Izvor: Blic, 21.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lagodan život s knedlom u grlu
Lagodan život s knedlom u grlu
Veselo - morbidno, bio bi utisak na prvi pogled izložbe Ede Šinkovića u Studentskom kulturnom centru, Mađara iz Mileševe kod Bačke Topole, koji je 1991. godine iz seoskog nemira otišao u Bidimpeštu gde je, evo, sastavio deset godina, diplomirao slikarstvo, završio magistarske studije i započeo doktorat. 'Kad sve saberem, dobro sam prošao. Rano sam počeo da prodajem slike_arhiva i gotovo da nisam pravio kompromise. Ne znam da li je razlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sreća, ili pamet, ali znam da sam vrlo rano naučio da radim. Parola iz onog rata 'Rad oslobađa', zaista je okrutna, ali mene je rad stvarno spasavao', kaže u razgovoru za 'Blic' i dodaje:
- U Budimpešti je kao na Zapadu. Galeristi prave sumanute ugovore. Otimaju čak pedeset odsto. Obevezuju umetnika da im mesečno 'isporuči' par slika. I tako se umetnik penje u haj klasu, a zapravo ulazi u mašineriju. Na Zapadu se to čini legalistički, na Istoku više u kružocima... Rezultat je isti: polulagodan život sa knedlom u grlu. Zašto kažete sa knedlom u grlu, ako je egzistencija obezbeđena?
- Zato što da bi taj svakodnevni pritisak izdržali uzimaju seditave ili slično. To je jedini način da oblaže grč u želucu. Da li se to vama desilo?
- Jeste, ali sam se izvukao na vreme... Čuvši da se visoko kotiram među slikarima u Budimpešti, jedna stara aristokratska porodica mi je zatražila da im napravim - namerno kažem napravim - osam portreta. Uglavnom preminulih predaka sa fotografija. Prihvatio sam narudžbinu zbog novca. Mislio sam da će baš biti zanimljivo. Ali nije mi išlo. Napravio sam dva portreta. Očajna. Ja volim da slikam žive ljude, da s njima komuniciram. Savremeno slikarstvo, a ne nekrofiliju. Meni je to sve izgledalo kao da pričam s nekim ko nije tu. Bilo mi je veoma neprijatno, ali su me razumeli...
Znači li to da slikate samo ono što vi volite?
- Da. I da od jedne slike_arhiva mogu da živim i više od pola godine. A od tri čak dve godine. Ali, da se razumemo, ja sam skroman. Do čega vam je najviše stalo u slikarstvu?
- Do reakcije publike, bilo kakve. Čak i da kad gledajući moje morbidarije osete mučninu. Zbog čega onda jedna od vaših ovde izloženih slika nosi naziv 'Proleće ili šta bi bilo d se Marsel Dišan zaljubio'?
- Budući da je Dišan poznat po svom pisoaru, razmišljao sam: da li bi s pisoarom ušao u istoriju umetnosti da je bio zaljubljen, odnosno da je imao heterosekuslanu vezu. Da jeste, naslikao bi na vratima klozeta devojku... Zato sam ja uradio ono što on možda nije mogao. Uzeo sam upravo vrata klozeta i na njima naslikao ženu. Značili to da ste vi zaljubljeni?
- Uvek sam zaljubljen. Ne mogu bez toga. Zato sam i započeo serijal ženskih likova. Ako nisam u ženu, zaljubljen sam u samog sebe. Zašto mislite da je ljudima lakše da 'svare' makar i morbidan pejzaž?
- Zato što ne vole sebe da vide u ogledalu. Ne podnose ni realiciju s drugim oči u oči. To je današnji problem i ovde i tamo. Otuđenost guta ljude. Da li se vi osećate otuđeno u Budimpešti?
- Iako govorim mađarski od malena, iako sam u Budimpešti mogao odmah da se valjano sporazumevam, ja sve vreme osećam da nisam njihov Mađar. Drugačiji sam. Prgaviji, manje odmeren... I kako to izgleda u vašem delu?
- Rudolf Štajner, teozof, izjavio je da ljudi razmišljaju u slikama, a Bog razmišlja u ljudima. Znači forma ljudskog razmišljanja su slike_arhiva. Mi kao degradirane jednike univerzuma imamo tu mogućnost ili okove razmišljanja. Treba razbiti te okove, ali ne ovako kako se do sada dešavalo. Kad razmišljaš slika ti se desi na čelu. Ona nema jasne forme. Ona je malo amorfnija. To će biti moj možda sledeći program u slikarstvu. Možda i sa dosta kiča. Ali svakako slika. Ko svet vodi napred umetnici ili političari?
- Danas su mega-zvezde pre svih političari. Oni kradu ideje od umetnika. Oni dobijaju značajna mesta u medijima. Oni recimo mogu da odluče da jednog hakera koji zemaljskoj kugli pobrka konce -kupe. Tako mogu da odluče i da 'kupe' jednog umetnika. Ali to je lažan progres. Uzmimo na primer konceptualiste. Počeli su od ideje, zagubili se s materijalom. I od njih ništa nije ostalo. Skalamerije. Ego im je porastao, ali nisu znali šta će s njim. Da li mislite da globalizacija podstiče ili urušava ego?
- Globalizacija hoće sve nas da strpa u isti lonac. Ali umetnik se može spasti tako što će da se snađe u njihovom jeziku. Većina mojih kolega iz Budimpešte baca drvlje i kamenje na potrošačko društvo. Ja ne. Ja znam da ga koristim. Kako?
- Uzimam ono što mi treba. Kupim na otpadu potrošačku korpu, da bi mi bilo lakše da prenosim boje u mom zaista velikom ateljeu od osam stotina kvadrata. Ja sam dakle potrošač, ali onoga što mi treba. Upoznao sam svog neprijatelja koji se zove globalizam, ali znam šta je dobro šta je loše. I šta je u globalnom smislu za vas dobro?
- Odrstao sam u kućici gde nije bilo slika, tj. bilo je onih u vidu reprodukiija sa vašara - sitoštampi: anđeli pokrivaju nimfu, a u pozadini Vezuv sa morem. I bolje je tako. Ko zna šta bi bilo od mene da sam gledao prave slike_arhiva. Ovako sam sakupljao slamu, bacao smeće i naučio da radim. I sad kad imam 30 godina to mi ne pada teško. Kič vam nije smetao. Da li vam danas smeta?
- Nikako. Opčinjen sam njegovom besmislenošću. Pa to je pravi ready made. Ni Dišan ga nije dokučio. Šta je to?
- Kineske prodavnice. U njima su stvari maltene neupotrebljive, ili se brzo raspadnu. Kinezi su danas glavni konceptualistri i ready-made stvaraoci. Mislite da na Zapadu nema kiča?
- I gore od toga. Neki holandski umetnik se počeše kod potiljka i to proglasi za performans. Ili, recimo, vidite Hrista u nekoj kutijici od stakla, sa srebrnom pozadinom i otvorenim srcem, probodenim. A kod srca je časovnik koji kuca i kazaljke idu okolo. Ako je ovo umetnost, onda umetnost nije ništa. Ili, moje selo. To je makrokosmos u malom, neka vrsta kopije haj teka koji se dešava u Njujorku, sa aluminijumom koji šljašti. Šta vidite kad sebe pogledate u ogledalu Budimpešte?
- Bio mi je zanimljiv mađarski polumačo pogled na svet. Sada me zamara. Želim nazad, da ponovo pronađem svoj iskonski jezik. A on je ovde. Upoznajem ponovo moju bivšu domovinu i želim da ona bude moja buduća. Milena Marjanović
