Izvor: Politika, 31.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepe i ne tako lepe strane Barselone
Barselona na prvi pogled ima – sve. Fantastičnu klimu, more – meni je na šest ćoškova od kuće plaža sa žutim peskom, ogromna, čista, gde Kineskinje masiraju za pet eura, zatim arhitekturu (Gaudi je samo jedan od..) muzeje, najrazličitije spomenike kulture, delove grada koji liče na Rovinj ili Veneciju, druge koji su poput Menhetna, pa čak i jedan poput beogradske Dunav stanice... ali, ALI, ali... dragi čitaoče, da li ćeš verovati da je mnogo bezbedniji Beograd od Barselone? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Da li se tu kod vas pričalo o atentatu koji su spremali u barselonskom metrou neki pakistanski pripadnici Al Kaide? Usput smo saznali za izveštaj CIA da je Španija naročito privlačna islamskim teroristima. Baš zato što ovde hrle turisti, i što bi bilo žešće efektno da razaraju u gradu u koji hrli pola planete, i u kome živi i radi čak i poznati Ronaldinjo.
Barselona je tokom 17 godina od kada sam ja došla prilično promenila izgled, ne samo spoljašnji, već i dušu. Donekle je zapravo prodala dušu. Masovnom turizmu i svemu što on nosi («šlj» restorani i usluga, adaptiranje svih prostora po meri jeftinog turiste i sl.). Barselonci su stali ovde da se osećaju kao suvišni. Pa čak i ja, koja sebe smatram Barselonkom (i Beograđankom), imam taj neprijatan dojam. Došlo je vreme da se beži iz centra. Gužva je nekada takva (pored svih svetskih kongresa i hiljada turista koji mogu low cost kompanijama da dolete za 30 eura, u barselonsku se luku ukotljavaju brodovi kapaciteta i do 12 hiljada ljudi!) da policija moja da reguliše gužvu u centru među pešacima ("Cirkuliši!!”).
Pijani Škoti naročito vole da kupe meksičke šešire koje onda nataknute na glavu nose kući kao suvenir "iz Španije”, verovatno nemajući pojma da su zapravo u Kataloniji, a da taj šešir nije vezan ni za špansku kulturu već za zemlju dalju nego što je njihovo britansko ostrvo, a na kome je piće bitno skuplje nego u Barsi, pa se isplati doći na tzv «pivski vikend».
Fenomen low cost kompanija je jedno savremeno antropološko iskustvo bez premca, kao što su nekada bile autobuske stanice. Narod kulja, ukrcava se maltene u gaćama i papučama, vuče ogroman prtljag kao ručni da bi izbegao da plati za isti...
Što se tiče Barselonaca, oni su videli kako se demografska slika grada potpuno promenila u proteklih 10-15 godina. Pored Marokanaca kojih je uvek bilo, mnogi Afrikanci koji nekada bukvalno doplivavaju do obala Iberijskog poluostrva takođe završe ovde na severu Španije, zatim pomenuti Pakistanci čija je komuna ovde najbrojnija u odnosu na sve zemlje Zapadne Evrope, Kinezi koji su osvojili dobar deo trgovačkog centra, onda Ukrajinci, Rumuni i Bugari- kojima je još pre dosta godina bila otvorena granica bez viza te najluksuznijim avenijama grada ne možeš da prodješ od rumunskih cigančica sa decom koje prose, i naravno Latinoamerikanci, verovatno najbrojnija emigrantska grupa, prema kojima postoji žešći rasizam.
Španci, većina rekla bih, tretiraju latinoamerikance prilično šovinistički, i to ne samo one indijanske krvi, već uopšte. S jedne strane, država im daje olakšice u odnosu na druge strance (potrebno im je, recimo, samo pet godina boravka da bi tražili državljanstvo a ne deset kao svima drugima), jer su ih kolonizovali i tlačili pa s diplomatske tačke gledišta to mora, ali s druge, ne priznaju ih nikako kao jednake sebi.
Uopšte, Španija je zemlja koja, pošto vlada pravilo zlatne sredine ("Ne talasaj”, da kažemo to popularnije) slabo toleriše različitost. Bilo kakvu.
A problem je što su prilično iskomplekisarani kao nacija, u celini. Mislim da je tome doprineo katolicizam. A kao što je znano, kompleks izaziva zavist, a zavist, između mnogih drugih zala, i netolerantnost. I eto nam eksplozivne kombinacije.
"Kako je neskromne izjave dao ovaj vaš teniser” kaže mi jedan kolega sada kad je Đoković osvojio kup. "To je vama Srbima nacionalna osobina”, dodaje. «Pa majku mu jer je vreme da se bude skroman i da se čovek ponaša da je prosečan kad nije!”, mislim se u sebi, a deo i kažem naglas.
Za razliku od mnogih drugih zapadnih zemalja, ovde ima veoma malo Srba, i uopšte ljudi iz bivše YU. Tako da na ulici gotovo nikada ne čuješ nekoga da priča "naš” jezik. Mada ima puno, puno osobina i stvari zbog kojih se naši ljudi, kada se upute ka ovamo, možda i više nego mi što ovde živimo, ovde osećaju "kao kod kuće”, ili jednostavno uživaju. U klopi, u suncu, u prividnoj opuštenosti ljudi, u svemu što ima da se vidi.
Ali o tome u sledećem tekstu...
Tamara Đermanović, Barselona, Španija
[objavljeno: 02/02/2008]
