno pitanje, po mogućstvu da je iste vere i nacionalne pripadnosti, pa čak i da je iz istog mesta boravka ili bliže okoline. Mnogi bi takođe više voleli da je osoba bez dece ili da su deca odrasla, samostalna ili da žive kod drugog roditelja, a sve veći broj njih traži nepušače – kaže Nada Jovičić na osnovu obavljenog istraživanja.
