Izvor: B92, 21.Dec.2010, 18:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuhinja Mihajla Pantića
Književnik i kritičar, uprkos tome što ne ume da kuva, bez zadrške se upušta u gastronomske gozbe koje često prerastu u višečasovne maratone tokom kojih se ručak spaja s večerom.
Piše: Jelena Zorić
Foto: Marija Ćalić
Mesto snimanja: restoran Gaston
Izvor: Magazin Gloria
"Ako je suditi po tome da je slatko greh, ja sam najgrešniji čovek na svetu. Moja pokojna ujna Ana govorila je za mene da bih pojeo pošećerenu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << cipelu".
Pisac i književni kritičar Mihajlo Pantić (53) prve kulinarske lekcije dobio je od ujne Ane, čije bečke šnicle su mu i danas merilo ukusnog obroka. Međutim, uprkos brojnim stručnim savetima, i dalje samo ume da uživa u hrani, ali ne i da je sprema, na šta ga svakodnevno podsećaju ožiljci zadobijeni od vrelog ulja u pokušaju da spremi kajganu. Ubeđen je da je hrana vrsta rituala i da je svaka dobra večera sa vinom uvod u igru zavođenja. Svoju najveću kulinarsku avanturu doživeo je kraj Paklenih otoka u Hvarskom arhipelagu, kada se sa društvom iskrcao na obalu i kao Robinzon nekoliko kilograma ribe i hobotnicu ispekao na vinovoj lozi.
- Kada sam bio dečak, u kući je uglavnom kuvala moja majka Mileva, vrlo obilno, za nekoliko dana unapred. Nekoliko godina živeo sam i kod ujne Ane, ona me je naučila mnogo čemu, a kuvala je tako magično da i danas pamtim njene bečke šnicle, krpice sa kupusom, sataraš i krempite. Gurman se rađa, ali se gurman i postaje - tvrdi pisac.
Kačamak i sva druga jela od brašna ranije su bila na njegovoj crnoj listi, a sada ih bez problema kombinuje sa onim što voli.
- Nismo to previše često jeli, ali kada bi se našlo na stolu, obično za doručak, mrštio sam se i zvocao, kao i svako drugo dete. Danas, međutim, veoma volim kačamak kao prilog uz prženu ribu ili lovački gulaš.
Nikada se nije previše mešao u kuhinjske poslove, ali mu oduvek najveći užitak predstavlja nabavka namirnica. Ima svoje proverene ljude kod kojih redovno kupuje, a cela pijaca ga vrlo dobro zna.
- Obožavam da idem na pijacu, da biram ono što će nam biti potrebno za narednu sedmicu, umem sve dobro da proberem, a i godinama kupujem kod istih ljudi. Mi smo sada već drugari. Ali, tu se moje zanimanje za pripremu jela završava. Jednom sam, u ranom detinjstvu, pokušao sebi da spremim kajganu, ali sam prosuo vrelo ulje po kolenima, ožiljke od opekotina i danas imam. U specifičnoj sam ljubavi sa mojim kuhinjskim aparatima - šporetu prilazim samo kad moram, ali frižideru vrlo redovno.
Pisac smatra da je veština kuvanja jednako važna kao i veština pisanja i da pažljivo spremljena večera može biti moćan afrodizijak.
- Hrana je vrsta rituala. Ubeđen sam da je dobra večera sa vinom uvod u poljubac. I hrana je vrsta ljubavi, strast koja samo ima drukčiju formu.
Njegovi prijatelji jedva čekaju da sa njim sednu za sto, jer znaju da se to uvek pretvori u neočekivanu avanturu.
- Moj kolega Vladimir Pištalo, koji živi u Americi, kaže da uvek sa nestrpljenjem iščekuje trenutak polaska za Beograd, jer zna da ćemo negde lepo ručati ili večerati, i to više puta. Pre toga danima je na rigoroznoj dijeti da bi za mesec ili dva, koliko boravi u Beogradu, mogao lepo i bez griže savesti da se ugoji. Eh, kad bih i ja mogao tako.
U kući porodice Pantić zna se ko je glavni kuvar. To je Mihajlova supruga Jelena, kojoj vrlo često pomaže stariji sin Đorđe. A druga dvojka veselog kvarteta preuzela je ulogu degustatora. - Moja supruga Jelena je mađioničar. Nikada ne kuva po receptu, već stalno kreira. A i stariji sin Đorđe je pored nje naučio da kuva, sad se već i takmiče. Mlađi Bogdan i ja uglavnom nadgledamo i testiramo. To je obostrano zadovoljavajuća podela uloga. Jelena i Đorđe su vitki, Bogdan i ja elegantno popunjeni.
Brojna druženja sa dragim ljudima i bliskim prijateljima sama po sebi pišu priče, pa je tako jedno putovanje, koje je počelo na uobičajen način, rezultiralo avanturom za pamćenje kojom se Mihajlo Pantić i danas diči.
