Izvor: B92, 06.Avg.2013, 15:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Labrador i rover na Marsu - šta ih povezuje?
Labrador koji pokušava da se osuši pomeranjem svog tela možda ne zvuči kao idealna tema za film, međutim, ukoliko to spojite ultra sporim snimkom, rezultat možda može odrediti budući izgled rovera koji će biti poslat na Mars.
Ideja za ovaj film došla je nakon što je tim „Earth Unplugged“ sa BBC-ja pročitao studiju Endrjua Dikersona sa Instituta za tehnologiju u Džordžiji. Krzno gubi svoju izolaciju i sisari vrlo brzo mogu da dobiju hipotermiju tako da je izuzetno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << važno da se što pre osuše.
Student mehanike izazvao je prilično interesovanje za svoj rad kada je objavio svoj rad koji pokazuje kako sisari, od miševa do medveda, suše svoje telo – dok frekvencija pomeranja direktno odgovara njihovoj veličini. Medver, na primer, mora da otrese svoje telo četiri puta u sekundi, a opuštena koža se tom prilikom pomera oko tela sa dovoljno sile da prilično brzo oslobodi dlaku vode.
Miš, sa druge strane, zbog svoje znatno manje veličine, mora proporcionalno da se više trese kako bi stvorio istu silu potrebnu da se oslobodi vode – skoro 33 puta u sekundi. Tom prilikom uspeva da generiše silu od 70G.
Sve ovo ukazuje na to da životinje podešavaju frekvenciju brzine pomeranja tela kako bi povećali efikasnost sušenja.
S obzirom na to da se dobra nauka oslanja na ponavljanje podataka, tim sa BBC-ja izabrao je neke od životinja koje je Dikerson izabrao ali je dodao i par novih vrsta – pacova nazvanog Koko, Labradora Mogvaja i bodljikavo prase.
Dikerson je svoje mokre životinja snimao brzinom od 500 do 1.000 kadrova u sekundi, ali je tim za potrebe televizije koristio znatno veći broj kadrova – 2.500 kadrova u sekundi, što je skoro 100 puta brže od onoga što standardne kamere mogu da zabeleže.
Bodljikavo prase je bilo prvo, ali rezultati nisu bili impresivni. Iako je prase izgledalo spektakularno na filmu okruženo kapljicama vode, ono je na kraju i dalje izgledalo kao mokro bodljikavo prase jer nije uspelo da otrese svu vodu.
Međutim, rezultati su se sasvim lepo poklopili sa teorijom koja tvrdi da životinje iz mesta kao što su Afrika ili Australija ne moraju da se tresu velikom brzinom pošto tamo nije toliko hladno i ne postoji opasnost od hipotermije.
Potom je došao red na pacova i psa – obe vrste se mogu naći širom sveta, i u vlažnim i u suvim sredinama. Oni bi, barem u teoriji, trebalo da evoluiraju kako bi se što pre otresli vode. Teorija je bila u pravu. Koko se bez većih problema osušila tresući se 15 puta u sekundi. Iako je bio sporiji, Mogvaj se vode rešavao sa 5 otresanja u sekundi. Međutim, iako sve ovo izgleda prilično interesantno kada se snimi usporeno, sve ovo možda može imati i praktičnu upotrebu.
Dikerson je svoja saznanja iskoristio kao bi napravio „simulator mokrog psa“, rotirajući uređaj koji prati kojom brzinom mokre četke moraju da se rotiraju kako bi se oslobodile vode.
On se nada da bi ovaj uređaj mogao da posluži kao osnova za stvaranje robota koji se sam čisti – što je prilično korisno kada prašina prekrije solarne panele rovera koji se nalazi na Marsu.
Ovo znači da ćemo možda, u ne tako dalekoj budućnosti, imati priliku da vidimo rover koji će se čistiti na sličan način kao i psi kada izađu iz vode.
.jpg)
