Izvor: B92, 26.Nov.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kristalna dvorana
Meksički istraživači pećina suočavaju se sa ekstremnim uslovima i otkrivaju izvanrednu lepotu.
Napisao: Nil Šej
Snimio: Karsten Piter, Speleoresearch & Films
Izvor: National Geographic Srbija
U skoro praznoj kantini u mračnom pustinjskom gradu, niski, pijani čovek pokušava nešto da proda. Pored njega, na stolu za bilijar nalazi se komad stene veličine poslužavnika. Desetine purpurnih i belih kristala izbijaju >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << iz njega nalik krhotinama stakla. „Vaš je za 300 dolara", kaže. „Ne? Sto. Dobar pazar!" Trojica ili četvorica preostalih posetilaca podižu poglede sa svojih piva, premišljajući se: Da li da i oni ponude svoje kristale? Prašina od stene po zelenom filcu, kaubojske balade iz džuboksa. Iznad šanka natpis, „Happy hour: 8 ujutro – 9 uveče".
Ovaj udaljeni deo severnog Meksika, otprilike na sat vremena južno od Čivave, čuven je po kristalima, a i platama u lokalnom rudniku olova i srebra, u kojem rade gotovo svi, dovoljno oskudnim da daju zamah crnom tržištu. „Trideset dolara." Naginje se. „Deset." Teško ga je shvatiti ozbiljno. Nešto ranije istog dana, duboko u pećini ispod ove kafane, puzio sam između najvećih kristala na svetu, kroz čitavu šumu kristala, prostranu i gustu, od kojih su neki bili dugi više od deset metara i stariji od pola miliona godina. Tako čisti, tako prozračni, da su delovali vanzemaljski. Oni čine da onaj komad na bilijarskom stolu izgleda nezanimljiv koliko i običan pritiskivač hartije.
Ništa ne može da se poredi sa džinovima pronađenim u Pećini kristala (Cueva de los Cristales). Ovu krečnjačku jamu i njene blistave grede otkrili su 2000. godine dvojica braće koja su bušila skoro 300 metara pod zemljom u rudniku Naika, jednom od najproduktivnijih u Meksiku, koji donosi tone olova i srebra svake godine. Braća su bila zaprepašćena svojim otkrićem, ali ono nije bilo bez presedana. Geološki procesi koji stvaraju olovo i srebro takođe mogu da stvore kristale, a u Naiki rudari su ranije čekićima probili prolaz u odaje sa impresivnim, mada mnogo manjim kristalima. Ali kako se vesti o otkriću ogromnih kristala šire, glavno pitanje sa kojim se suočavaju naučnici postalo je: Kako su toliko porasli?
Da bi se do ulaza u pećinu stiglo vagonom kroz krivudavo rudarsko okno, potrebno je dvadeset minuta. Sa krova vagona se spušta monitor i vrti video spotove Majkla Džeksona, razonoda osmišljena da zabavi posetioce dok se spuštaju u mrak i vrelinu. U mnogim pećinama i rudnicima temperatura je nepromenljiva i niska, ali u rudniku Naika se sa dubinom povećava i temperatura jer leži iznad džepa magme koji se nalazi na oko kilometar i po ispod površine. U samoj pećini temperatura se penje do 44˚C uz vlažnost od 90 do 100 procenata – dovoljno je toplo da svaka poseta nosi rizik srčanog udara. U vreme kad stižemo do ulaza, svi se već sijaju od znoja.
Pripremanje za ulazak u pećinu liči na opremanje za šetnju svemirom. Oblačim prsluk sa desetak pakovanja leda veličine dlana, ušivenih u džepove po grudima i leđima. Zatim još jedan prsluk da izoluje led od toplote. Potom, preko svega, sjajnonarandžasti kombinezon za pećinu. Šlem sa svetiljkom, maska za disanje sa vazduhom hlađenim ledom. Rukavice, čizme. Čak i za speleologe učaurene u zaštitnu opremu, ova vrelina je iscrpljujuća i opasna; većina putovanja u unutrašnjost ove pećine ne traje duže od dvadeset minuta. Uvodi nas Đovani Badino, fizičar iz italijanske istraživačke grupe La Venta.
Pali obelisci, stubovi svetlosti, kristali su ogromni, neki debeli čitav metar. Na podu i zidovima su grumeni manjih kristala, oštrih kao žilet i savršeno prozirnih. Badino lagano produžava, pazeći da ne ošteti kristale koji su od selenita, neke vrste običnog mineralnog gipsa. Selenit je proziran i mekan, lako se ogrebe štiklama čizama, čak i noktima. Uprkos odelima sa ledom, vrelina i vlažnost pritiskaju. Na trenutak skidam masku i usisavam vlažan, vreo vazduh. Pluća ne žele da ga prime. Oseća se memljivi, teški miris zemlje i potpuni mir. Teški uslovi za ljude, savršeni rasadnik za kristale.
U svojoj arhitekturi kristali predstavljaju otelotvorenje zakona i reda. To je gomila molekula okupljena prema krutim pravilima. Ali kristali odslikavaju i svoje okruženje. Španski kristalograf Huan Manuel Garsija Ruiz bio je jedan od prvih koji su proučavali kristale iz Naike početkom 2001. godine. Upućenijem u mikroskopske kristale, Garsiji se zavrtelo u glavi od proporcija Naika džinova. Ispitivanjem mehurića tečnosti zarobljenih unutar kristala, Garsija i njegove kolege sklopili su priču o njihovom rastu. Stotinama hiljada godina podzemna voda zasićena kalcijum-sulfatom filtrirala se kroz mnoge pećine u Naiki, grejana vrelinom magme pod sobom. Kako se magma hladila, temperatura vode unutar pećine konačno se stabilizovala na oko 58˚C. Na ovoj temperaturi minerali u vodi počeli su da se pretvaraju u selenit, čiji su molekuli položeni poput sićušnih cigli da bi obrazovali kristale.
U ostalim pećinama pod ovom planinom temperatura se menjala ili je okruženje nekako uznemiravano, što je za rezultat imalo drugačije i manje kristale. Ali unutar Pećine kristala uslovi su milenijumima ostali nepromenjeni. Nad zemljom, vulkani su eksplodirali i ledene ploče su mrvile kontinente. Generacije ljudi su se rađale i umirale. Pod zemljom, u materici ispunjenoj tišinom i u gotovo potpunom miru, kristali su neprestano rasli. Tek oko 1985. godine, kada su rudari uz pomoć moćnih pumpi snizili nivo vode i ne znajući isušili pećinu, proces uvećavanja je prestao.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U NOVEMBARSKOM BROJU DONOSI:
- Borneo: trenutak istine
- Narod Tarahumara: izdvojen narod
- Finansijska kriza šteti zemlji
- Svetlosno zagađenje: noć koja nestaje
- Vraški kult mrtvih
Više o septembarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
