Izvor: B92, 19.Maj.2013, 16:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lekar u pidžami - heroj pohoda na Everest
U proleće 1951. jedan posetilac kancelarija Veća za medicinska istraživanja u Hempstedu suočio se sa krajnje neobičnim prizorom – polugolim čovekom koji leži u ogromnoj kadi punoj vode i kockica leda.
Čovekovo telo bilo je belo kao kreč i prekriveno žicama povezanim sa brojnim instrumentima.
Bio je to dr Grifit Pag koji je u tom trenutku ispitivao efekte hipotermije na ljudsko telo.
Zbog krajnjeg iscrpljivanja sopstvenog tela u toku eksperimenta, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mogao je i da umre, ali mu je u pomoć priskočio njegov asistent.
Danas retko ko zna za ovog pionira, bez čije neumorne posvećenosti osvajanje Mont Everesta u maju 1953. nikad ne bi moglo da se odigra.
Dr Pag koji je i sam bio deo ekspedicije, isplanirao je režim uzimanja kiseonika i tečnosti, kompletan proces aklimatizacije, ishranu, dizajnirao čizme za velike nadmorske visine, šatore, odeću, planinski rešo, pa čak i dušeke na naduvavanje.
Bez Paga, ser Edmund Hilari i Šerpas Norgej nikada ne bi došli do vrha.
Ipak, čak i njegova deca ne znaju koliko je veliki bio njegov poduhvat.
Ovog meseca navršava se 60 godina od prve uspešne ekspedicije na Everest.
Pre nje, bilo je mnogo pokušaja da ljudi sa Zapada osvoje “vrh sveta”, ali su svi okončani neuspehom (samo između 1921. i Drugog svetskog rata, bilo je sedam ekspedicija).
Niko za to vreme nije pokušavao da sazna zašto ljudi nenavikli na tako velike nadmorske visine ne mogu da uspeju u poduhvatu.
Grifit Pag za to vreme bavio se proučavanjem problema s kojima se suočavaju vojnici i mornari u ekstremnim uslovima.
Rođen je 1909. kao sin velškog advokata u Kalkuti, a medicinu je učio na Oksfordu.
U leto 1941. dobio je pismo iz svojih snova – u njemu je pozvan na trening u novootvoreno skijalište u Libanu (i sam je bio olimpijski skijaš).
Britanske vojne vlasti želele su istraživanje o svim aspektima “snežnog ratovanja”, uključujući i “opremu i održavanje ljudskog tela u takvim uslovima”.
Pagovom oku ništa nije promaklo.
Dizajnirao je eksperimentalnu odeću od laganog materijala i fleksibilne čizme za planinarenje. Proučavao je nošenje tereta i računao koliku težinu planinske trupe mogu nositi, a da ne postanu iscrpljeni ili prespori.
Modifikovao je i rance, kako bi se težina u njima efikasnije raspoređivala. Ispitivao je unošenje tečnosti i zaključio da je njegovim komandosima potrebno oko osam čaša dnevno.
Tadašnji plinski rešoi bili su veoma neefikasni, pa je dizajnirao bolje, koje je vojska kasnije i prihvatila.
Osmislio je nove šatore, veze za skije, napravio preporuke o bezbednosti, higijeni, navigaciji i preživljavanju u ekstremnim uslovima.
Grifit Pag očigledno je bio zaljubljen u svoj posao i nepopravljivo pedantan.
Interesantno je to što je bio disleksičar i zbog toga pisao izuzetno sporo.
Prvo iskušenje imao je 1952. kada je dobio poziv Zajedničkog komiteta za Himalaje da razvije nove metode upotrebe kiseonika na velikim visinama, kako bi se pripremili za osvajanje Everesta.
Proveo je mesece planirajući i birajući opremu, ali je tadašnja ekspedicija propala. Planinari nisu verovali Pagu i njegovim preporukama.
Međutim, on je već tad dobio mogućnost da testira koristi kiseonika na velikim nadmorskim visinama. Nekoliko ljudi ubedio je da se penju što brže po strmoj snežnoj litici.
Testiranja su potvrdila da je standardna oprema za kiseonik previše teška i zbog toga prevazilazi koristi od njene upotrebe.
Što je još važnije, povećao je količinu kiseonika kod planinara na četiri litra po minuti, umesto standardnih dva.
Otkrio je da tako dišu mnogo lakše, udovi im se osećaju lakše i oporavljaju se brže, nego ranije.
Naredne godine vođa ekspedicije Kol Hant, napravio je plan na čijim se stranama gotovo svuda vidi Pagov uticaj.
Prema njegovim savetima, Hant je povećao količine kiseonika, uveo četvoronedeljni program aklimatizacije i preporuke za unos tečnosti.
(Tada niko nije znao da je krv u stanju dehidracije organizma manje efikasna.)
Uvedene su sve izmene na opremi – od šatora, čizama, rešoa, posebne odeće, vreća za spavanje, dušeka na naduvavanje, čak i krema za sunčanje i naočara.
Međutim, sve to vreme, u njega su sumnjali gotovo svi članovi tima i podsmevali se njegovom izgledu i načinu života.
Član ekspedicije Vilfred Nojs napisao je: “Nekima od nas, ideja da sa nama pođe lekar delovala je odvratno. Ja sam ga zamišljao kao nekog vampira koji vreba kod Kampa III čekajući da nam popije krv i izduva pluća dok visimo s litice”.
Nojs je kasnije i sam priznao koliko je pogrešio.
“Osećao sam se ne samo dobro nego i inspirisano tokom puta, jer sam nosio masku s kiseonikom, a na nogama imao specijalne čizme. Bez maske užitka ne bi ni bilo... Osećao sam se dobro i zato što mi je Pag rekao da pijem šest čaša vode dnevno”.
“Izdanje” u kom je Pag izlazio na stazu – nebesko plava pidžama, šešir i kišobran koji je štitio njegovu svetlu kožu od sunca – smatrani su komičnim, pa čak i od strane planinara koji su pretrpeli ozbiljne opekozine, zato što su išli u kratkim pantalonama.
Osvajanje Everesta 29 maja 1953. bio je trijumf svakog člana ovog tima, a za Paga potvrda njegovih ideja i kruna njegovog predanog rada.
Ipak, u njegovom dnevniku o osećanjima nema ni govora.
Napisao je samo jednu suvoparnu rečenicu: “14h: Hilari i Tenzing su stigli”.
Hilari i Tenzing, kako će se kasnije ispostaviti, bili su u odličnom stanju bez ikakvih tragova promrzlina.
Tim je u Englesku stigao 6. jula i odmah primljeni u Bekingemsku palatu, kako bi dobili posebne medalje.
Međutim, Pag se iznervirao, pošto je Kol Hant u zvaničnoj knjizi celu ekspediciju predstavio kao dirljivu priču o heroizmu i hrabrosti, plašeći se da će priča o naučnoj podlozi celog poduhvata, pokvariti romantični ugođaj čitaocima.
Zato u njoj gotovo da nema govora o Pagovoj ulozi.
Godinama kasnije, Hant je priznao u autobiografiji “Life is Meeting” da nije dao dovoljno priznanja Pagu za njegov “ogromni doprinos”.
Ipak, lekar je ipak ostvario svoju zamisao.
Preporuke o planinarenju ispisane na poslednjim stranama knjige o pohodu na Everest čitali su svi budući alpinisti i za samo tri godine od njegove ekspedicije, svih šest najviših vrhova sveta bili su osvojeni.
Pagov naučni metod postao je osnova za planinarenje na svim meridijanima.