- Pre nekoliko godina jedrili smo po jadranskim ostrvima. Jedne večeri ukotvili smo se u uvali kraj Paklenih otoka u Hvarskom arhipelagu, ulovili nekoliko kilograma ribe i jednu hobotnicu. Onda smo se, kao Robinzon, iskrcali na obalu i ispekli ribu na vinovoj lozi. Za to vreme je naš prijatelj Klanac u brodskoj kuhinji spremio hobotnicu na pašti. Pili smo hladno hvarsko belo vino. Posle večere Klanac je rekao: "Pa, možda smo loše živeli, ali niko ne može tvrditi da nismo dobro jeli”.
Koliko voli kolače i torte potvrđuje i komentar njegove pokojne ujne Ane.
- Ako je suditi po tome da je slatko greh, ja sam najgrešniji čovek na svetu. Moja pokojna ujna Ana govorila je za mene da bih pojeo pošećerenu cipelu. Nije pogrešila. Volim svaki slatkiš, najviše krempite.
Poznati književnik svaki dobar obrok voli da začini čašom blagog belog vina. Za njega je ono više od pića, kaže, čitav pogled na svet.
- Gde god da odem, probam tamošnja vina i obavezno donesem poneku bocu. Vino je više od pića, ono je pogled na svet i velika životna radost. A život bez radosti je kao putovanje bez gostionice, to je rekao Demosten. Ne volim teška vina, ni previše slatka, nego onako, u saglasju sa jelom, taman za nepca. Osim toga, već sam u godinama kada čovek ne sme dozvoliti sebi da pije ono što mu se ne dopada. Po tom pitanju sam vrlo izbirljiv.
Kao neko ko je omiljen u društvu i kome se svako spontano druženje uz pićence pretvara u gozbu za prepričavanje, naš književnik priznaje da se nebrojeno puta desilo da ručak sa dobrim drugom potraje do večere, pa se samo nastavi.
- To mi se dogodilo ne znam koliko puta. Mi smo kultura koja počiva na preterivanjima svake vrste, pa je i preterivanje u hrani gotovo uobičajeno. Za doručkom pričamo o ručku, za ručkom o večeri, a između toga obavezno nešto prezalogajimo. Evo, sada dolaze slave i za to se treba psihološki pripremiti.
I Mihajlo, baš kao i svi ostali, ima gastro trenutke koje će zavek pamtiti, bilo kao loše ili kao savršene.
- U vojsci sam jeo uglavnom splačine, toga ne volim ni da se sećam. Sa druge strane, dan u kojem nekom kažete da ga volite, i u kojem vam neko kaže da vas voli, ali i kojem se nešto dobro pojede i popije čaša dobrog vina, više je nego ispunjen. Vredelo ga je odživeti. Srećan sam, moj život je prepun takvih dana – zaključuje Mihajlo Pantić.
Potaž od bundeve
Sastojci (za 4 osobe): 1 kg očišćene bundeve, 2 dl obične vode, prstohvat vegete, malo soli, 1 dl neutralne pavlake, 20 g golice bundeve.
Priprema: Očišćenu bundevu iseći na komade, staviti u lonac, naliti vodom i kuvati dok ne omekša. Potom je usitniti u blenderu i začiniti po ukusu. Prilikom serviranja dodati neutralnu pavlaku i golice.
Gaston salata
Sastojci (po osobi): 2 veze rukole, po 10 g pasulja i kukuruza šećerca, 50 g feta sira, 100 g paradajza, konzerva tune, malo soli, dve supene kašike aćeto balzamika, supena kašika maslinovog ulja.
Priprema: Opranu rukolu staviti u dublju činiju, posoliti i začiniti sirćetom i maslinovim uljem. Na rukolu poređati kukuruz i pasulj. Paradajz iseći na kriške i poređati u krug, a to isto uraditi sa feta sirom. Na vrh salate staviti tunjevinu.
Piletina nobles
Sastojci: 200 g piletine, 125 g mocarele, 2 lista blitve, po 40 g patlidžana, tikvica. crvene paprike i pečuraka, 1 dl neutralne pavlake, 20 g rendanog parmezana, prstohvat vegete i soli, 50 g krompira.
Priprema: Piletinu izlupati, u sredinu staviti blitvu i mocarelu pa je urolovati i ispeći u tiganju. Kada je piletina pečena, izvaditi je, a u isti tiganj sipati pavlaku i parmezan. Piletinu iseći na dva dela i služiti na sosu. Povrće izgrilovati i služiti kao prilog.
Čokoladni brauni
Sastojci: 230 g putera, 430 g žutog šećera, 65 g kakao, 1 kafena kašičica soli, polovina kesice praška za pecivo, 1 vanilin šećer, 4 jaja, 180 g brašna, po 150 g seckane crne i bele čokolade.
Priprema: Umutiti puter sa šećerom, dodati brašno, so, prašak za pecivo, vanilin šećer i kakao. Jaja dodavati jedno po jedno, a na kraju iseckanu čkoladu. Testo sipati u podmazan pleh i peći na 180 stepeni oko dvadeset pet minuta. Prilikom serviranja brauni možete ukrasiti šlagom.
